Утицај америчке демократије на развој културне и политичке мисли у Србији
Аутор: Предраг Рајић
Дипломатски односи између Краљевине Србије и Сједињених Америчких Држава, успостављени су још у 19. веку. Године 1879. Србија је отворила своје прво дипломатско представништво на тлу САД – Генерални конзулат у Њујорку. Само три године касније, српски парламент, ратификовао је први међународни споразум између две земље, који је претходно потписао краљ Милан Обреновић. Исте године, амерички Сенат је акламацијом и без примедби, ратификовао исти споразум, а САД су послале и свог првог амбасадора у Београд.
Ипак, утицај различитих елемената америчког друштва на српски народ, а потом и обновљену, савремену српску државу, био је снажан и пре успостављања формалних веза. У Филаделфији је 4. јула 1776. године, донета Декларација о независности.
Тринаест дотадашњих британских колонија, прогласило је незавинсост од „Империје у којој Сунце никада не залази“ и одлучило се на формирање, нове државе и нове нације – Сједињених Америчких Држава. У самој Декларацији, руком Томаса Џеферсона, инспирисаног идејама Џона Лока, уписана је детерминанта америчког друштва, темељ државе и основно културно усмерење.
Прогресивистичке идеје у САД, успеле су да креирају систем који је положио испит времена и умногоме превазишао своје оквире. Демократија се у САД јавља као артикулација људских потреба, људи који су (како и сама Декларација каже) од Свевишњег, створени једнаки, са једнаким правима, која су непорецива и која им нико не може одузети – право на живот, право на слободу и на потрагу за срећом. Тако, у америчкој демократији, налазимо појединца у виду централног елемента система. Он је тај због ког постоји систем власти, обликован у држави, како би задовољио његове основне и непорециве потребе, чак их и заштитио уколико се укаже потреба, а сама власт се огледа у безличним институцијама, које могу водити веома успешни и умешни грађани, који ће због своје службе, оном истом појединцу, заслужити поштовање и место у историји, али не и привилегију да од чувара темељних слобода, постану и владари чијом ће вољом бити ограничавана права која су означена као непорецива.
Ма колико горња констатација изгледала само као идеал који је неостварив у пракси, уколико укључимо метод „претежности“ и упоредимо околности времена, позицију појединца у другим друштвима и детаљно проучимо историјски развој демократског поретка на америчком тлу, објективно ћемо утврдити да ставови уткани у Декларацију независности све време постојања САД представљају референтну тачку, на основу које се цени, како успешност политичког система, тако и сврсисходност постојања самог државног концепта.
Укидање ропства, увођење слободе избора, постепено ишчезавање ограничења права гласа и посебно непосредност приликом избора нижих нивоа власти у САД, промене су које значајно утичу и на Европу с краја 18. и почетка 19. века, којом се обликовала либерална мисао, нашавши свој изражај у Француској буржоаској револуцији 1789. године и деценијама комешања потом.
„Врли нови свет“, постао је идел за многе мислиоце, који су покушавали да на развалинама феудалне Европе, створе одрживи систем, по мери оног Џеферсоновог појединца. Друштво у ком свако има једнаку прилику да оствари своје снове, све време не нарушавајући права другог. Био је то суштински повратак коренима философске, јуриспрудентске мисли Старог континента, којa се најбоље сажима у мислима античког великана, члана „Друштва мртвих правника“ старога Рима – Улпијануса, „Honeste vivere, alterum non laedere, suum quique tribuere“ („Часно живети, никога не повредити, свакоме своје дати“). Истина, овог пута, своја права тражили су и „варвари“ и робови, који то више нису желели да буду.
Србију, пробуђену из дугогодишње учмалости и вођену идејама националне револуције и жеђу за слободом, није заобишао прекоокеански талас, који се до наших крајева спуштао са западноевропских падина. Први српски устав донет на Сретење 1835. године, писан је под очитим утицајем белгијског и француског највишег правног акта. Сретењски устав, био је толико либералан, да је потрајао свега неколико седмица, пошто су у његовом прогресивизму опасност видели и Беч и Петровград и Стамбол.
Најзначајнија, директна сличност до које можемо доћи упоређујући два основна акта САД (из 1787.) и Србије (из 1815.) јесте, поред суштинске демократичности, оно што Медисон назива – правном двосмисленошћу. Наиме, амерички устав је требао да представља не само израз воље народа и идеала ка којима се тежи (што доминира Декларацијом о независности), већ је морао и да задовољи све конституенте америчке федерације и помири супротстављене интересе.
Тако, док читамо (иначе прилично кратак и одређен) текст устава, на више места долазимо до одредби, које су очито смишљено писане тако, да би се у зависности од воље већине и потребе датог тренутка у којем се примењује, могле тумачити сходно потреби. Управо у тој вишезначности норми лежи један од кључних разлога тако дугог опстанка америчког устава. Заправо, то је правни акт који је најдуже у употреби на свету, у поређењу са свим, данас постојећим државама, а мењан је амандманима за ових 229 година, свега 27 пута.
Исти принцип, свесног остаљања могућности за различито тумачење исте правне норме, увиђамо и у српском Уставу, писаном од стране Димитрија Давидовића, који се претходно школовао на Западу и покушао да дух демократије који се све више ширио, првобитно Америком, а потом и Европом, пробуди и у Србији. Занимљиво је и то, да се у „Новинама Сербским“, недуго након укидања Сретењског устава, појавио први чланак који је говорио управо о – америчком уставу. У Немачкој, Аустрији, Француској, амерички устав је и дуго пре тога био тема не само у правним круговима, већ и у ширим, друштвеним расправама.
Америчка спољна политика је у другој половини 19. века била више окренута ка Средњој и Јужној Америци. Ипак у првој деценији 20. века фокус полако прелази на Европу, чиме се културни утицај шири и на Србију.
Српско друштво је у датом периоду било претежно аграрно и традиционално, са елементима патријархалности.
Свакако, компарацијом српског и америчког друштва тог доба, доћи ћемо до сијасет разлика. Ипак, могуће је приметити развој демократских идеја у оквиру политичких, културних и других односа Србије и САД. Тежња ка парламентаризму, побољшању услова рада, еманципација жена, технократски погледи на извршну власт, свакако су најзначајније последице утицаја вредности америчке демократије на српско друштво тог доба. Свакако, не сме се занемарити ни економски аспект, који се осликавао у потреби за бржим развојем капиталистичких института и принципа берзанског пословања, затим технолошки развој који је био нарочито приметан у српској престоници – Београду, али и прагматизам у спољној политици нарочито видљив приликом окретања Србије од Аустрије, Русије и Турске ка Француској и у мањој мери Британији, за време владавине краља Петра I Карађорђевића. Сваки од датих феномена засебна је и посредна рефлексија утицаја америчке демократије на Европу, принцип функционисања система и све веће довођење имагинарног, просечног грађанина у први план.
Mонархистичка Србија је заправо била врло плодно тло за идеје демократске Америке, због сличности фундамената. У оба друштва су нарочито снажни били хришћански принципи, кроз чије је дословно тумачење и просечном српском интелектуалцу оног времена, могло бити јасно, због чега се америчка Декларација о независности позива управо на Творца који је појединцу дао слободу, коју власт мора штити, а никада оспоравати и отимати. Тиме се индуктивним приступом заправо доводио у питање концепт – „Богом дане“ власти појединца, који у име Бога влада народом, какав је случај био у Средњем веку у западној Европи, а због присуства сличног, истина исламског концепта калифе у турској империји, на југоистоку Старог континента и нешто дуже.
Први светски рат и снажно савезништво САД и Србије, које се огледало не само у војној и финансијској помоћи српском народу, већ и кроз представу о српској голготи у америчким медијима и култури, само су додатно приближили две земље и отворили могућност за повећање обима утицаја на развој послератне српске елите. Немали број Срба, углавном из динарских предела, који су крајем 19. и почетком 20. века одлазили као економски мигранти у САД, углавном у калифорнијске руднике, утабао је пут младим српским интелектуалцима који су, уместо искључиво у бивше аустроугарске и француске универзитетске центре, започињали еру одлазака и у САД.
Тако, непоследно после Великог рата, успоставља се сарадња између америчког одељења Црвеног крста у Француској са српским властима, а захваљујући Школи индустријске уметности у Пенсилванији и Хауарду Стратону, први српски студенти, организовано и о трошку домаћина, одлазе на школовање у САД. Године, 1920. Министарство образовања краљевине СХС, расписује конкурс за школовање у Америци, на који се пријавило готово 2000 заинтересованих.
Тако су се у отаџбину вратили први Срби са дипломама универзитета Принстон, Колумбија, МИТ Бостон. Свакако најзначајнији српски научници, који су се школовали и радили у САД су Михајло Пупин и Никола Тесла. За разлику од Тесле који се није превише занимао за политику и дипломатију, Пупин је био чак и почасни конзул Краљевине Србије у САД од 1912. године, док је његов утицај на креирање граница краљевине СХС и непризнавање Лондонског споразума од стране званичног Вашингтона, свакако немерљив.
Америчка култура се почела убрзано ширити, пре свега развојем медија и информационих технологија. Током 20. века, америчка музика, филм, мода, постали су апсолутно доминантни у највећем делу света, чак и у оним земљама које нити су културолошки блиске Америци, нити баштине демократски, политички образац.
Током Другог светског рата, САД су пружале политичку и војну подршку Равногорском покрету и Југословенској војсци у отаџбини. Систем америчке демократије, слободе мишљења, политичког организовања и деловања, постао је идеал српским културним делатницима националне оријентације, поготово као противтежа двема, антидемократским, екстремно левим идеологијама, комунизму и национал-социјализму, који су у трећој, четвртој и петој деценији прошлог века преузели примат у Европи. Демократске тенденције, које су, као што смо видели, још од Сретењског устава имале своје место у српској културној и политичкој елити, тражиле су у том трагичном периоду истовремено и заштитника и инспирацију у америчкој демократији. Парадоксално, баш у време када су САД добиле прилику да снажније и конкретније утичу на збивања на Старом континенту, захваљујући продору Црвене армије, и победи комунизма у Србији, демократска мисао не само да је запала у кризу, већ је била и забрањена, проказана, затирана, а њени најзначајнији носиоци затварани, протеривани, цензурисани, кетмански расположени, а неретко и ликвидирани.
Баш тада, нетом по завршетку Другог светског рата, велики број српских интелектуалаца, што конзервативне, што либералне, али у оба случаја демократске провенијенције, нашли су своје уточиште управо у САД. Једна од највећих организација која је окупљала америчке Србе, политички активне, била је Српска народна одбрана (СНО). СНО је основао Михајло Пупин још 1914. године, а њени чланови били су још неки еминентни Срби који су радили у САД, попут Јована Дучића која је издавала часопис „Слобода“, који се бавио питањима српске политичке и културне збиље, као и могућностима поновног успостављања вишепартијског, демократског система у матици. На челу часописа био је и чувени новинар, публициста и управо један од послератних интелектуалаца-емиграната из СФР Југославије у САД – Драгиша Кашиковић.
Током Хладног рата, америчка демократска идеја није била водиља само антитоталитарно оријентисаним Србима у домовини и расејању, већ је остваривала известан утицај чак и на саме комунистичке револуционаре. Ово је нарочито видљиво на примеру Милована Ђиласа, једне од кључних личности Комунистичке партије Југославије (доцније Савеза комуниста Југославије), који је у првој половини 50-их година прошлог века почео најпре са прикривеном, а потом и отвореном критиком тоталитарне природе КПЈ, због чега је изгубио друштвене и партијске позиције, био лишен слободе, а напослетку и напустио земљу. Иако се у његовим, реформским ставовима, кроз које је покушао да утиче на демократизацију партије, не може видети директан утицај америчке демократије, он се напослетку ипак потврђује, најпре кроз подршку слободарској и продемократској револуцији у Мађарској 1956. године, затим преко подршке студентским демонстрацијама у Београду 1968. које су великим делом биле инспирисане либералним покретима у САД, а напослетку и одласком у САД где је као гостујући професор на универзитету Принстон често упоређивао тоталитарну збиљу Југославије и демократски поредак САД.
Савремена Србија, у којој је успостављен демократски политички систем, баш као и у прошлости, углавном на индиректан начин конзумира достигнућа америчке демократије.
Оно што спречава Србију да директно примени решења из америчког система, превасходно су ограничења објективистичко-правне природе. Српски правни систем је континенталног типа, почива на темељима римског права и припада германском правном кругу, док је амерички настао на англо-саксонским правним основама и прецедентног је карактера. Дакако, ово је само једна од препрека директној примени америчких политичких решења. Друге се односе пре свега на различит историјски развој САД и савремене српске државе, као и на далеко снажнији утицај тоталитарних идеологија 20. века на српску политику, чега су САД биле лишене.
Америчка демократија, представља најстарију и најкоренитију демократију у конкуренцији савремених држава. Њен утицај на, у великој мери глобализовани свет данас је тешко мерљив, превасходно јер се преноси индиректно и због тога што су америчка егзистенцијално-конститутивна решења често у иностранству гледана кроз призму економских и политичких потеза, а не суштинских, философско-фундаменталних идеја.
За Србију, земљу која све време свог постојања тежи демократском систему, Америка представља како узор, од ког свесно преузимамо одређене културне и политичке тековине, тако и извор утицаја ради ког инертно унапређујемо сопствени друштвени оквир, чак и онда када тога нисмо до краја свесни.
Остави коментар