Версајска мировна конференција

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Увод

Велики, или Први светски рат, започео је објавом рата Аустроугарске Србији, а затим узајамним објавама непријатељстава чланица двају антагонизованих савеза. До краја августа 1914. године већи део Европе се нашао у сукобу, да би постепено, до краја године, у ратни вихор биле увучене и земље у Азији и Африци. Од 1917. године и уласка САД у рат на страни Антанте сукоб поприма глобалне размере. Ратна дејства су трајала скоро четири и по године (од августа 1914. до новембра 1918. године), у њима је животе изгубило између 9 и 11 милиона војника и око 6 милиона цивила (укључујући и жртве шпанске грознице до краја 1918). Матeријална штета услед разарања начињена 1914–1918. године (без уложених средстава за рат, потрошње ресурса и неостварене добити) је, поред испољеног труда победника, остала несагледана, непроцењена и великим делом ненаплаћена.

Први сукоб светских размера је у историјском погледу финални продукт политичких, економских, дипломатских и војних процеса који су се у Европи и свету развијали током скоро читавог XIX века. После уједињења Италије и Немачке у Европи и свету долази до поремећаја равнотеже снага, када се нове државе, ношене снажним индустријским узлетом, залажу за нову поделу колонијалног света. Формирају се два супротстављена блока: Савез централних сила, који су поред Немачког царства и Аустроугарске чиниле још и Турска, а од 1915. године и Бугарска; Тројна антанта (Савезници) коначно је формирана 1907. године, када савезу Француске и Велике Британије са Ирском приступа Руска царевина (која је напустила Тројецарски савез 1887. године због неслагања са Немачком). Италија приступа овом савезу маја 1915. године пошто је напустила супротни табор; Јапан је такође био члан Антанте, док су Белгија, Србија, Црна Гора и Румунија имале статус придружних чланица Антанте. САД су ушле у рат на страни Антанте 1917. године, формално као придружна сила, а не као званични савезник Француске и Велике Британије са Ирском. Одмах по почетку рата Грчка је прогласила неутралност, али је под притиском Савезника ушла у сукоб на њиховој страни јуна 1917. године.

У маниру џентлменског ратовања из претходна два века и понашања империјалних сила у XIX веку у домену дипломатије, чланице супротстављених групација су се трудиле да поштују обичаје и законе ратовања. Приликом отпочињања непријатељстава уследила је формална и протоколарна објава рата између свих будућих непријатеља, која је дефинисана на Другој конференцији у Хагу 1907. године. Такође су током Великог рата у великој мери поштовани принципи обичаја и закона ратовања, као што су права и хумано поступање према ратним заробљеницима, оболелим и повређеним непријатељским војницима, колективно кажњавање, осветничко понашање према цивилном становништву на окупираним подручјима (није поштовано у Србији, Белгији и делимично у Алзасу) и друга. Овде је посебно интересантан однос према формално последњим фазама рата, примирју и успостављању мира на мировној конференцији. Према одредбама Ратног права примирје је део ратног стања без ратних операција. Рат дефинитивно престаје потписивањем мировног споразума на мировној конференцији која се организује за измирење зараћених страна и успостављење мира.

Примирје између Антанте и Немачке царевине

Један од првих циљева нове совјетске власти у Русији био је излазак из рата. Примирје са Централним силама је потписано у Брест-Литовску 5. децембра 1917. године. У истом граду три месеца касније (3. марта 1918. године) исте стране су потписале сепаратни мир. У јесен исте године српским пробојем Солунског фронта долази до ланчаног војног слома Централних сила и оне очајнички желе крај рата и траже примирје. Како су чланице Централних сила бивале поражене, тим редоследом су тражиле примирје. Прва је пораз признала Бугарска, која је са Савезницима потписала примирје у Солуну 30. септембра 1918. године. Турска је у рату остала месец дана дуже, потписала је капитулацију 30. октобра у Мудросу на острву Лемнос; Аустроугарска је објавила ратно стање 31. октобра, да би примирје било потписано 3. новембра 1918. године у вили Ђусти код Падове. Након формалног збацивања хабзбуршке династије и раскида са њом, Аустрија и Мађарска су склопиле посебан споразум о примирју. После изласка Аустроугарске из рата, од Централних сила још је Немачка царевина остала у сукобу.

Тачно један час пре поднева 11. новембра 1918. године ступило је на снагу толико жељено примирје међу зараћеним странама, Немачком царевином на једној и Антантом са придружним чланицама на другој страни. У пулман вагону у близини Компиена у пет часова и четрдесетпет минута тог јутра договорен је и потписан документ којим су у једанаест часова престале борбе на копну, морима и у ваздуху.

Примирје је било резултат обостране очајничке жеље за миром и организовано је у журби. Немачка делегација је због ескалације бунта у земљи имала императив мира, те је морала да пожури и обезбеди престанак непријатељстава по сваку цену. У ноћи између 29. и 30. октобра револуционарно врење је задесило Немачку, када је избила побуна морнара у ратној луци Вилхелмсхафену. Наредних дана револуција предвођена бољшевицима је великом брзином преплавила земљу, настало је потпуно расуло у коме је кајзер Вилхелм II 8. новембра абдицирао и побегао у Холандију, а већ сутрадан су револуционари марксисти формирали свој орган власти, Совјет радника и војника. Вођена страхом од даљег ширења револуције, делегација је у пет аутомобила изјутра 8. новембра прешла линију фронта у северној Француској. Ту су их дискретно прихватили Савезници, одвели и сместили на тајну локацију, у приватни луксузни воз маршала Фернана Фоша, постављен на шине у Кампијенској шуми.

Своје потписе на документ о примирју у Великом рату ставили су: у име сила Антанте главнокомандујући савезничких снага француски маршал Фердинан Фош и у име британских снага Први лорд адмиралитета адмирал Рослин Вемис; у име Немачког царства потписала су четворица: Матијас Ерцбергер, немачки публициста и грађански политичар, гроф Алфред фон Оберндорф испред Министарства спољних послова, и двојица официра, генерал-мајор Детлеф фон Винтерфелдт као представник копнених снага и капетан Ернст Фанселов, представник морнарице. Потписивању документа присуствовала су као званичници још три висока официта Антанте. Сам чин склапања примирја текао је хладно, без видљивих емоција и церемоније. Први се победничкој страни обратио Ерцбергер, жалећи се на услове примирја, што није имало реакцију са друге стране. Једина непријатна, готово инцидентна ситуација била је када је Фош игнорисао Ерцбергерову пружену руку, понављајући механички: „Врло добро, врло добро!“

Међу 34 тачке Примирја издвојио бих најзначајније:

На Западном фронту прекинуће се сва непријатељства, на земљи и у ваздуху, шест часова по потписивању; немачке снаге да одмах, па у наредних петнаест дана, приступе повлачењу из окупираних делова Француске, Белгије, Луксембурга, Алзаса и Лорене. Болесне и повређене немачке војнике преузеће Савезници и водити медицинску бригу о њима; одмах по повлачењу немачких окупационих снага са окупираних подручја да се омогући свом домаћем становништву повратак на своје поседе; немачка предаја свог ратног материјала и оружја, као и железничких и друмских превозних средстава; евакуација немачке војске на позиције удаљене 30 км источно од Рајне (немачка државна територија) ради формирања мостобрана у наредних 31 дан; немачка војска да напусти своје територије које ће да окупирају савезничке снаге; да се Савезницима предају све мапе минских поља; сва комуникацијска инфраструктура (путеви, пруге, канали, мостови, телеграфија, телефонија) да се преда у исправном стању и употребљиво за пољопривреду и индустрију.

На Источном фронту моментално повлачење немачких трупа из Румуније, Отоманске Турске, Аустроугарске и Русије. Такође да престане немачко снабдевање Западно-руске добровољачке војске која се борила против бољшевика и да се омогући савезничким војскама приступ тим територијама; поништавање Брест – Литовског мировног споразума са Русијом (Немачка се званично одрекла одредби мира, одмах за њом и бољшевичка власт у Русији) и Букурештанског мировног споразума са Румунијом; евакуација немачке војске из свих њених колонија у Африци.

Од општих захтева од Немачке је тражено да омогући наставак започетих финансијских активности, као и повраћај одузете и опљачкане имовине из Белгије, Румуније и Русије; тренутно ослобађање свих савезничких ратних заробљеника и интернираних цивилних лица, без обавезе реципроцитета.

За немачку страну најболнија тачка Примирја била је окупација Рајнске области, најбогатијег и индустријски најразвијенијег дела Немачке. Творци текста документа нашли су начин како да поражена Немачка редовно и без устезања извршава предвиђене обавезе плаћања ратне одштете. У документу је било предвиђено да окупацију Рајнске области изведу јединице војски САД, Белгије, Вел. Британије и Француске.

Трајање Примирја између држава Антанте и Немачке (до 9. новембра 1918. године царевина, па Вајмарска република до 1933. године) било је предвиђено до постизања мира, тачније до ратификације мировног уговора. Прва фаза примирја трајала је од 11. новембра до 13. децембра 1918. године, затим је стање продужено до 16. јануара 1919. године, па други пут продужено до 16. фебруара 1919. године, да би се и трећи, последњи пут продужило до 10. јануара 1920. године, када је ратификован (формално прихватање и признање споразума, које врши овлашћена институција) Бриселски споразум.

Мировна конференција у Паризу

Мировна конференција у Паризу је организована у циљу склапања мира после Великог рата, позната је и под називом Версајска мировна конференција, иако је у дворцу Версај била одржана само церемонија потписивања мира са Немачком. Версајска мировна конференције историјски тумачена, представља шири контекст од наведеног и представља читав мировни процес после Великог рата. Конференција се одржавала у згради француског Министарства спољних послова, смештеној у улици Кеј д Орсеј. Континуирано је трајала током 1919. (када је потписан мировни уговор са Немачком) и настављена је 1920. године и али је мировни процес формално завршен јула 1923. године потписивања мира са последњом пораженом силом, Отоманском империјом. Стране учеснице биле су чланице победничких сила Антанте и поражене Централне силе. На Конференцији су учествовале дипломате који су представљали 32 земље, и поред установљеног мира и мировних уговора са пет поражених држава, основана је међународна организација Лига народа, утврђена је обавеза ратне одштете (репарација) и њена висина за Немачку, као и друге поражене чланице сила Осовине. Такође је потврђен настанак нових држава, потврђен механизам плебисцита у пракси и исцртане су њихове границе које су дале физиономију нове Европе. Потпуна кривица за рат у члану 231 Мировног споразума стављена је на душу Немачке и њених савезница, и поред великог материјалног оптерећења, она је морала да трпи понижавајуће тонове у свим донетим документима; у истом маниру немачка делегација је трпела разна понижења, недостојна дипломатских односа.

Пет држава Антанте контролисале су Конференцију, док су је креирали представници велике четворке: француски председник владе Жорж Клемансо који је председавао, британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, председник САД Вудро Вилсон и италијански председник владе Виторио Емануел Орландо. Јапански предсавник, бивши премијер је свесно скрајнут и играо је секундарну улогу. Чланови велике четворке су се укупно састали 145 пута и донели најважније одлуке, пре него што су потписали коначни документ. Конференција је почела са радом 18. јануара 1919. године; први документ који је потписан био је мир са Немачком (у том времену Вајмарска република) и протокол је био пун реваншистичке симболике: датум је одређен на основу жеље Француске, јер је на исти дан 1871. године у Дворани огледала у дворцу Версају, пруски, потоњи немачки цар Вилхелм I прогласио уједињење Немачке, после бриљантне војне победе над Француском. Русија, као бивша чланица Антанте није позвана на Конференцију.

Победнице су на Конференцију дошле са формуилисаним захтевима.

Француска

Французи су поред осветољубиве симболике пред Конференцију поставили конкретне захтеве, који су такође били осветнички: уопштено, желели су војно, стратешко и економско слабљење Немачке до крајњих граница. Правдајући се двема немачким агресијама у последњих 40 година, трудили су се да слабљењем Немачке предупреде могућност евентуалног напада у будућности. Клемансо је изричито инсистирао да безбедност Француске гарантују Вел. Британија и САД. Страх од Немачке је међу Французима био толико велик да су поред сурових мера њој наметнутих, Французи на иницијативу Клемансоа упоредо повели активности ка зближавању са вековним непријатељем. Премијер је маја 1919. године више пута у Берлин слао свог опуномоћеног представника Ренеа Масиљиа у тајне мисије, у којима је требао да обезбеди извесну немачку наклоност у замену за ублажавањем санкција у предстојећем мировном споразуму. Крајњи циљ требала је да буде широка француско – немачка сарадња, којом је Масиљи мислио да парира нарастајућем заједничком утицају САД и Вел. Британије у свету. Убеђивао је немачку страну да ће англо – америчка доминација бити штетна како за француску, тако и за немачку државу. Немачки министар спољних послова Урлих фон Брокдорф Ранцау је сматрао да ће у побољшаљу односа са САД имати више користи, одбио је овај француски предлог.

Велика Британија

Одржавање територијалне целовитости и интереса Британске империје били су највећа брига британске делегације на Конференцији, али су њихови говорници отворили сесије својим посебним захтевима, изнетим овим редом: обезбедити безбедност Француске; одузети Немачкој моћну ратну флоту; решавање територијалних проблема, у оквиру којих ће се решавати одузимање и прерасподела свих колонијалних поседа Немачке; подршка оснивању и раду Лиге народа. Подржавала је самосталне захтеве својих доминиона, посебно Аустралије која је имала захтеве на рачун савезничког Јапана. У току првих конференцијских сесија, 21. јануара 1919. године ирски револуционари су прогласили независност Ирске од Уједињеног краљевства и упутили писмом прокламацију Конференцији за потврду самоодређености и међународног признања. Председавајући Клемансо на ово писмо није одговорио.

Представници британских доминиона нису званично били позвани, али се очекивало да пошаљу своје представнике у оквиру британске делегације. Будући да је Канада слала своје трупе на европска бојишта, премијер сер Роберт Борден је захтевао посебну столицу на Конференцији, чему су се успротивили Вел. Британија и САД. Борден није одступао од свог захтева, истичући да је канадских 60.000 погинулих момака то заслужило. Упорност је уродила плодом, па је Лојд Џорџ попустио и дозволио да делегати Канаде, Индије, Аустралије, Њуфаундленда, Новог Зеланда и Јужне Африке добију своја места у Лиги народа.

Упркос великим губицима Канада није изнела захтеве у погледу ратне одштете и територијалних проширења. Аустралију је представљао премијер Били Хјуз, који се упорно залагао за право на ратну одштету и анексију немачке колоније Нове Гвинеје, као и за одбацивања Закона о расној једнакости. Немачки поседи на Пацифику су већ првих месеци рата били окупирани од стране Јапана, Аустралије и Новог Зеланда. Нова Гвинеја је на Париској мировној конференцији додељена на поделу између Вел. Британије, Аустралије и Новог Зеланда, што је извршено 1923. године. Самоа је дата у мандат Новом Зеланду.

Сједињене Америчке Државе

Док је рат још увек трајао, Вудро Вилсон (председник САД од 1913. до 1921. године) је објавио 8. јануара 1918. године мировни концепт, тзв. Вилсонових Четрнаест тачака. Овај концепт је у ствари представљао визију будућег света, који је код Савезника (Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ и Виторио Орландо) био дочекан са скепсом због Вилсоновог наводне неозбиљности и идеализма. Клемансо га је јавно извргао иронији, рекавши: „И господ Бог је имао само десет жеља!“ Међутим, нека начела из овог програма живе и данас.

Представљам најзначајније од Четрнаест тачака:

Прокламовано је начело јавне дипломатије; слобода пловидбе за време рата и мира изван територијалних вода; смањење националног наоружања на најмању меру; пуна слобода за аутономан развој народа у Аусторугарској; оснивање слободне Пољске; излазак Србије на море; оснивање Друштва (Лиге) народа.

Вилсон је децембра 1918. године стигао у Европу и тиме био први амерички председник који је крочио на наш континент. У свакој од савезничких делегација било је истакнутих политичара, угледних људи и егоцентричних, јаких личности, али са америчком председником у тој последњој одлици мало ко се могао мерити. У америчком стилу, био је ношен медијском помпом, убеђен да је једини способан да смири противуречности и ривалства међу Савезницима и својом харизмом их обједини, као и да реши нерешиве проблеме. Све филмске камере су желеле да сниме њега, мноштво новинара га је увек окруживало; био је пример магије како медији од обичног човека стварају харизматску личност. Историјска критика данас може да оцени огромну улогу медија у подизању Вилсонове популарности, посебно креирање величине достојне за добијање Нобелове награде за мир 1919. године.

Вилсонова мировна делатност била је умерена, понекад чак дволична: као савезник Антанте подржавао је мировне концепте Савезника, али је показивао извесно разумевање према пораженим Немачкој и Турској, што се није поклапало са француским циљевима. Ова тврдња ће доћи до пуног изражаја када САД буду избегле да потпишу споразум у коме је Немачка проглашена за главног кривца за избијање рата. Вилсонови напори да се његових Четрнаест тачака уграде у основни мировни документ су пропали пошто Француска и Вел. Британија одбиле да их прихвате. Европске савезнице нису прихватале Висонову оцену, која је била и званична америчка, да није Немачка једини кривац за рат. Пошто је члан 231 Версајског споразума утврђивао искључиво немачку кривицу за рат, САД су потписале засебне споразуме са Немачком, Аустријом и Мађарском.

Замршено политичко и дипломатско стање на Блиском истоку због укрштених жеља и интереса победница навело је САД да поведу активнију политику према тој теми. Британци и Французи су од 1915. године у тајности преговарали о отоманским поседима међу арапским светом. Уз пристанак Русије савезници су 3. јануара 1916. године склопили споразум, назван према дипломатама које су га водиле, Сајкс – Пико споразум (Марк Сајкс и Франсоа Жорж Пико). Обе стране су користиле Арапе против Турске и обећавали им територије које нису ни помишљали да им дају на коришћење и управљање. Савезнице су правиле споразум како би поделиле арапску земљу и турске поседе. Према њему Вел. Британија би добила Јордан, Ирак и мањи део Хаифе, док би Француска добила југоисточну Турску, северни Ирак, Сирију и Либан. Палестина је остала неодређена, предвиђала се међународна арбитража и консултација са Русијом и Италијом. Русији је била обећана Јерменија и делови Курдистана, а Италији нека егејска острва и контролу над Смирном (данас Измир). После Октобарске револуције Совјетска Русија излази из споразума и Лењин објављује тајни Сајкс—Пико споразум, што је изазвало велику буру међу савезницима и неповерење Арапа који су били коришћени у рату против Отоманске империје. За тајни Сајкс – Пикоов споразум знао је и Вудро Вилсон и трудио се да га одржи у тајности, али је одмах по Лењиновом објављивању тајна доспела до листа Њујорк Тајмс, који ју је обелоданио америчкој јавности.

Иако је оснивање међународне организације за спречавање ратних сукоба, Лиге народа, била идеја Вудроа Вилсона, САД нису никада приступиле овој организацији. Конгрес је забранио сваку америчку формалну активност у вези са Лигом народа због оцене да се Америка већ превише меша у замршену политику европских земаља. Такође су се неки делови Оснивачке повеље Друштва народа коси са Уставом САД. Упркос жељама председника Вилсона, САД ће због снаге Конгреса и јавног мнења које је било у складу са званичним, остати изван ове светске организације. После председничких избора 1920. године долази до смене на челу САД и нови председник Ворен Хардинг инсистира да Америка потпуно самостално потпише мировни споразум са Немачком, Аустријом и Мађарском 1921. године. Овај уговор је био готово идентичан са Версајским, али без чланова о Друштву народа и одговорности Немачке за изазивање рата.

Италија

После једногодишњег цењкања, Италија је 1915. године прекинула стање војне неутралности и ушла у рат на страни Антанте. Савезници су јој споразумом у Лондону обећали следеће покрајине које су пре рата држале противничке земље: Тренто, Тирол до Бренера, Трст, Истру, Фиуму (Ријека), већи део далматинске обале (до рта Планке иза Спљета, Сплита), Валону, Анталију, и неке колоније у Африци. Поврх тога, Италији је обећан и протекторат над Албанијом.

На Конференцији је италијански премијер Виторио Емануеле Орландо је дошао са министром спољних послова Италије Сиднијем Сонином, који је говорио енглески језик. Тимски су се трудили да обезбеде пуну имплементацију Лондонског споразума. Истицали су најчешћи аргумент свих савезника, а то су људске жртве, којих је Италија имала преко 700.000 војника. Такође су истицали и ратне трошкове у висини од 12.000.000.000 лира, што је био такође моћан аргумент. Залажући се за поделу Аустроугарске, италијанска делегација је успела да добије Истру, Трст, Трентино и Јужни Тирол. Већина Далмације дата је новооснованом Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Фиума (Ријека) је услед инсистирања делегације Краљевства СХС остала спорна и решавање судбине града остављено је за посебну конференцију.

Орландо је од Француза и Британаца добио обећање да ће се Италији доделити Азанија (Џубаленд), једна од федералних јединица Сомалије и Аузу појас, танка територија између Чада и Либије. Протекторат над Анталијом и Албанијом је био признат и обећан за нека будућа времена, што је изазвало гнев међу италијанским националистима. Орландо је био опозван са Конференције, на његову функцију дошао је Франческо Заверио Нити и он је потписао текст споразума. У земљи је избио талас незадовољства међу националистима и фашистима, који су сматрали да је Италија преварена обећањима која нису испуњена. Ово разочарање је један од водећих разлога за успон фашизма и Бенита Мусолинија и настојања да се оружјем надокнаде неиспуњена обећања.

Јапан

Као пети члан победничког табора првог реда био је Јапан. На Конференцији царевину са Истока представљала је многочлана делегација предвођена бившим премијером, племићем Саиоњијем Кинмошијем. Без икаквих амбиција и интересовања за европска збивања, јапанска делегација је истакла два захтева: први, укључење амандмана о Закону о расној једнакости у статут Друштва народа и други, територијална проширења на рачун Немачке, односно њених бивших колонија: Шантунг (приморска провинција у Кини), укључујући стратешки важан залив Кјаожу, пацифичка острва Маршалска, Маријанска, Микронезију и Каролински архипелаг. Добивши само половину од затеваног, јапанска делегација је незадовољна напустила Конференцију. Међу добијеним територијама био је и град Шантунг, чије је становништво 4. маја 1919. године на подстрек студената повело масовне демонстрације против јапанског преузимања града и покрајине. Демонстрације под називом „ 4. мај″ прерасле су у национални покрет од десет милиона људи.

Версајска Европа – нови светски поредак

Крај Првог светског рата је донео велике геополитичке промене у свету. На политичкој мапи света су престале да постоје четири царевине: Немачко царство, Руска царевина, Аустроугарска и Отоманска империја. Са њима су нестале четири династије и њихове елите: Хоенцолерни, Романови Хабзбурзи и Османлије. Од делова тих држава створено је неколико нових: Краљевина СХС, Финска, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска Совјетска Русија (касније СССР), Чехословачка. У току рата у Русији је дошло до прве победе пролетерске револуције у историји. Када је у Версају 28. јуна 1919, године тачно пет година од Видовданског атентата, потписан мировни уговор између Антанте и Немачке у свету је званично наступио мир.

Казна за Немачку

Версајски споразум је прокламовао војни пораз Немачке и светске промене у корист победничких сила. Немачка колонијална империја је ликвидирана, њене колоније су после рата приграбили Вел. Британија, Јапан, Нови Зеланд и Аустралија. Највише штете од тога су имале Немачка и Русија, Немачка је изгубила 13% своје предратне територије. Створен је Версајски поредак, којим је озваничен нови светски однос снага са доминацијом Енглеске, САД и Француске. Немачка је проглашена одговорном за изазивање светског рата и обавезана да плати огромне репарације. Упркос прокламованим начелима о националном самоопредељењу из чувених Четрнаест тачака које је објавио амерички председник, Вудро Вилсон, Немачка је била принуђена да преда 13 посто своје територије. Те територије су подељене између суседних држава, од којих неке пре нису постојале. Немачке колоније су расподељене као тзв. „мандатне територије”, тј. додељене су на управу земљама победницама на основу мандата добијеног од Друштва народа. Европа је била под контролом победница Француске и Вел. Британије.

Немачка је изгубила бројне територије: Алзас и Лорена враћене су Француској, Оипен и Малмеди враћени су Белгији (након плебисцита), Познањ и западни део Пруске припали су Пољској, Мемел (Клајпеда) је припао Литванији, Северни Шлезвиг припао је Данској након плебисцита (јужни Шлезвиг гласао да остане у Немачкој), Хулчин је предат Чехословачкој, део Шлезије је припао Пољској (након плебисцита), пруски град Данцинг (Гдањск) је постао слободни град под контролом Друштва народа, Сарска област је стављена под управу Друштва народа (плебисцитом 1935.године враћена матици) и лева обала Рајне је била под окупацијом Савезника.

Немачка је била принуђена да плати 5.000.000.000 долара ратне одштете, да уступи огромне количине угља Француској као надокнаду, да преда готово све своје бродове, од којих је највећи део, који је до тада припадао немачкој трговачкој флоти, додељен Енглеској. Немачка имовина у иностранству, у износу од 7.000.000.000 долара, била је заплењена, заједно са многим немачким патентима. Привреда Немачке је доведена у зависни положај, а њене оружане снаге су смањене до минимума, војска је била ограничена на 100.000 војника, 4000 официра и 13.000 морнара. Због штете и жртава које је Немачка ратна морнарица, посебно подморнице, нанела Савезницима, одлучено је да Немачка преда сву своју трговачку морнарицу и да државама победницама сваке године произведе одређен број нових бродова. Примирјем је одлучено да преда своју ратну морнарицу (Kaiserliche Marine) укотвљену у импровизованој ратној луци Скапа Флоу, али су oфицири потопили. Поражена није смела да има подморнице, као ни ратно ваздухопловство и генералштаб.

Судбина Аустроугарске

Пробојем Солунског фронта Аустроугарска излази из рата. Збачена је династија Хабзбург и држава се распада на Аустрију и Мађарску. Аустрија је обухватила некадашње крунске земље: Доња Аустрија, Горња Аустрија, Североисточни Тирол, највећи део Штајерске, Корушку, Бургенланд (западну Мађарску која је била насељена већином Немцима). Уговором у Сен Жермену 10. септембар 1919. године између Антанте и нове Републике Аустрије, који је изгубио велики део територије:

Јужни Тирол припао је Италији, Истра, Јулијска крајина (Алто Адиђе), мањи део југозападне Корушке (Јулијска крајина); део јадранске обале, нека острва, градови Задар и касније Ријека (без Сушака) такође Италији; Бохемија (Чешка), Моравска, Судетска област и део Шлезије ушли су у састав нове државе Чехословачке; Буковина је припала Румунији; Галиција је припала Пољској; Словеначки делови царства ушли су у састав нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и део далматинске обале и Босна и Херцеговина. Војска Аустрије била је ограничена на 30 хиљада војника, Аустрија је морала да плаћа ратну одштету и било јој је било забрањено да се уједини са Немачком. Становништво у Корушкој плебисцитом се 1920. године одлучило да део око Целовца и Бељака припадне Аустрији.

Мађарска је обухватила мађарске националне просторе, осим Ердеља, где су Мађари били у већини. Мировни споразум у Тријанону 4. јун 1920. године је донео нова решења, којима је Мађарска изгубила велики део, једну трећину дотадашњих територија:

Словачка и Рутенија (Карпатска област у којој су већина Русини) припале су новоформираној држави Чехословачкој; Хрватска, Славонија, Бачка, Банат, Барања, Прекомурје, Међумирје, лука Сушак припали су Краљевини СХС; Трансилванија (Ердељ) припао је Румунији; Бургенланд је припао Аустрији. Мађарска је морала да ограничи војску на 35 хиљада војника, имала је обавезу ратне одштете коју је углавном плаћала печујским угљем. Изван Мађарске остало је око 3.5 милиона Мађара.

Казна за Бугарску

Мировни споразум са Бугарском победнице су потписале у дворцу Неји 27. новембра 1919. године и њиме Бугарска је изгубила следеће територије:

Источна Тракија припала је Грчкој; Цариброд, Босилеград, Струмица и делови око реке Тимок припали су Краљевини СХС; Јужну Добруџу добила је Румунија. Као поражена држава у рату Бугарска је морала да ограничи војску и плати одштету.

Турска после Првог светског рата

Уговор Антанте са Турском потписан у Севру 10. августа 1920. године. Територијални губици били су огромни: Тракија је припала Грчкој; Грчка је добила део Анадолије са градом Смирном; Јерменија је постала независна; Курдистан је добио аутономију; Мореузи (Босфор и Дарданели) су стављени под окриље независне међународне комисије; Италија је добила острва у Додеканезу и зону утицаја у Малој Азији; Сирија и Либан постају мандатне територије Француске; Ирак, Палестина и Саудијска Арабија постају мандатне територије Британије.

После турско – грчког рата, националног покрета и победе Мустафа Кемал-паше Ататурка у Турској дошло је до ревизије уговора у Севру – Лозана 1923. године, којим је прихваћено затечено стање: сукоб Турака и Грка завршио се поразом Грчке, те је протерано грчко становништво из Мале Азије и Константинопоља; Јерменија је изгубила независност подељена између Турске и Совјетске Русије; Курдистан је изгубио аутономију.

Делегација Краљевства СХС на Париској мировној конференцији

Делегацију Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу предводио је као председник делегације Никола Пашић. Чланови делегације били су професор Иван Жоглер, министар иностраних дела Анте Трумбић, генерал Петар Пешић и посланик (амбасадор) у Паризу Миленко Веснић. Све до краја маја 1919. године делегација је третирана као представник Краљевине Србије и имала ограничен мандат, да би у тренутку потписивања Версајског уговора Конференција признала дипломатско постојање делегације нове државе, Краљевине СХС.

Уз званичну дипломатску делегацију на Конференцији мира у Паризу ишла је Историјско – етнографска секција делегације Краљевине СХС. Био је то тим српских, хрватских и словеначких научника којима је влада Краљевине СХС поверила задатак да разраде научну основу за усвајање захтева које би политичка делегација Краљевине СХС истакла на Конференцији мира у Паризу 1919. године. Секција је окупљала научнике разних струка широм југословенског простора. Њен најзначајни члан и председник био је Јован Цвијић, а од осталих чланова истицали су се Тихомир Ђорђевић, владика Иларион Зеремски, Александар Белић, Божидар Марковић, Јован Радонић, Станоје Станојевић, Нико Жупанич, Фердо Шишић и др.

Историјско – етнографска секција се састала и почела с радом 24. јануара 1919. у Паризу. На првом састанку присуствовали су Цвијић, Станојевић, Радонић, Белић и Ђорђевић. За председника секције је изабран Цвијић, док је Ђорђевићу поверено да води записник. На предлог изабраног председника једногласно је одлучено да секција свој рад постави искључиво на чисто научну, и по томе потпуно објективну, основу.

На седници 15. фебруара секција је, на предлог председника, ради лакшег рада подељена на пет подсекција:

• за западна питања тј. питања разграничења према Италији: Шишић, Трешнер, Шорли, Чок, Зиц, Рибарић, Ленац, Дурбешић, Беначић, Тресић-Павичић, Војиновић, Шеноа и Сигњер;
• за словеначко-немачку границу, Прекомурје и Коридор ка Чехословачкој: Жупанић, Мачковшек, Ковачић, Славић, Лакатош;
• за Банат, Бачку и Барању: Зеремски, Шеноа, Радоњић, Станојевић, Михалџић, Белић, Стајић;
• за целину југословенског питања: Цвијић, Војиновић, Белић, Станојевић, Марковић, Жупанић, Ђорђевић и сви шефови подсекција;
• Редакциони одбор: Цвијић, Белић, Шишић, Марковић и Ђорђевић.

Захтеви делегације Краљевине СХС на Конференцији су аргументовани бројним меморандумима и документима о етничким приликама у јужнословенским земљама, о географским, економским, историјским и другим околностима на основу којих су предлагана одређена решења. Шеф делегације Пашић је извештавао краља да су многе представке и поднесене ноте биле игнорисане, или слабо прихватане и искоришћене. С друге стране, са великом дозом оптимизма Пашић је истакао да је међу водећим дипломатама Антанте било доста пријатеља који тачно обавештавају и тиме помажу у делегацији у раду. Српска делегација је у већини случајева могла на рачуна на подршку Француске, као и на добру вољу представника САД, посебно председника Вилсона, на кога је утицао бројном коресподенцијом Михајло Пупин. Велика Британија је била мало заинтересована за балканска питања и углавном неутрална у споровима око граница.

Током целе Конференције делегација СХС је само три пута била позвана да директно изнесе своје ставове и захтеве пред Врховни савет Конференције (о питању границе с Румунијом у Банату, о укупним територијалним захтевима државе СХС у целини и о питању Ријеке) већина циљева југословенске делегације је постигнута. Поједине државне границе су, међутим, договорене тек након завршетка Конференције у Паризу.

Утврђивање границе са Бугарском

Пашић је посебно инсистирао да се помере границе на истоку, према Бугарској, с којом је Србија у више наврата ратовала и која је хтела са Аустроугарском да подели Србију. Пашић је пренео српски став председнику Вилсону да је Бугарска заслужила својим издајничким држањем и свирепостима које је починила да буде смртно кажњена. Међутим, делегација је, руководећи се обзирима не осветничким, тражили само исправку границе. Нова граница је донела проширење СХС за 2.566 км квадратних у области Струмице, Босилеграда и Цариброда (Димитровграда).

Разграничење са Мађарском

У односу на побеђену Мађарску захтеви делегације СХС нису у потпуности испуњени: поред добитка Бачке и Барање, није добила области око Мохача, ни Печуј са рудницима угља, нити жељени коридор са Чехословачком. Ипак, СХС је добила Међумурје, као и области преко Муре и Драве и део Барање. Срем је распадом Аустроугарске постао део провизорне творевине Државе Словенаца, Хрвата и Срба, да би на Великом народном збору у Руми 24. новембра 1918. године Сремци Срби одлучили да се Срем присаједини са Краљевином Србијом, да би 1. децембра постаосаставни део новоосноване државе.

Решење проблема разграничења са Румунијом

Решавање проблема границе с Румунијом је ишло неупоредиво теже. Румунија је на основу Букурештанског тајног уговора са савезницима тражила цео Банат за себе (све до Тисе и Дунава, тј. до Панчева). Делегација СХС је предложила да у Банату буде организован плебисцит, што је Румунија одбила. Комисија за разграничење Конференције предложила је да се Банат подели, с тим што је СХС добила градове Кикинду, Бечкерек (Зрењанин), Вршац и Белу Цркву, а Румунија Темишвар, Арад и већи део Баната.

Утврђивање границе с Албанијом

Званична граница према Албанији није више година била утврђена због италијанске окупације Албаније. Након повлачења Италијана 1920. призната је предратна граница између Албаније и Србије, која је утврђена након Балканских ратова на Лондонској конференцији 1913. године.

Разграничење с Аустријом

Веома велике расправе су вођене око разграничења са Аустријом. Југословенска страна је тражила целу Целовачку котлину. У једном моменту влада у Београду је покушала да наметне војно решење, али је под притиском великих сила била присиљена да повуче војску из Корушке. Након одржаног плебисцита, спорне територије око Целовца припале су Аустрији. СХС је ипак добила Марибор и тзв Јесенички троугао, а становништво Корушке које се изјаснило за заједничку јужнословенску државу добило је могућност пресељења.

Разграничење с Италијом

Највећи и најдуготрајнији спор око границе вођен је са Италијом. Италијанска делегација је на бази Лондонског уговора тврдоглаво тражила већи део Далмације, као и Ријеку. Међутим, председник САД Вилсон, под утицајем Михајла Пупина и других пријатељски оријентисаних учесника, оштро се успротивио да Италија добије територије на којима нису живели Италијани. Коначни договор СХС и Италије постигнут је тек Рапалским споразумом 1920. године. Град Ријека проглашен је слободном државом, али је нешто касније прикључен Италији. Уговором је Италији предана Горица, Градишка, део Крањске, Истра, Задар, и острва Лошињ, Црес, Ластово, Палагружа и Сушац, укупно око 10.000 км2 територије. Ријека је као Слободна Држава Ријека постала независна држава, услед чега је ријечки дуче, Габријеле Д’Анунцио, објавио рат Италији и убрзо био смењен са власти.

Уговор у Рапалу потписале су делегације Италије и Југославије 12. новембра 1920. године на нивоу билатералног југословенско – италијанског споразума. Њиме су решени видљиви спорни детаљи око разграничења ове две државе. Италија је добила Јулијску крајину, Истру, Задар и острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу; Ријека је постала слободан град – држава. Накнадним споразумом у Риму 1924. године две државе су се договориле да Ријека припадне Италији. Више од пола милиона Хрвата и Словенаца нашло се изван граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (према последњем попису становништва у Аустроугарској из 1910. године), који ће врло брзо бити изложени италијанизацији, затварању културних установа и фашистичком терору.

***

Тачно пет година од атентата у Сарајеву, 28. јуна 1919, у Сали огледала дворца у Версају код Париза, потписале су Версајски мировни уговор којим је закључен мир између сила победница и Немачке. У име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, уговор су потписали бивши председник владе Србије Никола Пашић, министар Анте Трумбић и посланик Миленко Веснић. Након склапања Версајског мировног уговора сукцесивно су закључени и уговори о миру са осталим пораженим земљама и другим државама којима су дефинитивно регулисане и границе Краљевине СХС с појединим суседима:

Међународна ситуација СХС након Конференције у Паризу битно се променила у односу на међународни положај предратне Србије. СХС је за највећег противника у суседству добила агресивну Италију која је тежила да цели простор око Јадрана потпадне директно или индиректно под њену контролу. Осим Италије, СХС је након Великог рата морала да рачуна и са скоро сталним непријатељством тзв. ревизионистичких држава – Мађарске и Бугарске, које су послератне уговоре око граница доживеле као историјску неправду. Сукоби са овим државама довели су и до убиства краља Александра у Марсељу. Они ће трајати практично током целог периода до Другог светског рата, када су исте те државе учествовале у нацистичком нападу на Краљевину Југославију и у подели њене територије.

Михајло Пупин на Париској мировној конференцији

Никола Пашић, председник делегације Краљевине СХС је 18. марта упутио телеграм влади у Београду и предложио да се Михајло Пупин (Michael Idvorsky Pupin) позове на Мировну конференцију. Позив Пупину је значио настојање да се, преко покушаја да се утиче на једну врло важну делегацију, америчку, прошире могућности за објашњавање ставова Краљевства СХС и тиме утиче на одлучивање великих сила. Од њега се посебно очекивало да лично утиче код Американаца на решавање граничног проблема у Банату. Михајло Пупин се одмах одазвао позиву и 10. априла 1919. године стигао је у Париз, где на Конференцији остаје седам недеља.

О Пупиновом учешћу на Конференцији мира постоје велика размимоилажења између, с једне стране традиције засноване на исказима самог Пупина и на претпостављеној жељи записничара и преписивача традиције, и с друге стране онога шта може да се докаже сачуваним званичним документима. Оно шта је недвосмислено јесте да је Михајло Пупин на два начина помогао делегацију КСХС у Паризу: својим познатим именом и ауторитетом је настојао да се допуни аргументација о српском живљу у Банату и својим радом и залагањем на самој Конференцији. Улагао је труд да југословенске ставове представи и приближи меродавним америчким личностима, у првом реду на чланове америчке делегације у Паризу. Био је близак пријатељ са појединим члановима америчке делегације, што је вешто користио да утиче на јавно мњење у САД. И поред урбане легенда о честим контактима са председником Вилсоном, ванична историографија сматра да током Конференције у Паризу није дошло до њиховог сусрета.

У време Пупиновог доласка у Париз борба за утврђивање граница Краљевине СХС била је изузетно тешка. Италија је на основу Лондонског споразума, који су у току рата потписале с њом Енглеска, Француска и Русија, захтевала да јој припадне знатан део територије Далмације, Истра и део Словеније. Румунија је захтевала цео Банат, Бугари источну Македонију до Скопља, а спорни су били и Међумурје и Барања. Михајло Пупин је ангажован у свим питањима граница, посебно у оним према Италији, Румунији и Аустрији, а одиграо је и извесну улогу у одлучивању о граници према Мађарској. Сматра се да је његова улога у подели Баната са Румунијом била велика.

Значајан дипломатски допринос у борби за границе Краљевине СХС Пупин је дао својим Меморандумом од 19. априла 1919. који је, према традицији, био упућен преко америчке делегације председнику Вудроу Вилсону. У Меморандуму Пупин је своја разматрања у вези са италијанским захтевима, проистеклим из Лондонског споразума, заснивао на етничком принципу разграничења и права народа на самоопредељење, чији је заступник и идеолог на Париској конференцији био сам Вилсон. Неколико дана после предаје тог меморандума, 22. априла 1919, париски листови су објавили изјаву председника Вилсона да САД не признају Лондонски пакт. Међутим, Вилсонова деклерација је донела јавно признање Италији права на Тирол, тако и Јулијску крајину и западни део Истре, а указала је и на могућност стварања од Ријеке слободног града, што је било у супротности са Пупиновим Меморандумом. Декларација је била компромисно решење јадранског питања.

Када се разматрао захтев Румуније за територијом Баната (у складу са уговором између савезника и Румуније), традиција наводи да је Пупин лично указивао председнику Вилсону да се на тој територији налази његово родно место Идвор. У својој аутобиографији Михајло Пупин пише: „…ту покрајину су тражили Румуни. Но они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско… Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично, па кад су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.“ Веће града Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, у знак признања за ове заслуге донело је одлуку крајем септембра 1921. године да се Михајло Пупин прогласи за почасног грађанина Великог Бечкерека.

Када је дошло на ред питање Бледа и Бледске котлине, око њега се посебно ангажовао Михајло Пупин. Када су амерички стручњаци поверили Пупину да су Енглеска и Француска пристале на препуштање Бледске котлине Италији и да је сам председник Вилсон потписао дати записник, Пупин је истакао стратешки аргумент против тога: „На тај начин Италији ће бити отворена врата да продре у Југославију кад јој се год прохте“. Пошто је о овоме обавештен, председник Вилсон је одмах опозвао свој потпис на записнику. Тако је Краљевина СХС добила Бледску котлину и Блед. Михајло Пупин је због тога 1921. године проглашен за почасног грађанина Бледа. Био је ангажован и по питању Корушке, а одређену улогу одиграо је и у одређивању граница у прекомурском делу југословенско-мађарске границе.

Приликом решавања спорних територија у Барањи и Међумурју, које су савезници већ доделили Мађарској, Пупин је рационалним приступом решавању проблема изливања Дунава и Драве, као и померањем ових речних корита на рачун наших територија, успео да увери америчку делегацију у оправданост захтева. То је било довољно да амерички став буде пресудан за њихово припајање новоствореној држави.

Према наводима традиције, Пупин је био ангажован и на утврђивању границе према Бугарској. Претила је опасност да Бугарска, уз помоћ Британаца, преузме део Македоније. И овом приликом пресудило је Вилсоново мишљење да је Бугарска освајала туђе територије и на тај начин допринела немирној ситуацији на Балкану. Вилсонов услов био је повлачење бугарских трупа из Србије, Македоније, и Епира. Званична историографија располаже само податком да је делегација Краљевине СХС желела да ангажује Пупина на решавању овог питања.

Пупин се лично веома залагао за исплате ратне одштете, али и за веће привлачење америчких финансијских средстава за обнову ратом разрушене Србије. Михајло Пупин је одликован Орденом белог орла I реда 1929. године.

Друштво народа

Друштво народа или Лига народа је била међународна организација основана за време Париске мировне конференције, односно 10. јануара 1920. године. Циљеви Друштва народа су били разоружања, спречавање рата путем колективне безбедности, решавањем размирица између земаља путем преговарачке дипломатије; и побољшање глобалног благостања. Дипломатска филозофија иза Друштва представља фундаменталну промену мишљења за претходних сто година.

Стара схватања међународне политике, настала на Бечком конгресу (1815), посматрала су политички контекст Европе као променљиву мапу савеза између нација, стварајући равнотежу снага одржавањем јаких армија и дипломатијом тајних споразума. Према новој филозофији, Друштво народа је представљало владу над владама, чија је улога била решавање размирица између појединачних нација на отвореним законитим расправама. Подстицај за оснивање Друштва је потекао од председника САД Вудроа Вилсона, мада Сједињене Државе никада нису приступиле Друштву народа због забране америчког Конгреса да постане члан Друштва: сматрали су да се Америка већ и превише уплиће у европска питања, и нису желели више да учествују у европским међународним размирицама. Овакво мишљење је било широко раширено међу становништвом Сједињених Држава, упркос оштроумне жеље Вудроу Вилсона да Америка постане члан Друштва народа.

Друштву народа су недостајале сопствене оружане снаге и стога су зависиле од Великих Сила да примењују његове резолуције, економске санкције које је Друштво одредило, или да опскрбљују армију, када је то потребно, за потребе Друштва народа. Међутим, често су били невољни да се повинуију вољи Друштва. После једног броја успеха и неких раних неуспеха током 1920-их, било је очигледна немоћ Друштва, јер је било неспособно да заштити државе – жртве од агресије сила Осовине током тридесетих година. Уједињене нације замењују Друштво народа по завршетку Другог светског рата и наслеђују неколико агенција и организација које је основало Друштво народа.

Званични језици Друштва народа су били француски, енглески и шпански (од 1920). Почетком 1920-их, јавили су се предлози да Друштво прихвати есперанто (вештачки језик предвиђен као основно средство међународне комуникације) као службени језик. Предлог није прошао, али је две године касније Друштво народа дало препоруку земљама чланицама да укључе есперанто у своје образовно-наставне програме.

Друштво је имало три главна органа: Секретаријат, коју је предводио Генерални секретар са седиштем у Женеви, Савет и Скупштину, и већи број комисија и агенција. Овлашћење за било какву акцију је захтевало анонимно гласање од стране Савета и већину гласова у Скупштини.

Особље Секретаријата је било надлежно за припремање дневног реда Савета и Скупштине и за објављивање извештаја са састанака и осталих рутинских питања, радећи ефикасно као цивилна служба за потребе Друштва народа. Румунски дипломата Николае Титулеску је био председник Друштва два мандата. Током постојања Друштва од 1920. па све до 1946, била су три Генерална секретара: Сер Џејмс Ерик Драмонд (Уједињено Краљевство, 1920—1933), Жозеф Авењол (Француска, 1933—1940) и Шон Лестер (Ирска, 1940—1946); први председник је био Паул Химанс, добро познати белгијски политичар.

Закључак

Версајски мир је према међународном ратном праву окончао највећу људску кланицу у историји. Међутим, иако смо на страни победника морамо да закључимо да је по свом карактеру такав мир био дискриминациони и отимачки. Он није донео мир Европи, већ је створио предуслове за нови велики рат. У Немачкој је доживљен као највеће национално понижење. Версајско решење је постало основа за развој реваншизма и будућу победу нациста у Немачкој. Версајски споразум је прокламовао војни пораз Немачке и донео велике светске промене у корист победничких сила. Немачка колонијална империја је ликвидирана, а границе у Европи су радикално промењене. Највише штете од тога су имале Немачка и Русија, која је одбила да призна версајски диктат. Створен је Версајски систем, којим је озваничен нови светски поредак са доминацијом Енглеске, САД и Француске. Привреда Немачке је доведена у зависни положај, становништво исцрпљено страховито високим репарацијама, а њене оружане снаге су смањене до минимума.

Да бисмо разумели разлоге који су довели до успостављања таквог система, морамо прво разумети рат који је претходио његовом успостављању. А рат је био ужасан и, након почетне марсијалне еуфорије и провале неумереног национализма, превазишао је чак и најцрња очекивања. За разлику од ратова које су европске земље водиле током XVIII и XIX века, Први светски рат је био тотални рат, у правом смислу те речи, и представљао је бескомпромисни сукоб. Овај рат се није водио због неке мале територије или неког другог ограниченог циља. Рат се водио због глобалне прерасподеле моћи у свету. Компромис је постао немогућ и могао је само значити одлагање коначног сукоба. Рат је могао бити само тотално добијен или тотално изгубљент, тек онда када један од противника падне на колена.

Огромна потрошња људи, материјалних ресурса довела је до велике, глобалне несреће, масовног страдања и огромних материјалних губитака. Рат је на крају упропастио и победнике и побеђене, а да апокалипса буде потпуна побринуо се још један нуспроизвод рата, шпанска грозница. Победници, посебно Французи, који су за делић среће могли да буду поражени, бацили су се на непријатеља у агонији. Уместо да мировни преговори буду искоришћени за успостављање поретка, који би спречио ново избијање сличног сукоба у Европи, дошло је до испољавања реваншизма победника над побеђеним и међусобних неспоразума између самих држава победница. По ко зна који пут у историји чуо се поклич победника Vae Victis!

Литература:

Андреј Митровић, Југославија на Конференцији мира 1919‒1922, Београд, Завод за издавање уџбеника, 1969;

Архивум, портал Архива Војводине;

Bailey; Thomas A. Wilson and the Peacemakers: Combining Woodrow Wilson and the Lost Peace and Woodrow Wilson and the Great Betrayal, 1947, online edition;

Dillon, Emile Joseph. The Inside Story of the Peacе Conference, 1920, online edition;

Encyclopedia Britannica 2012, e-book;

Opšta enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd 1973.