Видовдански устав 1921.

Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083

 Уставотворна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сазвана указом од 7. септембра 1920. године за 20. децембар у Београду, на 62 редовном састанку 28. јуна 1921 године, на Видовдан, донела је Устав Краљевине који гласи: „Члан 1: Држава Срба, Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија. Службени је назив државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.“ Ово, поред осталог, пише у Видовданском уставу, првом и најважнијем законодавном акту Краљевине СХС, који је проглашен пре 104 године.

Устав је одмах након доношења изазвао различита мишљења и подијељеност у друштву. Већина која га је донијела сматрала је да је Устав израз демократије и интегралистичких тежњи јужнословенских народа. Међутим, један дио српске интелигенције који није био нарочито одушевљен југословенством сматрао је и Устав и саму државу великом заблудом, напомињући да је сама држава у ствари израз мегаломанских тежњи краља Александра, према њиховом мишљењу. Наравно, постоје и мишљења, свакако нетачна, да је Устав био великосрпски и хегемонистички, па како тада, тако и данас у земљама насталим распадом СФРЈ, рецимо, овакво мишљење је врло често и врло заступљено али са мањком аргумената који би овакву причу поткрепили.

Према једнима био је израз демократских и интегративних тежњи, у складу с напредним идејама тога времена, уједно и озваничење свега постигнутог у Великом рату. Према другима је био последица српских заблуда, наивне вере у заједничку државу и жеље краља Александра да приграби што већу власт. Оно што свакако треба истаћи јесте чињеница да се на устав чекало неколико година, чему је узрок неколико фактора. Први је спољнополитички, јер је требало потписати мировне споразуме с учесницама Првог свјетског рата, са државама међу којима је већина била на пораженој страни. Краљевина СХС с тим земљама није имала регулисане границе. Краљевина Србија је са једним дијелом њих ратовала, тј. с Аустријом, Мађарском и Бугарском, док је са другима имала спорове око територија – са Румунијом и са Италијом која ће, као што смо већ писали, због притиска око решавања спорних граница организовати побуну у Црној Гори. Други разлог био је унутар саме Краљевине СХС, гдје је прво требало нахранити становништво које се налазило на ивици биједе, како на самом почетку живота заједничке државе не би дошло до социјалних немира које би комунисти сигурно и у том периоду потпиривали. Ратом разорена Краљевина СХС, а нарочито Србија, претрпела је штету између седам и десет милијарди златних франака. Трећи разлог због кој се на устав чекао толико дуго јесте и чињеница да су постојала различита виђења уређења државе: централистички, који су заступали радикали и Југословенска демократска странка, док смо са друге стране имали аутономашење Словенске људске странке (Корошец) па и федералне тежње које су испољавали нарочито Хрвати са браћом Радић и сличним њима у Црној Гори на челу са Федералистичком странком.

Избори за 419 посланика Уставотворне скупштине су одржани због свих перипетија дана 28. новембра 1920. Највише гласова добиле су ЈДС (92 мандата) и НРС (91 мандат), потом Комунистичка партија Југославије (КПЈ) – 59 мандата и ХРСС (58). Бирачко право имало је око 2,5 милиона људи, а гласало је више од 1,6 милиона (65%). Право гласа имали су мушкарци старији од 18, а право да буду изабрани мушкарци старији од 25 година. „Право гласа нису имале жене, војници, официри и подофицири, а према Нацрту закона на изборима нису могли гласати припадници следећих националних заједница: Њемци, Мађари, Италијани, Румуни и Јевреји. Државни чиновници могли су да гласају али не и да буду бирани за народне посланике. Такође, да би неко остварио бирачко право морао је бити пријављен на адреси боравка најмање шест мјесеци. Мора се истаћи да је прије избора снижен ‘имовински цензус’, тако да је већи број људи могао да гласа. Ради поређења, 1910. у Аустроугарској је право гласа имало око 200.000, а 1921. у Краљевини СХС више од 600.000 Хрвата. Иначе, због великог процента неписмених гласало се куглицама.“ (Мира Радојевић, Политика, 2016)

Уставотворна скупштина почела је редовно да ради 23. децембра 1920. и до усвајања Устава имала је 68 засједања. Видовдански устав изгласан је после доста ватрених, бурних и жучних расправа. Устав је изгласан простом а не двотрећинском већином (јер је тако предвиђала Крфска декларација). Број посланика који је био против Устава је 35, док је 158 посланика било уздржано.

ХРСС је од почетка бојкотовала рад Скупштине, па се о Уставу није ни изјашњавала. Ипак, захваљући политичкој вештини Николе Пашића, дошло је усвајања и преовладао је унитаристички концепт.

Држава је устројена без унутрашњих граница и националних аутономија, али било је наравно и компромисног решења која су давала могућност да се истакну националне посебности а то се прије свега видјело у имену државе – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (уместо Краљевина Југославија), застави, грбу и химни, који су садржавали симболе три народа, као и у имену језика (српско-хрватско-словеначки). На националним симболима инсистирале су и српске странке, прије свих Радикална, како би се, између осталог, истакао значај Србије за стварање заједничке државе и да се у називу државе не би изгубило српско име.

Према Видовданском уставу највећа овлашћења и моћ припадали су краљу, који је уз Народну скупштину имао право законодавне иницијативе и проглашавао законе. Сазивао је и распуштао Народну скупштину и именовао мандатара (председника владе) који није морао бити из скупштинске већине. Краљ је био врховни заповједник војске, проглашавао је рат и закључивао мир, те представљао земљу у иностранству (водио спољну политику). У краљево име доношене су судске пресуде, а њему се није могло судити. Због оволике моћи краља републиканци су сматрали и говорили да је Видовдански устав био кројен по мери тадашњег регента Александра. Други су бранили оваква решења, истичући да у Европи тога времена није био једини краљ са толиким овлашћењима.

Устав је признавао равноправност вјероисповјести (православну, римокатоличку, исламску). Од 124 члана Устава, 23 односила су се на социјално-економска питања. То није била само жеља да се смањи утицај КПЈ, већ из разлога што је код тадашњих припадника Демократске странке социјалдемократија била један од битних програмских начела.

Видовдански устав, који је дјелимично испунио очекивања, дјелимично и није, укинуо је након догађаја из 1928. (случај Пунише Рачића) сам краљ Александар, прогласивши 6. јануара 1929. личну владавину („Шестојануарска диктатура”). Видовдански устав је сам по себи био напредан јер се ослањао на демократске тековине Краљевине Србије које су успостављене 1835. па 1838, 1869, 1888. године. Милан Грол је рекао да Видовдански устав јесте био добар али да није примењиван на прави начин. Он је био одраз тадашњих политичких односа и уверења, али и заблуда људи тога времена. Устав је на крају крајева показао да је централистичко уређење, на којем је и била заснована Краљевина СХС, можда било и једино исправно решење, јер ће се каснијим истицањима од стране Хрвата и добијањем посебне бановине (1939) показати да је то био увод у крај живота Краљевине Југославије и увод у страдање српског народа у НДХ. Али о томе неком другом приликом.