ВИРЏИНИЈА ВУЛФ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

„Генијалност је једна патња за коју

 нико нема сажаљења, чак ни жене“

Вирџинија Вулф је била енглески романописац, критичар и есејиста, а сматра се једним од највећих писаца 20. века и кључних личности модернизма.  Њени романи не описују догађаје, већ унутрашњим монолозима ликова изазивају одређени лични утисак код читалаца. Аутор је неколико романа који су махом прожети аутобиографским детаљима, од којих је свакако најпознатији Госпођа Даловеј, из 1927. године, где експериментише и усавршава технику тока свести. Позната је и по феминистичким ставовима које је углавном износила у својим есејима, те и по свом недефинисаном сексуалном опредељењу. Оно што је, међутим, обележило њен живот јесу бројни психички проблеми, пропраћени небројеним нервним кризама, као и, парадоксално, њена смрт, која се често ставља у први план када се говори о животу Вирџиније Вулф.

Вирџинија Вулф рођена је у Лондону 25. јануара 1882. године, у угледној енглеској породици, као ћерка оксфордског професора и веома образованог и угледног писца и филозофа тог доба, „строгог и ћутљивог“ Леслија Стивена и „лепе и племените“ Џулије Стивен (девојачко Принсеп). Одрасла је у окружењу врхунских интелектуалаца. Кућа у Хајд Парк Гејту 22 била је испуњена вишечланом породицом Стивен: поред Вирџиније, ту је била и њена старија сестра Ванеса и браћа Тоби и Адријан, као и полусестра Стела и два полубрата Џералд и Џорџ, из мајчиног првог брака. Отац је време проводио углавном опсесивно радећи на свом Речнику, не марећи превише за све оно што се дешавало мимо његовог научног рада – за то је била задужена његова пожртвована супруга. Међутим, ако је судити по белешкама из њеног Дневника, као и аутобиографским деловима њених романа, Вирџинија се свог детињства сећа са носталгијом, представљајући ту слику готово идилично. Стивенови су водили активан друштвени живот, међу сталним гостима у њиховој кући били су Хенри Џејмс, Томас Харди и Чарлс Нортон. Преко лета би цела породица напуштала Лондон и одлазила у Таланд Хаус, у Сент Ив, за који Вирџинију вежу најлепша сећања. Међутим, у Скици прошлости наговештено је и да је та наизглед идилична слика детињства у неколико наврата била нарушена сексуалним злостављањем тада петогодишње Вирџиније од стране старијег полубрата Џералда, што ће заувек обележити њен однос према супротном полу. Ипак, колико-толико безбрижно детињство прекинула је изненадна и прерана смрт њене мајке 1895. године. То је означило почетак једног веома болног раздобља за тада тринаестогодишњу Вирџинију. Као да мајчина смрт није била довољна, у том периоду је сексуално злоставља и њен други полубрат Џорџ. Вишегодишње сексуално злостављање ју је учинило тако застрашеном пред животом и скептичном када је реч о могућностима да у том животу оствари ишта налик срећи, а пресудно је утицало и на њен однос према мушкарцима. Улогу мајке преузима њена полусестра Стела, али се она убрзо удаје и одлази од куће, да би само неколико месеци након венчања преминула од последица упале слепог црева.

После преране смрти своје супруге, бригу о одгајању деце преузео је Лесли Стивен, који није имао најјаснију представу о томе како се то ради. Решен да децу не препусти улици, одлучио је да их не пушта да излазе из куће. Својој љубимици Вирџинији ускратио је, њој веома битно, школовање. Вирџинија је ипак успела да надокнади оно чега је била неправедно лишена. Окренула се књигама и дане проводила у очевој библиотеци. Читала је са страшћу очајника, онако како ће касније и писати – као неко коме од тога зависи живот. Читала је Волтера Скота, дивећи се његовој способности да сурову историју претвори у романтичну причу; у делима Џејн Остин проналазила је танане нити карактеристично женског погледа на свет, налик оном какав ће касније обележити и њена дела; од Достојевског се учила храбрости у истраживању недодирљивих и тамних предела људске душе, а Пруст јој је помогао да схвати значај сећања као тоталитета људског искуства, у коме истовремено постоји прошлост, садашњост и будућност.

Њен отац Лесли Стивен умро је 1904. године. Исте године двадесетдвогодишња Вирџинија објављује свој први плаћени текст у Гардијану. Након очеве смрти, са сестром Ванесом и братом Тобијем сели се из Хајд Парк Гејта 22 у Гордон Сквер 46. Тада има прилику да присуствује састанцима чувене групе Блумсбери, где упознаје писца Литона Стречија, сликара Роџера Фраја, Ванесиног будућег супруга Клајва Бела, као и свог будућег супруга Леонарда Вулфа. У том неконвенционалном дружењу Вирџинија се осећа растерећено и слободно, задовољна тиме што има са ким да разговара о темама које су је занимале. Међутим, ни овог пута период среће неће дуго потрајати; још један ударац доживеће 1906. године, када њен брат Тоби умире од тифоидне грознице.

Вирџинија Вулф имала је и памет и привлачност. Патила је од повремених напада лудила (манична депресија), током којих су јој се јављале слушне и визуелне халуцинације и дубока потиштеност. Ти напади скоро да су били правило након што би завршила с писањем неке од својих књига. Спас од све чешћих депресивних епизода пронашла је у Леонарду Вулфу, који ће јој помоћи, или ће макар мислити да јој помаже, да се са њима избори. Иако је имала многе удвараче и просце, није се удала све до своје 30 године. Упркос прилично недефинисаној сексуалности, одлучује да се уда за Леонарда 10. августа 1912. године, када, симболично, покушава по први пут да себи одузме живот. Леонард је наставио праксу њеног оца – желећи да је заштити,  затворио је у лондонско предграђе Ричмонд где је, одвојена од вреве лондонског живота у којој је уживала, постајала очајна. По повратку у Лондон стање се побољшава.

Иако је као девојка флертовала са мушкарцима, по први пут кад се заљубила заљубила се у једну девојку, Меџ Вон. Заједно су делиле љубав ка књижевности, али ово интимно пријатељство је прекинуто када се Меџ удала. У двадесетој години Вирџинија је започела страсно дописивање са 37 година старом Виолетом Дикинсон, пријатељицом фамилије. Десетогодишње дружење била је платонска, емотивна веза. Након десет година брака Вирџинија, тада 40 година стара, упознала је  тридесетогодишњу Виту Саксвил-Вест са којом се упушта у везу. Међутим, за разлику од Вите, она и даље не декларише јавно своје сексуално опредељење. Вирџинија и Вита заљубиле су се једна у другу и биле у вези пет година. То је био једини хомосексуални физички контакт који је Вирџинија имала. Њен муж Леонард није марио за однос своје супруге с другом женом, јер у њима није видео опасност за свој брак. У једном писму Вирџинија пише Вити: „добра је ствар бити евнух као што сам ја“. Паралелно са учвршћивањем својих женских пријатељстава, Вирџинија постаје све одлучнија у изражавању својих ставова о неправдама које трпе жене, па тако у својој педесетој године бележи:

„Замислите да је Шекспир имао сестру једнако чаробно надарену као што је био он. Не би могла да иде у школу, не би имала никакве шансе да научи добро писање, верили би је, она би побегла, желела би да постане глумица, ругали би јој се, један глумац би се сажалио над њом, када би са њим затруднела, бацила би се у Темзу.“

Вирџинија Вулф је почела да пише тек кад јој се учинило да је прочитала све што је требало прочитати. Чинила је то бојажљиво и опрезно, као да страхује да ће је сваког тренутка неко исмејати због тога што се уопште одважила да се бави тако сумњивим и мушким послом. Ту врсту дрскости, коју писац мора имати да би помислио да то о чему он размишља може занимати било кога, Вирџинија неће успети да стекне до краја свог живота. Стога је прилично логично то што је у свом првом роману, Путовање (25. марта 1915. године) или како се још преводи Излазак на пучину, застала негде на пола пута између јаловог миметичког реализма, кога се и сама гнушала, и модернистичког израза, у коме је видела једину, слабашну могућност за успостављање везе између уметности и живота. Иако се држала традиционалне нарације, у овом роману се ипак могу приметити покушаји наглашавања различитих наративних перспектива, коришћење монолога и тока свести – технике којом се залази у унутрашњи свет и мисли ликова. Роман је лепо дочекан од стране критике, али није доживео велики успех. Та могућност полако је нарастала кроз приповетке које је писала у годинама након свог првенца.

Са супругом Леонардом 1917. године оснива издавачку кућу Хогарт Прес, у чијем издању ће бити објављен и њен најбољи роман Госпођа Даловеј. Ово је био њен четврти роман по реду, који се сматра и њеним ремек-делом. Ова опчињавајућа прича је препуна унутрашњих монолога, а покренула је проблематична питања места жене у свету и менталних болести у времену после Првог светског рата у Енглеској. Овим романом Вирџинија је показала шта се догађа у суочавању с тренутком кад постане прекасно за било какве планове, а прерано за потпуну предају и одлазак. Роман је екранизован 1997. године.

Роман Ка светионику је још једно Вирџинијино ремек-дело, у ком је поново нагласила надмоћност унутрашњег света и живота над спољашњим. Ови романи су јој омогућили да постане позната и цењена списатељица, на коју су се многи угледали.

Своје праве домете убедљиво је исказала у роману Џејкобова соба (објављеном 1922. године, оне исте за енглеску књижевност чудесне године када су објављени и Џојсов Уликс и Елиотова Пуста земља). Универзум празнине, свет без стожера и ослонца, овде је први пут у делу Вирџиније Вулф пронашао свој прави израз; Џејкоба у роману нема, он постоји искључиво као одраз у свести других јунака, као уверљиво упозорење на чињеницу да смо пречесто одсутни из оног што би требало да буде наш живот, и да нам тај живот – како то лепо рече један енглески песник – измиче. Пролази мимо нас док правимо друге планове.

Вирџинија Вулф је у својим романима креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читаоца. Сама радња је често банална: Госпођа Даловеј припрема забаву и цела радња се врти око тог догађаја; у Светионику је описан излет госпође Ремзи са бројном породицом , као и стваралачки напор сликарке Лили Бриско; Таласи су збирка лирских солилоквија шесторо пријатеља. Збирке критика и есеја Вирџиније Вулф су још утицајније, нарочито од 1970-их година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, сматрајући да је  „женска“ и „мушка“ уметност заправо андрогена и да прави уметник надраста пол.

Експериментишући у техници, Вирџинија Вулф покушавала је наћи најбољи начин којим би изразила своју визију живота. Њен поетски сензибилитет, импресионистичка естетика и посебно схватање реалности и садашњости, „моменти визије“, оставили су неоспоран утицај на модерну енглеску књижевност. Њени романи и критички текстови су доживели снажно оспоравање после рата, па је била жестоко критикована због извесног интелектуалног снобизма, ограничавања на вишу средњу класу, неразумевања за обичног човека, те фрагментарности и незаокружености ликова у романима. Али, 1970-их на таласу феминизма, поново је потврђена као велика књижевница, нарочито као претеча феминистичке идеологије. Вирџинија Вулф није међу највећим, али је свакако један од великих иновативних писаца 20. века, досега остварења већег од Хемингвеја или Пастернака. Различитост интереса и стална жеља за новим животним сазнањима резултирала је врло широким литерарним опусом, који се састоји од критичких огледа, кратких прича, романа, биографије сликара Роџера Фриа, две пародијске биографије, те два велика огледа с феминистичком тематиком, Властита соба и Три гвинеје.

Све победе протагониста у делима Вирџиније Вулф, само су одлагање пораза, оног коначног. На неко време тако успева да превари и сопствену жељу за нестајањем. Сваки њен нови роман великим делом је био посвећен том циљу. Префињене медитације о животу за њу су биле пре свега начин да побегне од размишљања о смрти.

Вирџинији Вулф остваривали су се углавном ружни, кошмарни снови – пре свега зато што, као и оне лепе, није имала с ким да их подели. Неколико година после мајчине смрти, остала је и без вољеног брата Тобија. Када ју је, тиме што се удала, напустила и сестра Ванеса, с којом је била изузетно блиска, одлучила је да и сама покуша да пронађе „животног сапутника“. Током четврт века заједничког живота, Леонард Вулф био је и остао управо то: сапутник и неми посматрач с годинама све очигледније агоније своје супруге. Браку препуном разумевања, бриге и предусретљивости, недостајала је само љубав. Зато ју је Вирџинија тражила  другде: најпре у кругу својих пријатеља „блумсберијеваца“, припадника лондонске интелектуалне елите, а онда и у сасвим особеним женским пријатељствима, у којима је повремено покушавала да реши претешку загонетку своје подељене, противречне сексуалности.

После два велика нервна слома и небројено много мањих, после једног светског рата чију је страхоту једва преживела и на прагу другог у коме јој, осећала је, такав подухват неће поново поћи за руком, после завршетка писања романа за који је од почетка знала да ће јој бити последњи, толико последњи да је била решена да га и не објави, једног мартовског јутра схватила је да више не постоји ниједна књига, написана или ненаписана, која би могла да јој продужи живот. Написала је два опроштајна писма. Једно писмо Леонарду, да га још једном подсети да је уз њега била најсрећнија жена на свету, а друго писмо сестри Ванеси. Обукла је мантил, напунила џепове камењем, узела је свој штап и кренула у последњу шетњу ка „подругљиво плитким, а ипак довољно дубоким“ таласима ледене реке Уз.

Вирџинија Вулф извршила је самоубиство 28. марта 1941. године. Прича се, наравно, ту не завршава, ту тек почињу све приче о Вирџинији Вулф.

Романи

• Путовање (Voyage Out, 1915.)
• Ноћ и дан (Night and Day, 1920.)
• Џејкобова соба (Jacob´s Room, 1922.)
• Госпођа Даловеј (Mrs Dalloway, 1926.)
• Ка светионику (To the Lighthouse, 1927.)
• Орландо (Orlando, 1928.)
• Таласи (The Waves, 1931.)
• Године (The Years, 1937.)
• Између чинова (Between The Acts, 1941.)