ВАТРЕНИ ПОЈАС ПАЦИФИКА

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Ватрени појас Пацифика представља сеизмолошку и вулканску зону која окружује велики Тихи океан. Пружа се источним ободима Азије, од индонежанских вулкана на југу до вулкана на руском полуострву Камчатка. Ова зона на северу прелази преко Беринговог мореуза и од вулкана на Алутским острвима се спушта ка југу западним ободом Северне, Средње и Јужне Америке. У овај појас спадају и вулкани на острвима Новог Зеланда. Око 40% активних вулкана на Земљи се налази у овом појасу. Они могу бити стратовулкани, које карактеришу разорне експлозивне ерупције, али и тзв. „хавајски“ тип вулкана са мирним изливима лаве.

У „Ватрени појас Пацифика“ спадају и трусна подручја са повећаном сеизмолошком активношћу. Области које су највише изложене утицају земљотреса је Индонезија, Јапан, калифорнијска обала САД, као и тихоокеанска обала Јужне Америке, са обалом Чилеа на првом месту.

Разлог за појачану вулканску и сеизмолошку активност огледа се у додирима тектонских плоча. Тихоокеанска тектонска плоча се подвлачи под Евроазијску и Северноамеричку плочу. Ово узрокује дубоке и широке зоне субдукције у ободним деловима континената. На местима додира тектонских плоча настале су млађе набране планине које се пружају индонежанским острвима Јава и Суматра, као и увиду Снежних планина на острву Нова Гвинеја.

Западна зона обухвата најважније индонежанске вулкане Кракатау, Тобу и Тамбору. Појас се наставља северно на филипинска острва са 12 активних вулкана. Северно су јапанска острва (Хоншу, Курилска) где се налази 49 активних вулкана. Најпознатији су Фуџијама, Бандај-сан, Асама и Киришима. Полуострво Камчатка има 28 активних вулкана. Најпознатији је Кључевскаја Сопка. На крајњем југу, западна вулканска зона представљена је са пет вулкана на новозеландским острвима.

Источна зона почиње вулканима на Алутским острвима на којима се налази 25 вулкана. Зона се наставља преко Аљаских планина и Кордиљера на југ кроз западни део Северне Америке. Кордиљери се завршавају планинама Сијера Мадре у Мексику, јужно од Мексичке висоравни. Мексичка висораван представља вулканску област јужно од главног града Мексико Ситија. Најпознатији вулкани у овој области су Попокатапетл, Оризаба и Колима.

Западна вулканска зона пацифичког појаса наставља се северним обронцима Анда у северној Колумбији и Венецуели. Планински венац Анда протеже се на југ ободним странама Јужне Америке. Најзначајнији вулкани у овом подручју су Котопакси у Еквадору, Мисти у Перуу, Аконкагва у Аргентини. У Тихом океану се налазе и Хавајска острва са вулканима Мауна Лоа, Мауна Кеа, Хуалалај и Килауеа.

Вулкан Тоба налази се у средишњем северном делу индонежанског острва Суматра, формирало се после ерупције вулкана пре више од 70 000 година. Вулкан Сопутан је стратовулкан који се налази на северном делу острва Сулавеси у Индонезији, на истоименој планини, 2 160 km североисточно од главног индонежанског града Џакарте. Вулкан Сопутан је удаљен само 3 km од вулкана Семпу, па се може рећи да спадају у исти вулкански систем.

Вулкан Кракатау (Кракатоа) налази се у Сундском мореузу, између острва Суматре и Јаве. Каракатау је познат по својој катастрофичној ерупцији која се десила 1883. године. То је једна од најпознатијих светских ерупција вулкана свих времена. Снажна тутњава почела је да се шири с острва Кракатау у мају 1883. године. Неколико месеци после, тутњава је постала још гласнија. Бродови који су туда пролазили извештавали су о експлозијама, које су биле толико гласне да су морнарима пуцале бубне опне. Сундски пролаз, прометна бродска рута између острва Јаве и Суматре, почеле су испуњавати плутајуће вулканске стене. Густ облак дима ширио се небом и замрачио цело подручје на неколико дана. Бродови су били затрпани, а морнари су морали у мраку лопатама да скидају вруће блато и пепео, удишући загушљив сумпорни ваздух. Кракатау је разнела једна од највећих експлозија икад забележених. Звук експлозије чуо се у Аустралији, на удаљености од 3 500 km. Ерупција сама по себи није била толико смртоносна, већ су огромни таласи (цунами), који су били и виши од 40 m кад се вулкан урушио, уништили 163 села уз обале Јаве и Суматре.

Вулкан Батур налази се у североисточном делу острва Бали. Осим тога, вулкан Батур је уједно и један од најимпресивнијих калдера на свету. Унутар калдера лежи вулкан Батур и истоимено језеро.

Вулкан Тамбора налази се на острву Сумбава у Индонезији. Тамбора се класификује као стратовулкан. Вековима се магма гомилала испод Тамборе да би она достигла висину од 4 300 m и тако постала највиши врх у Индонежанском архипелагу. Априла 1815. године на овом вулкану се десила снажна ерупција. У пролеће и лето 1816. године, Северна Америка је била обавијена сувом, црвнкастом маглом толико густом да се сунце могло гледати голим оком. Просечна глобална температура је опала за више од пола степена. У југоисточној Европи и источном Медитерану је избила епидемија тифуса која је трајала од 1816. до 1819. године, а приписана је климатским променама. У историји климатологије је 1816. година позната као „година без лета“.

Вулкан Усу се налази на најсевернијем јапанском острву Хокаидо, у оквиру Шикотсу-Тоја националног парка, на југозападном делу острва. Апсолутна висина овог стратовулкана је 731 m. Формиран је током касног плеистоцена. Вулканска активност Усу вулкана је почела је пре око 10 000 година. Након дугог периода мировања, од неколико хиљада година, вулкан је започео 1663. године своју активност. Имао је неколико ерупција током XX века.

Планина Фуџи је стратовулкан и представља највишу планину у Јапану апсолутне висине 3 776 m. Налази се у близини обале Пацифика, на централном делу острва Хоншу. Планина се налази у граничном делу области Шизуока и Јаманши, западно од Токија, из ког се може видети по ведром дану. Фуџи је део велике планинске зоне Фуџи, која се протеже од Маријанских острва и Изу острва кроз полуострво Изу до северног Хоншуа. На Фуџију се сучељавају Филипинска тектонска плоча, Пацифичка плоча, Евроазијска (Амурска) плоча и Северно-америчка (Охотска) плоча. Ово је разлог велике трусности овог подручја.

Бандај-сан је андезитски стратовулкан у јужном делу североисточног лука острва Хоншу, уздижући се изнад северне обале језера Инавоширо. Четири главне ерупције су се догодиле током последњих 5 000 година, од којих су две у историјско време, 806. и 1888. године.

Киришима је један од најактивнијих вулкана Јапана. Њега сачињава група од 20 вулкана, као што су׃ Такачихономајн, Накадаке, Охатајама, Каракунидаке, Таироке, Охачи и Шинмодаке, који се налазе северно од залива Кагошима. Вулкани покривају област површине око 60 km² која је издужена у правцу северозапад-југоисток.

Кикаи вулкан се налази у оквиру Рјукју острва. По својим размерама, калдере често достижу џиновске димензије. Ширина им достиже више километара, а дубина и неколико стотина метара. Калдера вулкана Кикаи има површину од 230 km².

„Седам острва Изу“, архипелаг прикључен Хоншуу, протеже се ка југу, на око 300 km од Токио залива, и представља административни део Токија. Острва су вулканског порекла и ређајући се од севера ка југу, то су: Ошима, Тошима, Ниијима, Шикинејима, Козушима, Мијаке-јима и Микурајима.

Мауна Лоа или Дуго брдо је један од пет вулкана, који чине острво Хаваји. Ако се занемари постојање океана у одређивању висине планина, Мауна Лоа би била највиша планина на свету. Висина Мауна Лое изнад мора износи 4 170 m, а од дна океана до нивоа воде, висина купе износи 5 400 m, што је укупно око 9 600 m. Вулканска купа Мауна Лое је дугачка 96 km и широка 48 km. Њена основа у нивоу мора захвата површину од 5 200 km², а на океанском дну преко 13 000 km². У кратеру Мауна Лое, лава се просечно јавља сваке три године, док се лавични токови у просеку изливају сваких шест година и некада допру чак до обале океана, удаљене преко 30 km. Лава Мауна Лое је богата гвожђем и врло житка, а температура јој је виша од 1 000º C. Мауна Лоа се налази у склопу „Вулканског националног парка“. Прва историјска ерупција се десила 1832. године и од тада су 32 ерупције документоване.

Вулкан Килауеа лежи 30 km источније од кратера Мауна Лое. Најмлађи је вулкан на Хавајима. Посебан облик вулканског кратера представља калдера, која настаје када се услед јаке експлозије кратер уруши, и у њему се обично формира језеро. Приликом сваке велике експлозије формира се нови кратер. Сматра се да је прва историјска ерупција била 1820. године. Од тада до данас је документована 61 активност вулкана.

Мауна Кеа или Бело брдо, надморске висине 4 202 m, је највиша планина на Хавајским острвима. Процењена старост Мауна Кее је око милион година. Последња ерупција је била пре 4 500 година. Због велике висине, чистог и прозрачног ваздуха, Мауна Кеа је идеално место за посматрање неба и звезда. На Мауна Кеи се налази Међународни астрономски центар, дом најјачих светских телескопа. У кратеру Мауна Кее, који је прекривен црвенкастом вулканском прашином, тренирали су амерички астронаути пре искрцавања на Месец, јер су пејзажи врло слични.

Вулкан Света Хелена је активни стратовулкан, смештен у југозападном делу америчке савезне државе Вашингтон, на Каскадским планинама. Налази се између градова Сијетл и Портланд. Велика ерупција овог вулкана десила се у мају 1980. године.

Попокатапетл је један од најактивнијих вулкана у Мексику. Име је астечког порекла и на језику наватл значи „брег који се пуши“. То је један од најактивнијих вулкана у Мексику. Забележено је више од 20 великих ерупција овога вулкана од доласка Шпанаца у Мексико 1519. године.

Вулкан Оризаба је највиши планински врх у Мексику. Овај стратовулкан налази се на крајњем источном делу Трансмексичког вулканског појаса, на административној граници између савезних држава Пуебла и Веракруз. Последња ерупција десила се средином 19. века, тако да се Оризаба сматра активним вулканом у стању мировања.

Од oкo 170 вулкана у Јужној Америци, активно је више од 30. Вулкан Котопакси је стратовулкан, који се налази око 20 km јужно од Кита, главног града Еквадора. Његова апсолутна висина износи 5 897 m и убраја се у највише светске вулкане. Локални становници Анда, још пре доминације Инка у XV веку, називали су га „Светом планином“. Његов врх је дубоко поштован због претпоставке да на њему живе богови, а обожаван је и као пошиљалац „кише“, која је земљи обезбеђивала плодност. Од почетка XVIII века имао је више од 50 ерупција које су створиле бројне увале, формиране од остатака лаве око вулкана.

Аконкагва је планина вулканског порекла, али током историје није познато да је имала ерупције. Са својих скоро 7 000 m надморске висине, Аконкагва је највиши врх оба америчка континента, али је и највиши врх света изван азијског континента. Највиши врх се налази у Аргентини, на око 15 km од границе са Чилеом. Планина и њена околина су део Националног парка Аконкагва, основаног 1983. године. Сам врх планине није покривен ледом, али је по падинама распоређено пет глечера, који се стрмо спуштају ка долинама.

Чимборазо је неактиван вулкан који се налази у Еквадору. Вулкан је окружен „Чимборазо резерватом производње фауне“, који представља заштићени екосистем. Врх Чимбораза је потпуно прекривен глечерима. Његов глечер је извор воде популацији Болиавара и провинције Чимборазо у Еквадору.

Област ватреног појаса Пацифика услед трења између тектонских плоча позната је по разорним земљотресима. Ове природне катастрофе се могу мерити двојако. Мерна скала која мери ослобођену количину енергије из хипоцентра испод земљине површине назива се Рихтерова. Она је отвореног типа, а највећа мерна јединица еквивалентна је снази најјачег измереног земљотреса (9,6 степени). Мерна скала која мери рушилачко дејство на земљиној површини где се земљотрес најјаче осећа (епицентар) назива се Меркали-Канкани-Зибергова скала (или краће Меркалијева скала). Она је затвореног типа и има 13 степени ( од 0 до 12). Степени ове мерне скали су описног карактера.

Колико је „Ватрени појас Пацифика“ подложан земљотресима говори и податак да од пет најјачих измерених земљотреса у људској историји, свих пет се налази у овој зони. Земљотрес у Чилеу из маја 1960. године најјачи је земљотрес који се икада догодио. Његова магнитуда изности 9,6 степени по Рихтеру. Разарање је било страховито. Преместиле су се планине, реке су промениле своја корита. Цунами висок 25 метара захватио је обале јужног Чилеа. Поред Чилеа, цунами таласи погодили су и Аустралију, Хаваје, Нови Зеланд, Јапан и Филипине и направили пустош.

Четири године касније, у марту 1964. године десио се земљотрес на Аљасци. Магнитуда му је била 9,2 степена по Рихтеру. Огромна су била разарања, а највише је страдао град Енкориџ. Земљотрес је изазвао цунами висок преко 60 m који је погодио обале Аљаске, а мањи цунами таласи погодили су обалу Канаде.

Земљотрес на острву Суматра у Индијском океану десио се крајем децембра 2004. године. Магнитуда му је била 9,1 степен по Рихтеру и створио је огроман цунами висине таласа преко 30 m. Цунами је погодио обале Тајланда, Шри Ланке, Малдива и Индонезије.

Полуострво Камчатку је погодио јак земљотрес почетком новембра 1952. године. Јачина је процењена на 9 степени по Рихтеру. Цунами створен тим земљотресом обишао је цео Пацифик.

Најновији Сендаи земљотрес погодио је Јапан у марту 2011. године. Магнитуда му је била 9 степени по Рихтеру. Највећа последица овог земљотреса била су оштећења нуклеарне електране Фукушима услед потреса и каснијег цунамија. Радијација из нуклеарних реактора је истекла. У подручју 25 km од електране, радијација је повећана чак 1000 пута. Читаво подручје је евакуисано.

Из свега наведеног уочава се опасност од прирдоних непогода, вулкана, земљотреса и цунамија у Пацифичкој трусној зони. Из тих разлога државе које се налазе у овом подручју предузимају одређене архитектонске мере и грађевинска решења како би се заштитило становништво, стамбени и привредни објекти и штета смањила на минимум.

Несумњиво је да су ерупција вулкана, разорни земљотреси и цунами таласи пустошили ову област с обе стране Тихог океана током историје. Нешто више од једног века, постоје инструментална мерења која то и доказују. Историјски извори за ранија доба ослањају се на дескриптивне записе. Велики број научних и истраживачких станица се налази у овом подручју и ради на могућем предвиђању ових природних непогода како би се благовремено превентивно реаговало. Уколико су ове природне непогоде цикличног карактера и без утицаја антропогеног фактора на Земљин екосистем, остаје да се види њихова учесталост и разорност у будућности.