Вилхелм фон Хумболт

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Вилхелм фон Хумболт, био је немачки хуманиста, филозоф, лингвиста и филолог. Родио се у Потсдаму, 22. јуна 1767. године. Породица Хумболт је од 1738. године носила титулу барона. Отац му је био земљопоседник, високи државни чиновник и масон, а мајка француска хугеноткиња са немачко-шкотским коренима.

Хумболт је са својим братом Александром, познатим природњаком, стекао добро приватно образовање код најумнијих хуманиста берлинског просветитељства. Студирао је грчки, латински, француски, право и филозофију на најпознатијим пруским универзитетима. Током живота, имао је прилику да се упозна са Кантом, док је у сјајним пријатељским односима био са изузетним величинама, као што су Гете, Шлегел, Шилер и Јакоби.

У време Наполеонових ратова и након њих, Хумболт је био у пруској државној служби и био на позицији министра образовања, извршивши реформу школског и универзитетског образовања у складу са хуманистичким идеалима онога доба, развијајући целовит образовни систем од основне школе до универзитета.  Уводи институцију гимназије, чије деловање утемељује на класичним језицима и литератури. Важио је за великог поборника и промотера античке културе, тако да је сматрао да правог образовања нема без познавања класичне старине, посебно грчке. Оснивач је универзитета у Берлину, који данас носи његово име.

У једном периоду свог живота, бавио се и дипломатијом. Служио је као представник у Риму и Ватикану од 1803. до 1808. године, да би од 1810. до 1815. године био пруски амбасадор у Бечу. Године 1819, као либерал који је веровао у слободу појединца, разочаран у политику владе своје земље, иступа из државне службе и потпуно се посвећује научном раду. Бавио се првенствено филологијом, лингвистиком, естетиком и антропологијом. Истраживао је старе језике, њихово порекло и генезу. Посебно је био опчињен баскијским језиком. Био је први од европских лингвиста који је идентификовао језик као систем, заснован на чврстим правилима.

Умро је на свом имању близу Берлина 1835. године, где се повукао након напуштања државне службе, бавећи се првенствено лингвистичким студијама.

Своје најпознатије дело Идеје за покушај одређивања граница делотворности државе, Хумболт је написао и делимично објавио 1792. године у једном часопису, да би наведена расправа у целини била објављена тек после његове смрти, 1851. године.

Слобода као самоостварење и опсег државног деловања 

 Ова, по обиму и не толико велика расправа, садржи потпун и систематичан преглед идеја које су се шириле Европом у либералном духу, а којима је Хумболт додао своје веровање у слободу појединца и његов свестрани развитак. Хумболтова расправа заправо представља врхунац политичког индивидуализма тог времена.

У њој је Хумболт истакао значај слободе за формирање људске личности као услова за потпуно развијање свих индивидуалних потенцијала, али и указао на значај околине за самоостварење, наглашавајући да и најнезависнији и најслободоумнији појединац у једнообразности много спорије може да напредује.

Био је убеђен да је ради остварења слободе појединца и омогућавања његовог свестраног развитка, неопходно истражити саму сврху државе и границе њеног деловања у односу на појединца и друштво, јер је држава она која је слободу и развој појединца кроз историју гушила. Штавише, то је сматрао најважнијим задатком политичког истраживања.

На европску духовност тога времена, огроман утицај су извршиле идеје Француске револуције. Ни у Немачкој ситуација није била другачија. Познато је да су духовни горостаси, као што су Гете, Шилер, Кант, Фихте, па и Хумболт, са великим одушевљењем прихватали ове идеје. Међутим, радикални карактер револуције, учинио је да почетни ентузијазам спласне и дође до великог разочарања у ове тековине. Најјачи разлог немачког разочарања у револуцију, несумњиво су били Наполеонови ратни походи, те начин и метод којим је по Европи ширен „дух слободеˮ.

Увиђајући да је са замахом револуције све више јачала држава на рачун слободе појединца, Хумболт је почео да размишља о односу појединца и државе, те дошао до закључка да нема ничег што би држави дало за право да поништава слободу појединца и да га користи за сврхе које нису његове.

Прва сврха човека (не она коју му прописује „променљива склоностˮ, тј. држава, него она коју му прописује вечно непроменљиви ум), јесте највише и најпропорционалније обликовање његових снага у једну целину. Зато обликовање слобода је први и неопходни услов. По њему, најцеловитији и најсвеобухватнији развој човечанства зависи од најпотпунијег могућег развитка појединца.

Држава не сме да се бави тиме да прибавља материјално богатство грађанима, да брине о њиховом просперитету и упућује их, јер то људе демотивише, поништава у њима осећај личне одговорности, чини да се не осећају одговорним за сопствену судбину и спречава их да се служе својим разумом и способностима и тако изоштравају таленте и напредују. Држава по Хумболту, није циљ по себи. Она мора да служи циљевима човека, а циљ човека је највиши и уравнотежени развитак његове способности. Хумболт инсистира да држава мора да се суздржи од бриге за образовање, религију, морал, укратко, од сваког деловања које би имало за циљ утицај на морални карактер народа. Легитимно подручје државе је, дакле, само брига за сигурност грађана. Под сигурношћу Хумболт мисли на „извесност законске слободеˮ, тј. правну сигурност којом држава гарантује сваком грађанину неометано уживање његове својине и коришћење сопствених снага без мешања других. Држава ће, наиме, смети да захвата само оне радње које непосредно и директно задиру у туђе право, да одлучује само о спорноме праву, да успоставља одређено право и кажњава повредиоце.

Дакле, очигледно је да и Хумболт, као уосталом и већина либералних мислилаца тога доба, доста радикално заступа концепт „минималне државеˮ, тј. надмоћнију позицију права појединца у односу на право државе.

Утицаји

Када је реч о утицајима на Хумболтову мисао, треба рећи да је Хумболтова теорија, у целини, синтеза више елемената које су претходни либерални мислиоци дали одвојено. Пре свих Џон Милтон, Џон Лок, Волтер и Адам Смит.

Међутим мора се имати у виду да заговарајући индивидуализам, Хумболт није заговарао демократију. Мислио је о влади као нечему што се налази изван друштвено организованих грађана, а не као делу народа. Његов индивидуализам је био индивидуализам интелектуалног аристократе, који није спреман да прихвати озбиљније учешће маса у политици. Под утицајем Лока, Хјума и Смита, наглашава посебност друштва у односу на државу.

Неуспехе француског револуционарног конституционализма, по угледу на Берка, објашњава претераним ослањањем на разум.

Сам Хумболт и његова теорија, извршили су огроман утицај на Џона Стјуарта Мила и његов оглед О Слободи.

Извори:

• Вујачић, И. (2008). Теоретичари либерализма, Службени гласник, Београд
• Хумболт, В.Ф. (1991). Идеје за покушај одређивања граница делотворности државе, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Добра вест, Нови Сад