Ватикан и савремени међународни односи

Ватикан и савремени међународни односи

 Аутор: Милорад Вукашиновић

Анализа улоге Ватикана у савременим међународним односима, посебно из угла геополитике као дисциплине која се бави изучавањем односа просторног и политичког (по Р. Павићу „геополитика је опросторење политике“) представља посебан изазов. Има више разлога због чега је то тако. Најпре, Римокатоличка црква један је од најзначајнијих духовних центара хришћанске цивилизације који врши огроман утицај на свим континентима окупљајући под своје окриље заједницу од око милијарду и двеста милиона верника. Ватикан одржава дипломатске односе са 180 држава, док је при Светој столици акредитовано 69 дипломатских мисија, што му омогућава да свакодневно има најпрецизније информације из свих делова света. Снага ватиканске дипломатије, осим на унутарцрквеном устројству, почива на бројним друштвеним, политичким, економско-финансијским, културним и другим организацијама које се налазе под њеним пресудним утицајем. Економска моћ Ватикана заснива се на огромној имовини која је грубо процењена на око 40 милијарди долара, затим на енормним уделима у банкарском сектору (само у Италији 32 милијарде долара), обрадивом земљишту, као и приходима од посета верника који годишње достижу до 100 милиона долара. Као моћна подршка ватиканској дипломатији служе и многобројна средства масовне пропаганде, пре свега радио и телевизија, али и новине, часописи, литература, и свакако у новије време утицајни интернет портали. Све то упућује на један логичан глобални дискурс Свете столице у питањима међународне политике.

Постоји још један чинилац који ватиканску дипломатију раздваја у односу на друге светске центре моћи. То је њена дуга традиција и тајновитост. Мада је ватиканска обавештајна служба званично престала са радом 1922. године у време папе Бенедикта XV, нема никакве сумње да је овај центар моћи наставио да постоји до данас. Папска обавештајна служба посебно је оспособљена за извођење специјалних операција о чему постоје публиковани докази. Поред већ добро познате подршке пољском покрету „Солидарност“ осамдесетих година прошлог века, мање је позната одлучујућа улога ове службе у свргавању Салазара у Португалу и Франка у Шпанији, а што је било на фону стратешког савеза који је још тада успостављен са САД-ом. По тој истој матрици разбијена је деведесетих и Југославија.

За разумевање верско–политичке улоге Ватикана у светским пословима, посебно су важни процеси који су се дешавали после одржавања Другог ватиканског концила (1962 – 1965). Био је то без сумње најамбициознији скуп у историји Римокатоличке цркве, сазван с намером да пружи кључне одговоре на теолошке и стратешке изазове које је наметао процес глобализације. Папа Ђовани XXIII залагао се за отварање дијалога са некатолицима. У том смислу су интересантна два документа: Декрет о екуменизму и Декрет о Источним католичким црквама који су прилагођени ондашњем „духу времена“ и хладноратовски подељеној Европи. Веома брзо, у марту 1963. године, у Ватикану је боравио Никита Хрушчов, а заузврат је Совјетски Савез допустио обнову бискупата у Мађарској. Након тога дијалог с православнима подигнут је на највиши ниво, а све је кулминирало 7. децембра 1965. године када су документ о међусобном скидању анатема из 1054. године потписали папа Павле VI и васељенски патријарх Атинагора. Овај чин се у верским анализама догађаја описује као „камен темељац екуменизма“. Не улазећи детаљније у ову проблематику, са ове дистанце нема сумње да „екуменски дијалог“, упркос учешћу православних јерарха на бројним скуповима с римокатолицима и протестантским деноминацијама, није дао никакве практичне ефекте. Дубоке поделе унутар хришћанства и даље су опстале, а  Римска црква, и поред реторичког заокрета, није суштински променила ексклузивистички однос према „православним шизматицима”, о чему убедљиво сведоче актуелна дешавања у Украјини и на постјугословенском простору.

Други ватикански концил није успео да превазиђе дубоке поделе и противречности унутар Римске курије. Насупрот „реформаторској“ струји коју су предводили папе Ђовани XXIII и касније Павле VI, формирана је тврда „конзервативна опозиција“ коју су предводили утицајни пољски кардинали, а која се није мирила са новим спољнополитичким смерницама и дистанцирањем од тврдокорног антикомунизма. Седамдесетих година ова струја је наишла на подршку америчке администрације, што је резултирало избором Пољака Карола Војтиле за папу у октобру 1978. године. Мада је у друштвеном и теолошком смислу био заговорник традиционалних вредности, у спољној политици се определио за стратешки савез са Вашингтоном и био кључна духовна подршка мондијалистичкој идеји „новог светског поретка“. У историји Римокатоличке цркве остаће упамћен као један од најконтроверзнијих папа. Наиме, у његовом деловању настојао је да споји неспојиво: подршку доктрини америчког „хуманитарног интервенционизма“ и опредељење за „екуменски дијалог“ са другим религијама. Војтила је био први римски папа који је после хиљаду година раскола отишао у посету цариградском патријарху, као и први католички поглавар  који је  походио синагогу и џамију, а у Дамаску 2001. године ушао у исламски храм. Ипак, то га није ограничавало да активно подржава процес насилног разарања СФРЈ и бомбардовање Срба, као и да уз америчку помоћ одлучно гуши покрете „теологије ослобођења“ у Латинској Америци. Његова подршка разарању Источног блока и Совјетског Савеза показала се као делимично успешна, јер су друштва настала на развалинама комунизма данас далеко од оних вредносних и моралних идеала којима тежи Римокатоличка црква.

Након смрти Јована Павла II, за његовог наследника изабран је Немац Јозеф Рацингер (Бенедикт XVI). Мада је важио за најближег сарадника папе Војтиле, Бенедикт XVI je водио умерену и обазриву спољну политику. За време његовог понтификата изостала је подршка америчким војним интервенцијама у Ираку, Авганистану и другим подручјима Блиског истока. У вођењу екуменског дијалога био је опрезан, а у свом регенбуршком говору цитирао речи византијског цара Манојла II Палеолога и указао да ислам насиљем никаква добра није донео. Коначно, осуђивао је Холокауст, али је и спрам јудаизма био уздржан. Према неким изворима, на захтев „светске закулисе“ уклоњен је у фебруару 2013. године. За његовог наследника изабран је надбискуп Буенос Ајреса Хорхе Марио Бергољо који је изабрао име у част Светог Франческа (Франциска) Асишког који се бринуо за добробит сиромашних. Његов избор је по свему револуционаран јер је први пут после 1300 година изабран папа који није са европског континента. Бергољо је пре избора за папу био велики критичар ММФ-а и либералног капитализма, а дане је проводио у сиромашним деловима аргентинских градова. Посећивао је болесне и у новије време исказао необично толерантан став према мигрантима. Утисак је да ће се за време његовог понтификата догодити важне промене у животу Римске цркве. Папини ставови о положају жена у друштву и цркви, сексуалним мањинама, миграцијама, смртној казни, климатским променама, изазовима и неједнакостима слободног тржишта, изазвали су пажњу либералних кругова и као такви представљају отклон у односу на конзервативне ставове ранијег папе Рацингера. Свега пола године после избора, у септембру 2013. године, папа Франциско упутио је драматично упозорење о опасности од трећег светског рата који се води „парцијално, уз злочине, масакре и уништавања“. За руску аналитичарку Олгу Четверикову ова изјава је још један доказ да се Ватикан налази под великим притиском неког моћног финансијског центра који жели да ову државицу „претвори у систем глобалне власти, али и да стави под контролу његове тајне структуре “. У досадашњем понтификату папе Франциска најважнији догађај је сусрет са руским патријархом Кирилом у фебруару 2016. фодине у Хавани. Том приликом усвојена је декларација од 30 тачака која садржи заједнички позив за окончање прогона хришћана на Блиском истоку, као и пажљиво срочену изјаву о Украјини где се све стране укључене у сукоб позивају на опрез, а што је изазвало разочарање гркокатолика у овој земљи.

Нема никакве сумње да су после сусрета у Хавани, створене претпоставке за нормализацију односа две цркве, али ће последице овог догађаја умногоме зависити од способности Римске курије да дисциплинује своје свештенство на терену у смеру практичне примене овог документа. У том смислу треба посматрати и догађаје на постјугословенском (српском) простору где је Католичка црква била директно ангажована у прогонима над српским народом (сетимо се подршке папе Војтиле бомбардовању Републике Српске). Ипак, извесни догађаји, пре свега формирање комисије која се бавила личношћу кардинала Степинца, као и непризнавање „независности Косова“ од стране Ватикана дају извесне наде у продуктиван „дијалог“ две цркве и на нашим просторима, што је првенствено условљено ширим стратешким односима између великих сила. Наравно, при том не треба гајити илузије да ће се односи брзо нормализовати, тим пре јер постоје многа питања која како на теолошком, тако још више на историјско-психолошком плану код православних Срба и Руса изазивају отпор према ватиканској политици.

Коначно, на будућу спољну политику Ватикана свакако ће битно утицати и све очигледнија промена структуре свештенства и верника унутар саме цркве у корист неевропског елемента. Наиме, све анализе показују да је упоредо са дехристијанизацијом Европе, на делу процес „нове евангелизације“ Африке и Азије, што ће свакако утицати на стратешке приоритете ватиканске дипломатије и постепено отварање утицајне Римске курије за ставове и овог до скоро дефаворизованог дела света. У трагању за новим геополитичким идентитетом, Католичка црква ће настојати да своју „универзалну духовну мисију“ прилагоди наведеним околностима захтевајући од своје пастве „креативан приступ изазовима нове евангелизације“. Ипак, радикалну промену ватиканске спољне политике не треба очекивати. Економски и финансијски интереси на тлу Европе сувише су важни за Свету столицу која стратешке приоритете планира деценијама унапред. Отуда би се пре могло говорити о настојању ватиканске спољне политике да се, за време понтификата папе Франциска, на особен начин прилагоди промени глобалне геополитичке парадигме која се евидентно креће у смеру вишеполарности.