Верски идентитети на Балкану

ВЕРСКИ  ИДЕНТИТЕТИ НА БАЛКАНУ

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

                          По мишљењу многих угледних светских теоретичара религије, међу којима је свакако и Тревор Линг, верски сукоби спадају у преовлађујуће врсте сукоба током дуге историје човечанства, како оних унутар једне државне заједнице, тако и на регионалном или на нивоу глобалне заједнице.[1] Особито је то карактеристично данас када су акцелирани процеси глобализације довели до тзв. сажимања простора и дисперзије сукоба глобалног карактера, потврђујући социолошко правило да између друштвених сукоба постоји високи степен међузависности. Конотирајући верске сукобе као најчешће извориште у историји сукоба  не смемо пренебрегнути чињеницу да су они иако преовлађујући, у великом броју случајева били само маска за друге, политичке, националне, економске и геополитичке сукобе. Природа религијско конфесионалних учења и веровања, њихова искључивост, низак степен толеранције, а почесто и верско-конфесионални фундаментализам[2] чинили су погодно тло, да се управо они узму као повод или разлог за отпочињање сукоба, иза којих су најчешће стајали различити интереси политике (територијална освајања, проширивање зона цивилизацијског и геополитичког утиција, пљачка ресурса и богатства неке земље или региона, наметања нових правила трговинске размене, као и утицаја саме религије која се инструментализовала тим поводом).

                        Наравно, не смемо занемарити у анализи  ни  интересе  религије, њене еклисијалне организације, свештеничке хијерархије, и конфесионалних институција,  које су  вођене својим ексклузивним верским интересима и инсистирањем на правоверности и лојалности, гурали вернике у сукобе далеко преко граница истинске духовности и миротворачких порука вере. Верска елита је често своју паству третирала као потрошну робу која се жртвује за нетранспарентне и сакрализоване циљеве, упркос чињеници да су најчешће подразумевали употребу бруталног насиља и злочина. „Осим међуверских, чести су и унутарверски и унутар-конфесионални сукоби, који по свом интензитету могу бити и оштрији него сукоби између различитих религија. Током историје ови сукоби су били узроковани углавном цепањем великих религијских заједница, док данас они најчешће проистичу из национално-политичких и социјалних супротности унутар исте религијске или црквене заједнице“ (Деспотовић Љ. 2014:28). С правом колега Дарко Гавриловић упозорава и на супротне примере злоупотребе религије у политичке сврхе: „да се хришћанство и данас кроз политичке митове искоришћава у политичке сврхе, у настојању да зарад нехришћанских циљева увери како хришћане тако и оне који то нису у то да је њихова смрт у ратовима смислена – треба да послуже хришћанима као опомена да помно прате политичка дешавања и да их са опрезом тумаче, не заносећи се олако за политичким идејама које су у супротности са Христовим учењем“ (Гавриловић Д., 2014:308).

                             „Истина је да политички фундаментализам неретко делује као верски, а да то заправо није. Исто тако је тачно и да верски фундаментализам обично тежи моћи и утицају у политици и држави“ (Кинцлер К. 2002:13). Ово је тим пре важнија чињеница јер су управо религијске особености и вредности биле основ за формирање различитих култура и цивилизација, за дефинисање њихових базичних карактеристика, моралног кодекса, и вредносног оквира. На тим  вредносним темељима нарастала је касније комплетна културна и цивилизацијска надградња, начин производње и потрошње живота, однос према животном окружењу, другим културама и нацијама, духовности, образовању, и наравно нужно према  политици и праву који су системски дефинисали политичко-економску заједницу као такву. Ипак, без обзира на поменути значај религије за формирање културно-цивилизацијских особености и идентитета, морамо нагласити веома значајну чињеницу да нису све религије једнако  интензивно учестовале у обликовању својих цивилизацијско-културолошких образаца, а особито касније на њихово функционисање у домену политике, образовања, културе, науке, спорта, масовне културе и слично. Конкретно, у окриљу западноевропске цивилизацијске парадигме,  стицајем низа важних, а уједно и генерисаних историјских околности развили су се значајни утицаји секуларизма и аутономије цивилних форми живота, које су истина тешком муком изборили право на властиту слободу деловања. Резултат те борбе је да су верско-конфесионалне обичајности смештене у простор интимног живота верника и њихове   аутономије у конзумацији властитих верских потреба и обреда, дакле, у тишину  приватности.“ Однос државе и цркве био је предмет теоријских расправа током историје. Кроз тај однос преламали су се узроци крвавих ратова крсташа против муслимана, али и хришћана против хришћана, све до секуларизације политике која је почела Француском револуцијом, а Октобарском револуцијом достигла врхунац. Стога, раздвајање државе од религије и замена религијског идентитета националним, несумњиво је најдубљи структурални и идеолошки процес у савременој историји Западне цивилизације.“ (Деспотовић Љ. 2014:23)

                         Религијске „свете“ истине и морални налози који из њих произилазе често се од стране клира и верника доживљавају као неприкосновени ауторитети и закони изнад свих закона, па чак и државних закона и међународних конвенција о људским правима. Последице овако ригидних ставова и верске праксе нужно воде у индуковање друштвених и политичких, а често и верски мотивисаних сукоба са изузетно насилним карактером. Ова врста религијског конзервативизма и нетолеранције према свему што је у супротности са тумачењем „исправне вере“, нарочито је присутна у Исламу. Ислам је у једном броју доминантно исламских држава и верских тумачења добио окамењену и крајње ригидну форму практиковања вере која негира и потире све што је изван њених верских и моралних образаца. Ослоњена на форме управљања племенским и етничким заједницама, као и на немодерне политичке праксе друштвених односа регулисаних традиционалним шеријатским правом, представљају извориште сукоба са свиме што је модерно, како у свом непосредном окружењу, тако и на међународном плану. „Ислам догматски искључује секуларизам и мир са свима који не прихватају исламску, не само верску већ и политичку супремацију. Како оцењује Р. Робертсон „трибализам и религија су имали и још увек имају одређујућу улогу у друштвеном, политичком, економском и културном развоју арапских друштава и политичких система. Овим се у Исламу вера појављује као основа групног идентитета и средиште лојалности и посвећености, док се национална држава јавља као мање значајна чињеница, поготово са становишта колективног самоодређења.“ У земљама где је Ислам извор политичке идеологије и легитимитета, дискриминација немуслимана и жена подигнута је на степен позитивног права. Ниједна исламска земља не примењује Општу декларацију о људским правима, ни Пакт о правима човека ОУН.“ (Деспотовић Љ. 2014:25) Стога није чудо да када се искључе остали историјски разлози, главна подлога за сукобе хришћана и исламиста лежи у пољу другачијег схватања организације и упражањавања цивилног и верског живота. Код Ислама та разлика најчешће не постоји. Муслиманске идеје ислама као начина живота који у себи уједињује религију и политику, супротстављене су секуларној цивилизацијско–хришћанској идеји о њиховој одвојености, поготово у сфери републике, дакле јавности, и демократски организовног живота државе као политичке и друштвене заједнице равноправних грађана.

                                 Политизација религије допринела је да религијски фактор буде присутан у многим сукобима на Балкану са краја прошлог и почетка 21. века. Иако често навођени као главни разлог, верски сукоби су најчешће били комбинација сложених и прикривених интереса верских организација злоупотребљених од стране великих геополитичких фактора и инструментализованих од локалних  амбициозних политичких вођа. Па се често у том контексту може говорити и о балканском облику приватизације религије која је проистекла из њене политизације. Тешко је ту наравно повући јасну границу између ова два модерна, а често намерно измешана феномена злоупотребе и употребе религије у сврхе које су далеко изван ње саме. Али с обзиром на њен већ познати и наглашени конфликтни потенцијал није је тешко гурнути и у овај нечасни и насилнички контекст интересних сукоба. Религијске организације удружене са локалним нивоима власти често су добијале два облика испољавања конфликтног потенцијала. Један манифестни облик и други мање видљиви латентни облик. Први се  огледа  пре свега у видљивој повезаности саме религиозности као манифестације везе когнитивног и емоционалног односа према врховном бићу –  Богу, док се други  исказивао као мање видљива веза која даје неку врсту ексклузивне гаранције за одбрану националног и кутурног идентитета. Модерна историја сукоба на Балкану показује да су најдоминантније биле управо  протективна и интегративна функција религије као хомогенизујућег фактора синтетичких нација, које су се лучиле из те везе што је било особито значајно обележје синтетичких нација насталих у контексту планираних процеса геополитике идентитета.[3]

                            Тако се верски сукоби на Балкану уклапају и у шире, пре свега националне сукобе јаког интензитета испољавања насиља, а сама религиозност добија изражена обележја милитантности и екстремизма. Ови процеси праћени су немалим бројем бруталних злочина које је било тешко контролисати на самом терену директног оружаног сукобљавања, особито онда када су актери који су их чинили били релаксирани од могуће кривичне одговорности државе коју управо стварају али и терета своје савести јер су поседовали од свештенства кривотворену свест да им је све опроштено када наступају као заштитници „светих истина“  вере и етније у настајању. Тако се по врло компликованој процесуалности на Балкану верски сукоби трансформишу у грађанске, односно националне и обрнуто, национално-грађански у верско-конфесионалне. „Свеопшта политизација религије погодује даљем ескалирању конфликтне парадигме, па уместо додира култура добијамо обрисе судара који религије тумаче као циљ живота.“ (Деспотовић Љ. 2014:32)

                           Већина балканских друштава је још увек суштински предполитичка са приметном дозом трибализма, дефицита демократичности, цивилности, и са јаким уделом конзервативне  традиције у дневној политици. Присутни су и бројни наноси лошег историјског искуства оптерећеног верском нетрпељивошћу и конфликтношћу високог степена. Тај дијахронијски наталожени конфликтни потенцијал добијао је у синхронијској равни сукобљавања различите форме испољавања које су у националном смислу биле отворено шовинистичке, а у религијском натопљене верским фанатизмом и милитантношћу. У име вере су се чинили бројни злочини и затирања „неверника“, верски прогони становништва, отимање њихових вековних територија и насилна верска конверзија. Крајњи циљ овог диригованог насиља, био је измена верско-конфесионалне структуре и демографске слике простора, као  и претакање једног дела „туђе“ етније у нове синтетичке идентитете властите нације у настајању. У сериозној научној литератури преовладава став, да су верске и националне елите главни актери и генератори  верских и квазиверских сукоба, док је остатку друшта кодираном као маса, намењена улога носилаца верског сукобљавања на терену. Такав став је последица истраживачких сазнања да су управо нижи друштвени слојеви религиознији, лојалнији верској хијерархији и склонији манипулацији, те су као такви лакше постајали жртве своје елите и режимских медија. Означени процеси последица су пре свега поступака интензивног социјалног инжењеринга идентитета верско-националног карактера који од грађана стварају погодне масовне ресурсе за политичке циљеве њихових етно-религијских елита.

                         Верске различитости стога у балканским условима постају значајне па чак и доминантне када се у периодима већих геополитичких прекомпозиција простора или економско-политичке дестабилизације створе неопходне оконости за испољавање њихове експлозивности и демонстрацију разорног потенцијала конфликтности. Те околности су директно повезане са системским етно-национализмом и шовинизмом, те ауторитарним поретком власти који вешто манипулишу чињеницом верско-конфесионалне хетерегености. Такође, то се по правилу дешава у периодима интензивних друштвених криза и дубоких економских поремећаја, егзистенцијалне изнудице, и пауперизације широких слојева друштва уз снажне процесе примене медијских техника манипулације. Реч је о временима када долази  до редефиниције колективних идентитета и стварања нових. Времена када је на делу  декомпозиција државно-правног оквира који је претходно деценијама дефинисао и структурисао друштвени живот политичке заједнице, као и у случају бивше СФРЈ деведесетих година прошлог века. Семјуел Хантингтон истиче да је баш  на примеру Балкана јасно видљиво да је верско освешћивање повезано са одсуством спремности етнополитичких елита на дијалог, толеранцију и компромисе. И да се због тога све кретало у правцу крвавих сукобљавања у којима је верска компонента била доминантни основ идентитетског консолидовања и препознавања. Религије и конфесије су повлачиле границе раздвајања људи како територијалног тако и етничког, рат у БиХ то најбоље потврђује. Јер су се све три локалне етније груписале и сукобљавале управо по линији својих верско-конфесионалних подела и особености. Срби као православци, Хрвати као римокатолици, и Бошњаци као муслимани.[4] Што би покојни академик Милорад Екмечић рекао, религије су биле вододелнице за стварање нација на Јужнословенском простору у последња два века.[5]

                        Оно што онеспокојава у будућности јесте свест и сазнање да ниједно суштинско политичко, национално, верско или територијално питање на Балакану није решено. Особито је то карактеристично за простор бивше Југославије. Конфликтни потенцијал Балкана је огроман, не само зато што је то доминантна карактеристика вера, народа и политика које на њему делују, већ пре свега због чињенице да је он вековима уназад геополитичка контактна зона сучељавања и сукобљавања интереса ванбалканских сила које су као и до сада тај простор преобликовале превасходно водећи рачуна о својим ексклузивним интересима и тако одлучивале о стању рата или мира на њему.

[1] Види: Тревор Линг (1993) Историја религије Истока и Запада, СКЗ, Београд

[2]  У овом раду верски фундаментализам ће се пре свега дефинисати као „…снажни протест против свих тековина модерног света. Тај модерни свет је секуларан, то значи плуралистички, демократски, научни, технички организован итд. Фундаменталисти томе супротстављају један другачији свет.“ Кинцлер Клаус, 2002, Верски фундаментализам, Клио, Београд, стр. 20. Управо у тој тачки неслагања са секуларним вредностима европске демократије и културе исламски фундаментализам повешће тзв. свети рат не били и тај простор једнога дана постао „Кућа Ислама“.

[3] Види у: Деспотовић Љ. (2017) Глобализација и геополитка идентитета, Каирос, Сремски Карловци, стр. 124.

[4] Види у: Хантингтон Семјуел (1998) Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица.

[5] Види у: Екмечић Милорад (2008) Дуго кретање између клања и орања, Завод за уџбенике, Београд