Велика народна скупштина и присаједињење Војводине (Баната, Бачке и Барање) Краљевини Србији 25.11.1918.

 Велика народна скупштина и присаједињење Војводине (Баната, Бачке и Барање)  Краљевини Србији  25.11.1918.

 Аутор:  Саша Марковић, Универзитет у Новом Саду, Педагошки факултет, Сомбор, Србија

Историографски је забележено да су у јесен 1918. године политичка збивања у Војводини добила обележје покрета за национално ослобођење и отцепљење Јужних Словена од Угарске. С обзиром на бројност и национални потенцијал интелигенције, Срби су предводили ову борбу. Политичка ситуација била је неизвесна упркос одлучној војној победи савезника. Предстојала је врло сложена дипломатска игра и српска унутар страначка борба Припреме за доношење политички утемељене одлуке о начину уласка Војводине у састав нове југословенске државе обављене су у Новосадском одбору 17. новембра 1918. године.  Тријумф националних идеја  остварен је на ‘’Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године Бројност делегата и њихов организован долазак у Нови Сад илустровао је солидну организацију, пре свега, српског становништва, али и потпуно одсуство несловенског живља. У околностима које су постојале, организација избора скупштинских представника није могла да испоштује демократску изборну процедуру, већ се ослањала на већинску политичку вољу словенског становништва, понајпре Срба у Војводини.  Одлукама скупштине Војводина је присаједињена Краљевини Србији и формирани су нови органи управе – Велики народни савет и Народна управа.

У сусрет рату

Национални положај Срба у Аустро-Угарској монархији, непосредно уочи “Великог рата“ био је вишеструко условљен. На овај положај, својим контекстом подједнако су утицале и унутрашње политичке околности друштвеног развоја Монархије и међународне околности. У вези са стањем у земљи, многонационална Монархија, упркос декларативне модернизације свог друштвеног урећења и промовисања идеје државног универзализма кроз пројекат тзв. “Аустријске идеје“[1], а уз подршку утицајних политичких кругова наклоњених католичкој идеологији, насупрот вери[2], била је очигледно оптерећена дискриминацијом и острашћеним национализмом.

Рефлексија ове политике у вези са Србима у Монархији, а пре свега у Јужној Угарској (данашњој Војводини), због њихове демографске концентације на овом простору  осведочена је у укидању црквено-школске аутономије 1912.  То се догодило упркос жељама српске интелектуалне елите да се оствари и политичка аутономија по узору на тековину револуционарне 1848/49. као и на постојање Војводство Србија и Тамишки Банат из времена 1848 – 1860. године.  Осим ове унутрашње политичке острашћености, Монархија је, почетком 20. века – када је своју политику империјалне експанзије усмерила према Балкану (drang nach osten), отворено и нескривено сматрала Краљевину Србију за реметилачки фактор стабилности како региона, тако и саме Монархије.

У предвечерје “Великог рата“ ситуација у вези са националним идентитетом Срба у Аустро-Угарској била је врло лабилна, недоречена, на моменте безидејна и безизгледна.[3] Ту ситуацију није могао да побољша нити успех војске Краљевине Србије у Балканским ратовима чак и упркос томе што је о њему писано врло помно и обимно у српској штампи у Монархији.[4]  Пораз  нарастајућег српског национализма, тумачен је у Бечу и Пешти као начин обрачуна са реметилачким фактором који директно угрожава интегритет дунавске монархије. Ову намеру Аустро-Уграске монархије није могла да поколеба ни уочена идеја словенске узајамности која се ослањала на Царску Русију која, полемички истичући није дословно подржавала национализме малих словенских народа. “Заиста да ли је вредело да Русија страда и бори се хиљаду година, да постане хришћанска са Светим Владимиром и европска са Петром Великим, непрестано при том заузимајући нарочито место између Истока и Зпада,  да ли је вредело да све то учини само да би у последњем обрачуну  постала оруђе “великој идеји“ српској или “великој идеји“ бугарској. “[5] Беч је сматрао да калкулисањем око територијалних аспирација, као у време анексионе кризе 1908, а диференцирајући свој интерес од интереса Немачког рајха[6],  постоје аргументи који ће Русију одвући даље од центалног Балкана и Србије.

Процеп између националне солидарности са сународницима у Краљевини Србији и ригидног притиска на лојалност према држави у којој живе, а који је злоупотребљавао осећај одговорности обичног грађанина српске националности и који је овековечен и у уметничком стваралаштву[7] утицао је на осећај безизгледности који је прерастао у националну летаргију која се осећала и током наступајућих ратних година.

Отпочињањем ратних дејстава августа 1914. године и иначе национално неуравнотежена и искључива политика попримила је размере легислативне дискриминације немађарског станвоништва. У Угарској је ступио на снагу Закон о ванредним мерама, који је као последицу имао замирање свих националних активности како у вези са страначким радом, тако и на културном и уметничком пољу.[8]  И Срби из Војводине су били мобилисани, али су и многи истакнути јавни и културни радници били конфирнирани и интернирани. “На почетку Првог светског рата и ја сам, са већим бројем српских јавних радника Војводине био ухапшен  и депортиран  у арадске казамате као политички сумњив“[9] Завладао је страх и атмосфера неизвесног ишчекивања вести о исходу војних операција на фронтовима.  ’’Тих дана сам осетио  шта је то смртни страх и шта то значи гледати смрти у очи. Остављени и напуштени од свију, опкољени и нападнути од нахушкане светине у ово ратно време и у ову узбуђеност и без помоћи власти, могли смо доиста и главом платити.’’[10] У складу са тим Мађари и немађари, пре свих Срби доживљавали су позитивна или негативна национална осећања. “Што је српска војска боље напредовала у Босни, што је она снажније одбијала нападаје на Црни Врх и линију Дрине, тиме су Мађари постајали мекши и приступачнији. А чим је српска војска код Романије сузбијена, чим су Руси изгнани из Карпата приликом првог упада њиховог и опет се појављује охолост њихова, те ево данас када се очекује пад Ваљева и опет нас плаше неким покољем. Необорива је истина дакле, да је наша срећа и наш напредак тесно спојен са срећом и напредком наше браће Срба у Србији. Што је њима боље и нама је лакше, што они боље напредују и наше стање се побољшава, а што је њима горе и теже и нама је горе и теже“.[11]

Еуфоричност победе или сакривена потиштеност, истовремено инспирисане идентичним догађајем на фронту, била су осећања која су сведочила о континуитету једне неуспешне политике. Национална доминација и политичка нивелација народности, као оличење предратне идеологије Монархије, у новонасталим ратним околностима, упркос појединачним упозорењима[12], није изгубила на свом континуитету. Шта више она је од тријумфалног исхода ратних операција очекивала и свој тријумфaлан исход, не обазирући се на још продорнији антагонизам националног питања, већ, уздајући се у силу и одлучан државни апарат, неговала је своју политичку постојаност. Без обзира на повремене самокритичне тонове и веома тешке ситуације сажете у изразу: “да није коже, душа да излети“[13], лојалност словенске популације Војводине све до пред краја рата била је остварена како у сегметну војне регулативе тако и у административном контексту.  “Први дани рата су били, вероватно, одвратна позорница кукавичлука и подлости код Срба у Угарској. Волим што од тога ништа не видех…Ви познајете, драга сестро, српски народни понос. Неко је гледао на Хрвате, Словенце, Словаке, па је испевао стихове: Нико нема што Србин имаде. Према овим суседима нашим, наша национална свест је можда јача и крепча је кохезија међу члановима наше нације. А ја ипак мислим да је наше друштво 1914 углавном било престрављено, да је уз мало више просвећене храбрости могло чак јефтиније проћи мушки се држећи. Нека би исто толико казни пристигло Србе у Угарској, али би бар биле образложене; или бар осуђени се не би осећао одбачен од свог народа.“[14] Једини предратни интелектуалац из Војводини који је успео да емигрира у Женеву и да узме  активно политичко учешће у остварењу југословенске државне идеје био је књижевник Вељко Петровић. Он је био члан Југословенског одбора и, колико су му могућности и утицај дозвољавали бринуо је о својим истакнутим сународницима.[15]

Кулминација подређености, амбивалентног става и политичког нихилизма[16] прекинута је октобра 1918. године када је међународна војно-политичка ситуација изненада постала много извеснија за Антанту, а неизвеснија за Централне силе. Пробој Солунског фронта, даље војно напредовање савезника и њихово избијање на границе Монархије условили су анархо-активности широм царства и појаву тзв. “зеленог кадра“[17], односно паравојних јединица које су чиниле дезертери са фронта којима је свега била доста. У ком смеру ће се развијати геополитички положај Војводине увелико је било одређено војним пристуством Краљевине Србије на јужнословенским просторима Аустро-Угарске. Она је уливала сигурност и куражила будуће потезе Срба.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Протагонисти организованијег и радикалнијег иступа Војвођана, иако су били различитог политичког идентитета, изражавали су јединство о нужности раскида државно-правних веза са Угарском, али и различитост ставова о начину отцепљења – да ли да се оствари са интеграцијом јужнословенског покрета у преосталом делу Монархије  или директним припајањем  Краљевини Србији.[18]

У јесен 1918. године политичка збивања у Војводини су добила обележје покрета за национално ослобођење и отцепљење Јужних Словена од Угарске. С обзиром на бројност и национални потенцијал интелигенције, Срби су предводили ову борбу. Политичка ситуација била је неизвесна упркос одлучној војној победи савезника. Предстојала је врло сложена дипломатска игра и српска унутар страначка борба.[19]  “Сам политички положај Војводине остао је нерешен. Будућност и судбина те наше покрајине остали су отворено питање а  та неизвесност је широм отварала врата свима преварантима а према нашим националним идеалима непријатељски расположеним тенденцијама’.’[20] У оваквим историјским околностима  било је потребно обезбедити што ширу сагласност пре свега словенског становништва Војводине за једну идеју чија је политичка реалност била извеснија. Упркос постојану одређених контакта присталица Радикалне странке са новоформираном владом Угарске[21] које можемо тумачити у оквиру политичке предострожности, војно-политичка ситуација и одлучност Краљевине Србије одредили су карактер политичке атмосфере. “Ми Срби из Угарске“, писао је тада Глас, “хоћемо да смо слободни људи, хоћемо да ујединимо свој дух и своју душу са духом свог југословенства“.[22] Срби, али и Буњевци, Словаци, Румуни и Русини почели су да формирају своје народне одборе често и у мешовитом саставу у зависности од локалног распореда етичке структуре становништва.

У Суботици[23] и Сомбору[24] су крајем октобра основани мешовити Српско-Буњевачки народни одбори. У Панчеву су у оснивању Одбора учествовали и Срби и Мађари и Немци и Румуни, али је временом дошло до националне поделе услед различитих политичких интереса.[25]  Одбор у Новом Саду претежно је био састављен од представника Срба и био је најзначајнији током присаједињења Војводине Краљевини Србији. На његовом челу био је Јаша Томић, лидер Радикалне странке.[26]

Распадом двојне монархије, формирана је и нова мађарска влада на челу са Михаљом Карољијем. Намера ове владе била је да очува територијалну целовитост државе, а легислативно упориште за ову политичку активност био је споразум Мађарске са Антаном којим је прецизирано војно присуство савезника али и предвиђао административно очување целовитости мађарске територије.[27] Отуд је Карољи, у више наврата током октобра и новембра истицао своју одлучност са раскидом предратне империјалне политике Угарске и за отпочињање процеса демократизације државе који би уважавао националну шароликост. Он је поручио свим народима који живе у Војводини: “Но послушајте ви нас: сви смо ми такови људи који смо се увик за интетрес пука борили, који смо увик проповидали братство и једнакост Буњеваца, Немаца, Румуна, Словака и Срба, те који смо од господе старе Угарске, због тога нашега увирења много патили.’’[28]  Осим декларативне привржености демократској перспективи мађарске републике, Карољи је изашао и са конкретним понудама неким српским политичарима из Војводине (Јаши Томићу, Кости Хаџију[29] ) мада су они то демантовали. Идентичан став оспоравања Карољи је одлучно добио и од Словака.  “Узалуд нам нуде Векерле и Карољи министарске портфеље, нема више Словака који би га примио из руке Мађара.“[30] Једина страначка организација Словака у Војводини, Словачка народна странка се приклонила југословенској држави кроз инклузију у Југословенску демократску странку и прихватање њеног програма.

И поред извесних колебања, преовладао је став о одлучном отпору намери мађарске владе. Упориште у остварење националних интереса кроз стварање нове државе јужних словена, на међународној политичкој сцени, био је програм 14. тачака о праву народа на самоопредељење америчког председника Вудро Вислона, а што се тиче ситуације на терену, респективна снага присутне српске војске, уливала је политичку сигурност и подстицала је југословенску идеју.  “Ево и наша влада је примила за основ преговарања Вилсоново начело о  самоодређењу народа, држим дакле да не би било никаквоих препрека са стране власти да се и ми састанемо те констатујемо шта ћемо и како ћемо.“[31] До краја новембра већи део Војводине био је испрепрлетан мрежом Народних одбора који су, без обзира на искушења, деловали поприлично организовано, кохерентно и посвећено. Таквом заједништву увелико је допринела и амбиција Мађара али и политичка неодлучност Немаца. Становништво Војводине налазило се у политичкој квадратури круга оивиченој политичким вољама Срба, Буњеваца, Хрвата, Словака и Русина са једне стране, Мађара, Румуна и Немаца са преосталих страна.

Припреме за доношење политички утемељене одлуке о начину уласка Војводине у састав нове југословенске државе обављене су у Новосадском одбору 17. новембра 1918. године.  Сам ток седнице и припремне конференције или претконференције биле су изузетно напете с обзиром да је тада дошло до “судара“  двеју раније поменутих концепција о уједињењу. Једна је била за присаједињење Војводине Краљевини Србији, а друга за повезивање Војводине са Народним вијећем Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, а потом стварање јединствене јужнословенске државе са Краљевином Србијом. “На дневном реду ове конференције била је свега једна тачка и то да се реши куда се прикључити након отцепљења. Прву реч је добио Петар Коњовић као изасланик из  Загреба. Он је према директиви, а на основу изјаве Момчила Нинчића, министра иностраних послова предложио да се Војводина прикључи Загребу, односно Хрватској а не Београду односно Краљевини Србији. Овај предлог је пропраћен бурним негодовањем. Настаје жучна дебата у којој су најактивнији били Јаша Томић, који је тврдио, да му је Нинчић рекао да се Војводина прикључи Србији. Др. Жарко Миладиновић и такорећи сви остали били су мишљења да се Војводини прикључи Србији. Дебата је достигла врхунац када је др. Стјепан Матијевић[32] делегат из Суботице /заступник Буњеваца/ подржао предлог из Загреба односно Петра Коњовића…. Настаје жучна дебата. По многима ова дебата беше први знак сукоба ‘великосрпске ‘ и ‘југословенске’ идеје која се протеже кроз свих 23 године постојања Југославије“.[33]

Тријумф националних идеја  остварен је на ‘’Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године “Најзад дође велики историјски дан 25/12/ новембра 1918. На Великој Народној скупштини коначно и сјајно је победила теза Јаше Томића. Тој победи много је допринео и г. Блашко Рајић топлим и фулинантним партиотским говором[34] пледирајући за предог Јаше Томића. И тако је уз неописано одушевљење донешена резолуција“.[35] У раду скупштине учествовало је 757 посланика. Међу њима било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин[36], три Шокца, два Хрвата, шест Немаца и један Мађар. Бројност делегата и њихов организован долазак у Нови Сад илустровао је солидну организацију, пре свега, српског становништва, али и потпуно одсуство несловенског живља. У околностима које су постојале, организација избора скупштинских представника није могла да испоштује демократску изборну процедуру, већ се ослањала на већинску политичку вољу словенског становништва, понајпре Срба у Војводини.[37]  Одлукама скупштине[38] Војводина је присаједињена Краљевини Србији и формирани су нови органи управе – Велики народни савет и Народна управа.[39]

Необјављени извори:

Архив Војводине (АВ):

Историјски архив Сомбор:

Рукописно одељење Матице српске (РОМС):

Литература:

• Васа Стајић – мисао и дело (2008), Зборник радова, Војвођанска академија наука и уметности, Нови Сад.
• Bridge, F.R. (1969), The British Declalration of War on Austria-Hungary in 1914; Slavonic&East European  Review,  London, vol 47, 401 – 422.
• Екмеџић, Милорад (1989), Стварање Југославије, 1790-1918, књига 2, Београд, 1989.
• Ђере, Золтан (1992), Прилог проучавању закона о равноправности народности из 1868 године, Истраживања бр. 14, Нови Сад.
• Ђерђ, Гал (1989), Јавно мњење Угарске о југословенском питању у току Првог светског рата, Зброник Матице српске за историју, бр. 39, Нови Сад.
• Јањетовић, Зоран (2005), Деца царева, пасторчад краљева, Београд.
• Јудин, Љубомирка (1968), О раду Народне управе за Банат, Бачку и Барању 1918-1919, Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад, бр. 51.
• Кириловић, Димитрије (1935), Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад.
• Кончар, Ранко и Марковић, Саша (2009) Vojvodina beetwen Serbian and Yugoslav option during the establishment of the Kingdom SCS, тематски зборник радова са међународног скупа ’’Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia“, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, str. 93-105.
• Кркљуш, Љубомирка и Ракић, Лазар (1992), Присаједињење Војводине Србији 1918, Музеј Војводине, Нови Сад.
• Лебл, Арпад (1979), Грађанске партије у Војводини 1887-1918, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за историју, Нови Сад.
• Лебл, Арпад (1963), Политички лик Васе Стајића, Нови Сад.
• Oскар Јаси (1996), Будућност Монархије: пропаст Двојне монархије и сједињене подунавске земље, Књижара Зорана Стојановића, Сремски Карловци.
• Оскар Јаси (1914), Народносно питање и будућност Угарске, Тискара Хунгарија, Суботица.
• Оскар Јаси (1912), Узроци и последице кризе у Угарској, Штампарија Стеве Миленковића, Велика Кикинда.
• Марковић, Саша (2011), Политичка биографија Јована Јоце Лалошевића, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор.
• Марковић Саша, (2012), Политиканство или пролегомена Демократске странке код војвођанских Срба Аустро-Угарске монархије, Истраживања, број 23, стр. 415-432.
• Марковић, Саша, (2013), Портрет српског војника у ратним дописима за Србе из Војводине 1912, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, Косовска Митровица, 2013, бр. 43-1, стр. 389-410.
• Mарковић, Саша, (2016), Васа Стајић, Прометеј, Нови Сад.
• Микавица, Дејан (2007), Михајло Полит.Десанчић, Филозофски факултет, Нови Сад.
• Микавица, Дејан, Гавриловић, Владан, Васин, Горан (2007), Знаменита документа за историју српског народа 1538-1918, Филозофски факултет, Нови Сад.
• Милутиновић, Коста (1966), Војводина између Београда и Загреба, Старине, књ. 53, Загреб.
• Миленковић, Тома (1985), Банатска република и мађарски комесеријат у Банату : (31. октобар 1918 – 20. фебруар 1919), Зборник Матице српске за историју, бр. 32.
• Народы Габсбурсгской монархии в 1914-1920 гг.: от национальных движений к созданию национальных государств, (2012), Институт славяноведения Российской академии наук, Центральноевропейские исследования, выпуск 6, том 1, Москва.
• Његован, Драго (2001), Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918, документи и прилози, Музеј Војводине, Нови Сад.
• Остојић, Тихомир (1902), Конференција у Матици српској о ’’књигама за народ’’, Извештај референта Редакцијског одбора, Нови Сад.
• Пал, Тибор (2009), Мађарско политичко јавно мњење и српско питање на Балкану 1903-1914, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад.
• Петровић, Вељко (1954), Времена и догађаји, Матица српска, Нови Сад.
• Полит-Дечанчић, Михајло (1910), Беседе,  III део, прва књига, Нови Сад.
• Попов, Душан (1983), Српска штампа у Војводини између два рата (1918-1941), Матица српска, Нови Сад.
• Ракић, Лазар (1971), Радикална странка у Војводини 1902-1919, Филозофски факултет, Нови Сад.
• Ракић, Лазар (1986), Јаша Томић, (1856-1922.), Нови Сад.
• Секулић, Исидора (1985),  Шумановићи, Записи о моме народу, Београд.
• Храбак, Богумил (1990), Дезертерство, зелени кадар и правратна анархија у југословенским земљама 1914 – 1918, Нови Сад, 1990.
• Ситон-Ватсон Хју (Hugh Seton-Watson) (1977), Нације и државе, Глобус, Загреб.
• Споменица ослобођења Сомбора 1918-1939 (1938), Сомбор.
• Споменица ослобођења Војводине 1918 (1929), Нови Сад.

[1] “Австрийская идея – утверждение справедливости среди различных взаимосвясанных и взаимозависимых народов. Ни одно другое большое государство не явлаятся носителем етой идеи, ни одно другое государство, кроме Австрии, не может стать идеалом международной справедливости.“; Karlik R. Der Beruf Osterreichs, Wien, 1915, 31; Цитирано према: O. И. Величко, Национальний вопрос в австрийской обшественно-политической мысли (1914-1920), Народы Габсбурсгской монархии в 1914-1920 гг.: от национальных движений к созданию национальных государств, Институт славяноведения Российской академии наук, Центральноевропейские исследования, выпуск 6, том 1, Москва, 2012, стр. 63.

[2] Ближе види: Милорад Екмеџић, Стварање Југославије, 1790-1918,  књига 2, Београд, 1989.

[3] Марковић  Саша, Политиканство или пролегомена Демократске странке код војвођанских Срба Аустро-Угарске монархије, Истраживања, број 23, 2012, стр. 415-432.

[4] Ближе види и: Саша Марковић, Портрет српског војника у ратним дописима за Србе из Војводине 1912, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, Косовска Митровица, 2013, бр. 43-1, стр. 389-410.

[5] Владимир Соловјов, Светлост са истока, Логос,  Београд, 2006, стр. 106.

[6] “В противположность Пангерманскому союзу в вильгельмовской Германской империи,австрийские пангерманцы были антиимпериалистами, желавшими освободиться од других национальностей в Восточной и Юго-Восточной Европе.“; Л. Хёбельт, Австрийские пангерманцы в мировой войне: (анти)империалисты, “среднеевропейцы“ или немецко-богемские “партикуляристы“?; Народы Габсбурсгской монархии в 1914-1920 гг.: от национальных движений к созданию национальных государств, Институт славяноведения Российской академии наук, Центральноевропейские исследования, выпуск 6, том 1, Москва, 2012, стр.72.

[7] “Чудне су наше српске судбине. Ко може довести у склад наше животе са народним задатком, кад смо растурени на седам страна. Што добро урадимо, од тога је добро цару који нас храни. А што рђаво урадимо, од тога срамота народу чија смо деда. А како да будем добар и на једну и на другу страну.“; Исидора Секулић, Шумановићи, Записи о моме народу, Београд, 1985, стр. 271.

[8] “Тако је замро скоро сваки политички живот…“; Арпад Лебл, Грађанске партије у Војводини 1887-1918, Филозофски факултет у Новом Саду,  Институт за историју, Нови Сад, стр. 124.

[9] Никола Милутиновић, Аутобиографија, Рукописно одељење Матице српске (у даљем тексту РОМС), М 18453. “Тихомир Остојић је 21. септембра 1914. године конфиниран у Бају, затим у Стони Београд, а млађи чиновници су мобилисани.“; Живан Милисавац, Матица српска, Нови Сад, 1965, стр. 131. “Васа Стајић ће свој рад да настави на робији у Араду и Сегедину или у Илави…“; Арпад Лебл, Политички лик Васе Стајића, Нови Сад, 1963, стр. 287.

[10] Трива Милитар, Бележница, РОМС,  М 14606; ’’За време трајања првог светског рата био је забрањен рад и новосадском српском народном позоришту и свим српским културним установама у Аустро-Угарској’’,  Трива Милитар, Догађаји и људи из прошлости Новог Сада и Војводине, РОМС, М 14618;,

[11] О првим данима рата, по сећањима др Јована Јоце Лалошевића, Историјски архив Сомбор, Ф-56, инв. број 549

[12] Ближе види: Oскар Јаси,  Будућност Монархије: пропаст Двојне монархије и сједињене подунавске земље, Књижара Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1996; Оскар Јаси,  Народносно питање и будућност Угарске, Тискара Хунгарија, Суботица, 1914; Оскар Јаси, Узроци и последице кризе у Угарској, Штампарија Стеве Миленковића, Велика Кикинда, 1912

[13] Исидора Секулић, Марица, Записи о моме народу, Београд, 1985, стр. 300..

[14] Васа Стајић, Учешће српског друштва у мојој судбини, РОМС, М 8.756. “Ми  смо кукавице којима је српство само на језику, а када би требало делом, па и главом и крвљу посведочити то – онда се одричемо и имена свог.“; О првим данима рата, по сећањима др Јована Јоце Лалошевића, Историјски архив Сомбор, Ф-56, инв. број 549.

[15] “У извештају читам да је Васа здрав, а да су и његови. Ви се за њих не брините, ја ћу, нарочито, одовуда, моћи да водим даље бригу о њима.“; Писмо Вељка Петровића  Јоци Лалошевићу, 10. јануар, 1918. године, РОМС, 9682.

[16] O тадашњим приликама у Војводини уверљиво је писао и књижевник Милан Кашанин који се чудио “да се не мичу они славни политичари око бивше Заставе и Браника…Где су сада?“  Писмо Милана Кашанина Тихомиру Остојићу од  22. октобра 1918,   РОМС,  5544.

[17] Ближе види: Богумил Храбак, Дезертерство, зелени кадар и правратна анархија у југословенским земљама 1914 – 1918, Нови Сад, 1990.

[18] Ранко Кончар, Саша Марковић ,  Voj vodina beetwen Serbian and Yugoslav option during the establishment of the Kingdom SCS, тематски зборник радова са међународног скупа ’’Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia“, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, 2009,  str. 93-105.

[19] “Сад тек осећамо какав је губитак што немамо наших новина, те се не знамо оријентисати.“; Јоца Лалошевић из Сомбора Тихомиру Остојићу,  29. 10. 1918, РОМС,  5671.

[20]  Наше ослобођење и уједињење, Књижевни север, књ.5, св. 1, Суботица, 1929.

[21] “Срби у Угарској немају никаквих екстериторијалних тежњи, да радо остају у државном склопу уже Угарске, али да траже да им се зајемче потпуна равноправност и слобода културног развоја.“ Коста Милутиновић, Војводина између Београда и Загреба, Старине, књ. 53, Загреб, 1966, стр. 341.

[22] Душан Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, Матица српска, Нови Сад, 1983,  стр. 13.

[23] Ближе види: Јосо Шокчић, Суботица. Пре и после ослобођења, Суботица, 1938.

[24] Ближе види: Ослобођење Собмора 13. новембра 1918, преузимање власти, Историјски архив Сомбор, Ф-56, инв. број 571.

[25] Међу члановима одбора били су и: Душан Дуда Бошковић, Никола Милутиновић, Штефан Граф, Мунћан-Мунтеану и други. Магистратски скупштински записник од 28. 10. 1918. Ванредна седница, бр. 33. Архив Панчево.

[26] Српски народни одбор у Новом Саду основан је 21. октобра (по старом календару) 1918. године. “Др Игњат Павлас позвао је Одбор да се конституише. Једногласно су изабрани за председника Јаша Томић, за потпредседника Аркадије Варађанин и др Игњат Павлас, за секретара Мита Ђорђевићи др Милан Петровић…“; Први записник седнице Српског народног одбора у Новом Саду од 21. октобра 1918;  Архив Војводине (у даљем тексту: АВ), Ф. 76 Народна управа за Банат, Бачку и Барању, Нови Сад (1918-1919), З-1.

[27] Војна конвенција о примирју, потписана је између делегата команде савезничких војних снага и представника нове владе Мађарске, 13. новембра 1918. године. Одредбама Конвенције целокупна цивилна управа са администрацијом у Банату, Бачкој и Барањи остала је у надлежности мађарске владе.

[28] Политички памфлет угарске владе Михаила Карољија, Свима народима немађарског језика пучке републике! Буњевци, Нијемци, Румуни, Саси, Срби, Словаци!; Историјски архив, Сомбор; Лични фонд Ђорђа Антића, Ф-56, инв. бр. 370.

[29] Ближе види: Љубомирка Кркљуш,  Лазар Ракић, Војводина и стварање југословенске државе, у монографији Драга Његована, Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918, Музеј Војводине, Нови Сад, 2001, стр. 235; Лазар Ракић, Радикална странка у Војводини, 1902-1919, Филозофски факултет, Нови Сад, 1983,  стр. 184-185.

[30] Nový stav národnostnej politiky, Slovensky tuždennik, 18.  10. 1918.

[31] Писмо Јоце Лалошевића Тихомиру Остојићу,  12. 10. 1918,  РОМС, 5672

[32] ,,Др Стипан Матијевић… био је председник Буњевачке матице у Суботици, и један од оснивача и главних сарадника Југословенско-национално просветног друштва ’Иван Антуновић’ у Суботици’’, Трива Милитар, Биографије – Др Стипан Матијевић, РОМС, М 14656.

[33] Припреме за Велику народну скупштину 25. новембра 1918, Историјски архив, Сомбор, Ф-56, инв. бр. 577. Иако је ово, испоставиће се, био крупан политички проблем у записницима са седница Српског народног одбора он се не помиње. Посредно ми у записнику са двадесетседме седнице од 11. новембра 1918. сазнајемо о карактеру размимоилажења и релативном значају који је влада Краљевине Србије придавала том питању. “Потпредседник др Игњат Павлас реферише о свом путу у Београд, поводом извиђаја шта је истина у исказу министра Нинчића, да ли оно што је рекао Јаша Томић, или оно, што је рекао Петру Коњовићу и другима. Др Павлас уверио се, да је министар заиста рекао Јаши Томићу, да Народна скупштина Баната, Бачке и Барање непосредно преко Београда ради на ослобођењу и оцепљењу од Угарске, а са друге стране, да је заиста рекао и Петру Коњевићу и др. да глас нашег народа из ових крајева пренесе Загребачко Народно Вијеће у Београд и на мировну конференцију, због који је навода избио неспоразум у претконференцији, која је била 4. новембра о. год.  у Новом Саду. Министар је зато рекао, једно и друго, да би оставио одрешене руке Великој народној Скупштини у Новом Саду, да у овом отвореном питању заузме своје становиште“, Двадесет и седми записник седнице Српског народног одбора у Новом Саду од 11. новембра 1918; АВ, Ф. 76, Народна управа за Банат, Бачку и Барању, Нови Сад (1918-1919), З-27.

[34] ’Наша будућа југословенска држава је као јаје, из кога ће се излећи орао, који ће се дићи небу под облаке. Но као што јаје, ако је у њему само беланце, не вреди ништа, јер нема у њему садржине, жуманцета, тако ни Југословенство само за себе не вреди ништа; оно би било само беланце у јајету, а садржај је овога јајета српски народ у Србији.’’; Записник скупштине од 12. (25.) новембра, РОМС, М.7417; Споменица ослобођења Војводине 1918, стр. 160–167; Драго Његован, Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918, Музеј Војводине, Нови Сад, 2001, стрт. 52, Јосо Шокчић, Суботица пре и после ослобођења, Суботица, 1938, стр. 167.

[35] Јоца Лалошевић, Наше ослобођење и уједињење, Историјски архив Сомбор, фонд 57, инв. број 448.

[36] Русини у Аустро-Угарској монархији нису имали своју политичку странку, већ се њихово национално опредељење стварало на основу културног живота. Оно што су Буњевци отпочели са Иваном Антуновићем, прикупљањем народне књижевности и очувањем народног језика, то је код Русина покренуо Володимир Хнатјук прикупљањем етно-књижевне заоставштине Русина у Војоводини. Учешће на Великој народној скупштини било је прво значајније политичко артикулисање Русина до тада. “Тако је дошло до тога да се на великој народној скупштини у Новом Саду 25. 11. 1918. Појавио – поред Срба, Хрвата, Словака итд. – такође и 21 Русин. То је, чини ми се, први случај у историји наших Русина да су се негде појавили као преставници свих Русина у  Југославији.“; Коста Милутиновић, Војводина и стварање  Југославије, Споменица ослобођења Војводине 1918, Нови Сад, 1928, стр. 161.

[37] ’’Избори за Велику народну скупштину били су далеко од демократичних. Припадници несловенских мањина (треба истаћи да нити Мађари нити Немци се у овом тренутку не осећају као мањински народи у Вовјодини – примедба С.М.) (за разлику од Словака, Русина и Чеха) нису имали право гласа. Шта више чак ни сви Словени нису учествовали у избору посалника’’, Зоран Јањетовић,  Деца царева, пасторчад краљева, Београд,  2005, стр. 126.

[38] Одлуке Велике народне скупштине:

1. “Молимо владу братске Србије да на Конференцији о миру заступа наше интересе.
2. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу не само нама, него и свим словенским па и несловенским народима који с нама живе.
3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежњу свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада, удружена са Народним вијећем у Загребу учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије.
4. И зато да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стојати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и бира два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад).

Допунске Одлуке:

5. Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијаују своје биће. А исто тако, захтева скупштина ова, да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који и даље остају изван наших граница у другим државама, обезбеди право заштите мањина, њихов народни опстанак и развитак на начелу реципроцитетеа.
6. Банат, Бачка и Барања у границама које повуче Антантина балканска војска,проглашавају се данас 12_25. новембра 1918. на Народној скупштини у Новом Саду, на основу узвишеног начела народног самоопредељења, отцепљени како у државноправном тако и у политичком погледу од Угарске. Због тога Народна скупштина поставља Велики наронди савет којем је извршни орган Народна управа. Наронди савет чине 50 чланова изабраних из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.’’; Одлуке Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих словена у Бачкој, Банату и Барањи, донесене 12. (25.) новембра 1918. у Новом Саду; Српски лист бр. 17 од 14. новембра 1918.  Д. Његован (2001), Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918, документи и прилози, Музеј Војводине, Нови Сад, стр. 49-56. О присаједињењу Војводине Краљевини Србији види ближе: Споменица ослобођења Војводине 1918, РОМС,  М 7417.

[39] Одлуке Велике народне скупштине биле су у супротности са одредбама Војне конвенције о примирју, али су се наметала као политичка реалност која мора да се уважи.