Видовдан – историја, мит и наслеђе

Видовдан – историја, мит и наслеђе

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

Видовдан представља несумњиво један од кључних датума у српској историји. Исто тако, он је, не без разлога, и један угаони камен целокупног српског националног идентитета. Њега, међутим, прате и бројне контроверзе. Стога је изузетно битно разлучити истину од легенде, значај мита од његове злоупотребе са било које идеолошке тачке гледишта, те аргументовано и у складу са научном методологијом објаснити значај овог великог дана српске историје.

Шта се, односно, ко прославља 15/28. јуна по црквеном календару? Најпре, тај дан се прославља старозаветни Свети пророк Амос. По њему носи име једна од књига Старога завета и сматра се да је Амос најстарији старозаветни пророк чије су речи сачуване у виду књиге. Деловао је у VIII веку п. н. е., борио се против идолопоклонства Израиљевог, и сукобио се са царем Осијом, као и са првосвештеником Амасијом који је Амоса тешко повредио од чега је овај пророк и преминуо у свом родном месту Текуји близу Витлејема. Књигу су написали Амосови ученици и следбеници. Она представља компилацију различитих говора и пророштава које је он изрекао у различитим приликама. Постоји апсолутно непотврђена прича да је овај дан био крсна слава кнеза Лазара.

Свети Вид (Витус) био је хришћански мученик пореклом са Сицилије који је пострадао у великом прогону хришћана под царем Диоклецијаном 303. или 304. године. Према његовој пасији, тј. страдању, Вида је отац желео да одврати од хришћанства, али је он побегао за Луканију, где је ухапшен и одведен у Рим. Иако је чинио многа чудеса, то га није спасило страдања. Заједно са њим, пострадали су и његови пратиоци, које је у тренутку највећих мука анђео Господњи чудесно вазнео на небо и однео назад у Луканију. Вит/Вид, тада још дечак, усрдно је умолио Бога да њега и његове пратиоце узме к себи, што је и учињено. Његове мошти почивале су у Италији, одакле су током VIII века пренете у Сен Дени код Париза, а затим у бенедиктински самостан Корвеј у Саксонији. Култ овог свеца се проширио и на околна подручја, па је тако и Праг добио катедралу Светог Вита/Вида, која постоји и данас и у коју је пренета рука овог свеца. У Византији, па и у словенском свету, култ овог свеца није наишао на већи одјек. У бројним цариградским и уопште византијским синаксарима не помиње се Вит међу свецима византијске цркве, као ни у руским средњовековним литургијским списима. Једино се међу неким рукописима, које су састављали грчки монаси из Италије, налази помен Светог Вида. Тако је помен овог свеца ушао у Византију, али и Русију. Под тим даном је у Византији помињан углавном Свети пророк Амос, један пророк из Старог Завета. У средњовековној Србији, култ овог свеца је поштован захваљујући старословенским (ћирилометодијевским) књижевним утицајима, али се развијао из приморских делова српских земаља где је био значајан број римокатоличког становништва. Фреска овог светитеља у Пећкој патријаршији сведочи да је култ био присутан и пре Косовске битке, те да је овај светитељ поштован и међу православним Србима. Међутим, временом, због тога што се на тај дан десила Косовска битка, култ Светог Вида је (у широј јавности углавном) занемарен и заборављен, а на тај дан се раширило слављење култа кнеза Лазара и косовских мученика. Парадоксално, остао је назив Видовдан.

У појединим делима (углавном без научног утемељења) јављала се тврдња да је име Светог Вида/Вита произашло из наводног врховног бога словенског пантеона-Световида. Међутим, док за везу овог старословенског божанства са христијанизацијом западних Словена би се и могле наћи неке паралеле или евентуални утицаји (иако не постоји чврста аргументација), код Срба је потпуно другачије. Нисмо сигурно ни да је уопште ово божанство било познато Србима, макар не пре IX века, када се његови помени налазе у списима франачких аутора. Дакле, оваква веза је готово извесно искључена, упркос томе што ју је подупирао чак и Веселин Чајкановић.

Наравно, у српској култури, духовности и идентитету, Видовдан је добио значајно место као спомен на Косовску битку. Косовски мит и косовски завет без сумње имају значајно место у одређивању целокупног српског идентитета. Међутим, с обзиром на то да је рецепција овог празника у каснијој историји била често искоришћавана у различите сврхе, приказ и самог Видовдана, као и одјека овог дана кроз историју заслужује озбиљну критику из угла историчара средњег века.

Кључни догађај који се, не без разлога, везује за Видовдан је од 15. јуна 1389. године када су се судариле српска и турска војска. Српску војску је предводио најмоћнији српски великаш након распада Душановог царства, кнез Лазар Хребељановић. Он је први владар који је успео да сакупи значајнији део српских територија, и да након Маричке битке 1371. године, и велике катастрофе која је задесила до тада најзначајнију српску породицу Мрњавчевића, ипак консолидује државу. Са друге стране се налазио један од најзначајнијих османских султана Murad-ı Hüdavendigâr-Мурат I. На трону дома Османовог је седео између 1362. и 1389. године. Покорио је већи део српских земаља, а након речене Маричке битке цела Македонија је постала део Турске. Осим тога, његов највећи успех је био тај што је универзално царство-Византију, наследницу Римског царства, велику православну империју учинио вазалном државом Османског царства. Дакле, несумњиво је реч о једном великом и моћном владару, који је управо скончао од српске руке на Косову. И пре ове велике битке, у два наврата, 1386. године на Плочнику, и две године касније код Билеће, Муратове трупе су доживеле два пораза. У овом потоњем боју, босанску војску предводио је Влатко Вуковић. Стога је сасвим било логично да краљ Твртко пошаље свог најспособнијег војсковођу и једног од најмоћнијих феудалаца да предводи лево крило Лазареве војске. Осим њега у редовима српске војске најзначајнији је био господар Косова, и зет кнеза Лазара, Вук Бранковић.

Што се броја војника тиче, о њему се у историографији већ одавно расправљало и донети су мање-више јасни закључци да је број војника далеко мањи од оних десетина хиљада који се срећу делимично у изворима, а далеко више у легенди и традицији. Деспот Стефан Лазаревић са територије која је била отприлике величине територија кнеза Лазара и господара Косова Вука Бранковића могао је да сакупи 8.000 војника-односно правих средњовековних витезова коњаника, а краљ Босне Твртко I Котроманић 9.000 војника. Оно што се неизоставно мора истаћи јесте да су бројеви у изворима врло често претерани, и да у средњем веку скупити толику војску је подразумевало надљудске снаге и напоре да се ти људи прехране. Средњовековни извори су склони претеривању, османски извори неретко војску кнеза Лазара представљају као интернационалну од преко 200.000 војника. Није потребно детаљније објашњавати да у боју на Косову у српском табору није било Алемана, Франака, Валонаца, Чеха и других европских војски, како стоји у понеким доцнијим османским изворима. Наравно, њихова је била намера да увеличају непријатеља, како би оправдали погибију свог султана. И у томе је заправо био прави и највећи тријумф Срба у Косовском боју. Један од најважнијих турских владара је погинуо, човек који је подјармио и Византију, страдао је у борби против Србије.

Најстарији извор настао је дванаест дана после битке. Ради се о запису руског монаха Игњатија, ходочасника који се затекао у Турској. А постоје и други извори из исте године. Са друге стране, сви најранији хришћански извори, попут фирентинског писма босанском краљу Твртку доиста и говоре о победи српске војске, победом с Неба. Смрт једног султана, и то тако опасног по хришћански свет, одјекнула је заиста далеко. Те вести сведоче да бој на Косову није био пораз. Проблем је био што Србија није имала више снаге и ресурса за даљу борбу, а најранији извори за битку, савременици дакле, то и потврђују. Пораз јесте био дугорочна последица, Србија је постала турски вазал. Међутим, и византијски извори превасходан акценат стављају управо на султанову погибију што је и најбитнија вест везана за ову битку.

Иако позни у односу на битку, поједини средњовековни извори већ наводе име јунака који је наводно убио султана Мурата – Милоша Обилића. Константин Михаиловић из Островице, српски јаничар који је живео у XV веку и писао своје Јаничарове успомене или турску хронику управо даје већ неке обрисе онога што ће током векова ући у косовску легенду. Име слично Милошу Обилићу јавља се и код османских извора, те се са сигурношћу може рећи да до краја средњег века већ постоји и помен његовог имена. Јасно је да је тај јунак постојао и постоји велика могућност да је заиста у питању ратник по имену Милош Обилић. О његовом конкретном положају и функцији у хијерархији Моравске Србије сигурних изворних података нема.

Што се тиче развоја косовског мита, он је нераскидиво везан за култ самог кнеза Лазара и његово одређење за царство небеско. За овакво схватање непосредно након Косовске битке постоји низ савремених извора. Наиме, већ у делима патријарха Данила III, који је деловао непосредно после смрти кнежеве (1390-1396) наилазимо на елементе који указују да је кнез Лазар сматран светитељем. Већ недуго после Косова наилази се на моменте у култним списима посвећеним погинулом кнезу где се он, као и косовски јунаци називају мученицима. И Јефимија, та чудесна жена српског средњег века, песникиња пола века старија од Кристине де Пизан, у својој надалеко славној Похвали кнезу Лазару, већ пише о Лазару као мученику и страдалнику за Христа. И Лазарев син, потоњи кнез и деспот Стефан Лазаревић у Запису на мермерном стубу на Косову, који му се приписује, ништа мање бираним речима не описује погибију свог оца, представљајући га као мученика и светитеља.

Све је то послужило као основа за Косовску легенду. Њу је још 1601. године Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена пренео у целости са готово свим до данас познатим елементима косовског мита и легенде. Потом у каснијим столећима развија се Прича о боју косовском, која ће се касније преписивати и читати у многим српским земљама. Наравно, усмена традиција се лакше бележила и памтила у епским песмама, где се наталожио и велики слој бројних предања. Вреди поменути и да је најчувенији светски путник у историји, Евлија Челебија, такође у свој путопис унео неке елементе косовске легенде, када је посетио тај део данашње Србије, а ондашњег Османског царства.

Епска традиција унела је низ елемената који немају везе са историјском истином. Мотив издаје Вука Бранковића, заправо књижевни топос, не одговара његовој историјској улози. Он је, наиме, још неко време одолевао Турцима, никад није ни имао пуно Бајазитово поверење, а постоји и теза да је овај мотив везан за одбијање деспота Ђурђа Бранковића да узме учешћа у тзв. другој косовској бици 1448. године. Неки ликови попут Топлице Милана и Косанчић Ивана, као и лик Косовке девојке су плод фикције народних певача и компилатора епске традиције.

Често се међу злонамерним тумачима Видовдана може наћи и податак како црква никада, све до краја XIX века, није ни поштовала овај датум, нити о његовом прослављању има трагова. Датум канонизације у науци није утврђен, формално уношење Видовдана као празника посвећеном Светом кнезу Лазару и свим светим мученицима српским, концем XIX века (1892.), никако не значи да он није канонизован већ много раније, јер га је црква већ у позном средњем веку тако третирала. С обзиром и на то са коликом зебњом и бригом су његове мошти пренете на Фрушку Гору након велике сеобе Срба, постаје јасно колико је свака оцена, која покушава да омаловажи косовски мит и култ у српском народу, потпуно паушална и без заснивања на научном методологијом утврђеним фактима.

Нажалост, није ретко да се у јавности повезују Видовдани, од Косовског боја па све до изручења Слободана Милошевића у Хаг 2001. године. Док неки од тих догађаја и имају везу са Косовском битком, као рецепција ове битке или спомен на њу (сарајевски атентат, обележавање Дана Косова у САД-у и Великој Британији), поједини догађаји немају никакве, сем датумске, везе, као што је примера ради Резолуција Информбироа. Покушаји да се овај значајан датум прикаже као фаталан, судбоносан, одлучујући, једнако су опасни као и идеолошки усмерене намере да се омаловажи и да се аутошовинистичком методом обрише кључан сегмент српског бића.