Виртуелизација реалности

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Доживљај реалности савременог човека је немогућ без технологије која је постепено преузела ону улогу којa је до недавно припадала религији, науци и филозофији. Трансхуманизам и брз развој технологије иду руку под руку те доводе до ревизије хуманистичких категорија као што су идентитет, друштво, индивидуа, слобода, култура, комуникације…

Утицај интернета на обликовање вредносног система је веома јак. Посредством друштвених мрежа корисници интернета долазе у додир са другим културама, религијама, другачијим вредносним системима, те то утиче и на обликовање њиховог мишљења и ставова, односно креирања новог вредносног система.

Свет маште је некада био под контролом племенских или народних мудраца и успешних наратора, потом је у цивилизацијама постао део уметности, књижевности, сликарства, итд, а данас је то виртуелни свет интернета. Машта као део стваралачке креативности је заправо и довела до ере интернета и  виртуелизације реалности. Способност људске психе за имагинацију некада се доводила у везу са магијом. Данас је та „магија“ део реалности. Готово сваком човеку је омогућено да користи неку од направа које су у давној прошлости могле бити само ствар маште, а посебно виртуелни свет омогућава и живљење у том свету маште.

Урањање у виртуелни свет је свакодневица млађих генерација. Виртуелни свет све боље опонаша реални свет. Визуелизација садржаја и уверљивост виртуелног света омогућава кориснику интернета да се лакше уживи у тај свет и постане протагониста виртуелних догађаја. Било да учествује у дискусијама на друштвеним мрежама, које често заврше и у традиционалним медијима, поготово ако су политичке садржине,  или води свој блог покушавајући да наметне одређени наратив или се бори за одређене вредности у друштву, или просто игра игрицу, корисник интернета је учесник догађаја виртуелног света. Доживљај нове стварности практично брише границу између реалног и виртуелног света. Повезаност виртуелног и реалног света је све јача. На нашим просторима пре свега је то уочљиво кроз политичку сцену. Твитови познатих политичара постају предмет расправа на друштвеним мрежама, а потом завршавају у традиционалним медијима те на крају и они који не користе интернет знају шта је тамо неки Сергеј Трифуновић псовао на твитеру.

Корисник интернета временом ствара свој нови идентитет, виртуелни идентитет. Симулација реалног живота у виртуелном свету у коме човек стиче нова познанства, нове интеракције и искуства па чак и интимна искуства, неминовно доводи и до креирања новог идентитета.

Формирање виртуелног идентитета је условљено дискурсима унутар тог света али се лично искуство презентује у наративним оквирима, баш као и у реалном свету. Разумевање различитих дискурса виртуелног света и одређење према њима, прихватањем или одупирањем, позиционира интернет кориснике и формира њихов нови идентитет. Истовремено се дешава да сајбер идентитет постаје примарни идентитет, онај који је развијенији од онога у физичком-реалном свету, јер временска присутност појединаца на интернету некад далеко премашује ону у реалном свету. Дакле, осим што виртуелни свет доводи до подвојеног идентитета, може довести и до деградације реалног идентитета, његове закржљалости, нарочито код млађих генерација које упоредо граде оба идентитета, да би на крају остали само на виртуелном.

Довољно је погледати домаћу Jутјуб сцену па схватити колико млађе генерације више не комуницирају језиком реалног света. Њихов идентитет је већ увелико примарно виртуелан. Оскудан речник, поштапање интернетском визуелизацијом, фацијална експресија, говор тела, и уопште невербални елементи комуникације, као код примитивних племенских заједница, доминирају Jутјуб сценом. Јутјубери симулирају виртуелни свет, његову културу и симболе (смајлије, мимове, игрице итд). Њихов идентитет је у потпуности виртуелан, а комуникација са другим корисницима интернета је комбинација примитивног изражавања и специјалних ефеката које пружа интернет.

Феномен који често служи за карикирање данашњице, слика неколико млађих људи који седи за истим столом у кафићу и комуницирају преко четова на мобилним апликацијама, док у реалности не изговарају нити једну реч, ни најмање није смешан тим млађим генерацијама. То је њихова реалност. Они се боље и јасније изражавају на интернету него у реалности, јер је њихов идентитет примарно виртуелан. Стога не изненађује када старија особа покушава да комуницира на друштвеним мрежама па наиђе на презир јер не познаје културу и комуникацију интернета.

Свет се данас дели на оне који имају свој идентитет утемељен изван интернета и оне који без интернета немају развијен идентитет. У питању је истовремено и генерацијски јаз али и припадност двема реалностима.

У том виртуелном свету машта је стварност. У игрицама се бирају бајковити ликови, а на друштвеним мрежама се праве лажни налози под именом историјских епских јунака или опет ликова из бајки, филмова или субкултуре. Тако се дешава да на друштвеним мрежама Мики Маус води дискусију са Милошем Обилићем о геополитичком положају Србије и националним интересима или о коронавирусу. У виртуелној реалности друштво се бира прихватањем пријатељства или блокирањем непожељних. Не постоје особе које ће угрозити пријатност присуства на интернету, јер и највећи егоцентрик или нарцис може креирати себи подобно друштво блокирањем непожељних. То се на интернету зове друштвени балон – окруженост особама које су најприхватљивије интернет кориснику. За креирање друштвеног балона пре свега је одговоран сам интернет корисник, али компаније које су власници друштвених мрежа су се такође потрудиле да учине пријатнијим виртуелно окружење корисника увођењем алгоритама којима профилишу корисника те му у складу са његовим афинитетима предлажу пријатеље а пре свега рекламе.

Као и у реалном свету и у виртуелном долази до сукоба, само је разлика у томе што се у виртуелном свету сукоб не мора трпети. Jедним кликом непожељна особа нестаје из виртуелног света, бива блокирана и постаје невидљива за особу којој њено присуство представља проблем. Не избегавају сви корисници интернета сукобе и дискусије. Постоје и они који их траже и желе. Они који намерно провоцирају сукобе и траже себи сличне да би улазили у бесконачне дискусије, које су често без закључка и смисла, али су динамичне и праћене од многобројних корисника интернета те представљају актуелизацију некадашњих римских арена са навијачки настројеном публиком која храни его оних који се сукобљавају.

Но, чак и код интернет корисника који су склони сукобљавању нема простора за ризик, и веома ретко за изненађење. Оног момента када се осети угроженим и овај тип интернет корисника ће прибећи блокирању непожељних и осигурати себи пријатно окружење.

Одсуство реалних изазова, као што је већ наведено, изненађење, ризик, неугодност или импровизација, и затвореност у одређени друштвени балон, у зону комфора, у којој је све пријатно или веома мало непријатно, можда јесте „блажено“ и „лековито“ за савременог човека изложеног константном стресу, али је с друге стране веома штетно за развој личности. Утемељеност идентитета у виртуелној стварности дефинитивно лоше утиче на развој личности, али на жалост такав идентитет је не само све масовнији него има тенденцију да постане једини могући у догледној будућности. Виртуелни идентитет опасно угрожава све оно што чини реални идентитет, јединственост, достојанство, аутентичност, непоновљивост. Уклањањем свих изазова и непријатности смањује се могућност стицања искуства и развоја личности, смањује се и психофизичка отпорност на непријатности и не поспешује се душевно здравље, напротив, сваки интернет корисник је на крају принуђен да се суочи са реалним светом, макар да изађе из стана да купи хлеб, плати рачуне, или оде код лекара. У реалном свету не постоји дугме за блокирање непожељних људи или догађаја, чиме стрес узрокован доживљајима у реалности постаје интензивнији па самим тим и штетнији.

Селфи култура је најбољи пример колико виртуелна реалност може да сроза личност. Иако је у основи селфи културе потреба за потврђивањем, што у данашњем свету нарцисоидности није нужно лоше, јер захтева интеракцију других корисника интернета у виду лајкова или позитивних коментара, ипак се на крају такво потврђивање своди на униформисаност, безличност и бесмисао. Примера ради, овог лета је популарно селфирање код Буковца (Фрушка Гора) на пољу лаванди. По сведочењу власника поља, Бранка Швоње по 50 селфера и инфлуенсера дневно долази да се фотографише или снима на овом пољу, а Инстаграм је преплављен фотографијама са овог места. На пропланку Фрушке Горе су редови аутомобила инфлуенсера и селфера који желе да „овековече“ своје селфије на пољу лаванди, као да се ради о хаџилуку у Меку или Јерусалим. Када се на интернету појаве хиљаде и десетине хиљада фотографија једног те истог поља лаванди, без обзира на могућности савремених фотоапарата и камера, тај пејсаж тешко да икоме више може бити занимљив. У потрази за јединственошћу у виртуелном свету, инфлуенсери без креативности долазе до униформисаности. Интернет просто не помаже ако већ нисте креативни.

Улепшавање реалности у селфи култури је једна од основних „вредности“ виртуелног идентитета. Лако је закључити да је у питању лажно представљање па самим тим и лажни идентитет. Но, и у реалном свету није мали број оних који своју идеализовану слику о себи покушавају да наметну околини као једину могућу прихватљиву. Дакле, лажно представљање није проблем само сајбер простора, оно прати човека од почетка историје, али је у сајбер простору достигло свој максимум.

Промоција лажне савршености и лажног идентитета није почела на интернету, али је интернет дао савршене услове за њихов развој. Тренд је започет још у 20 веку. Бодибилдинг, фитнес, избор за мис света, лажна идила савршених живота холивудских „јунака“, све је то постојало још пре појаве интернета и друштвених мрежа. Заправо, човек има тенденцију да себе представи бољим него што јесте има жељу да буде савршен, па макар и лажно савршен. Скромност више није врлина, у виртуелном свету врлина је бити савршен.

Последице виртуелизације реалности нису искључиво негативне. Слика није једноставно црно-бела. Безбројни су примери корисности виртуелизације реалности, од брже информисаности до могућности запослења или помагања другима, итд.

Специфичност новог света тј. виртуелног је и нова култура. Нови свет је родио нову културу која није ограничена географијом, језиком, религијом, расом. Типичан пример виртуелне глобалне културе су мимови – слике, или гиф анимације или кратки видео клипови, уз кратак текстуални коментар, који на сатиричан начин обрађују неку актуелну друштвену тему. Мимови су моћан алат комуникације, јер кроз просту форму (Фотографија + текст) шаљу снажну поруку. Они су израз дигиталног језика виртуелне заједнице. Многи инфлуенсери мимове пореде са сликама пећинског човека. Оно што је специфичност мимова је то да они ван интернета просто не постоје, а на интернету су део једне глобалне културе. Гејмери такође припадају једној засебној суп-култури на интернету, а оно што је занимљиво јесте да су њихови мимови другачији од уобичајених интернет мимова и често нејасни оним корисницима интернета који нису гејмери. То показује сву сложеност виртуелне заједнице и културе која се формира унутар ње.

Коронавирус је гурнуо савременог човека дубље у виртуелни свет. Тај феномен се може истовремено посматрати и као негативан и као позитиван. Негативан је свакако што доводи до већег отуђења појединца од друштва. Позитиван је што ипак пружа том појединцу безбројне могућности, од образовања до запослења. У праву су они који говоре да ће корона променити свет и већ га мења. Све је изгледније да ће се школовање у многим државама наставити онлајн и након короне. Као што је и онлајн продаја порасла током епидемије коронавирусом са тенденцијама да се такво стање одржи и након епидемије.

У страху од вируса виртуелни свет постаје уточиште. Ако су Србима до сада друштвене мреже биле само сурогат кафане, а кафана је, зна се, наша древна институција, од сада ће им постати реалне кафане. Глобални страх од вируса сасвим сигурно ће завршити посао виртуелизације реалности. Чак и индијанска племена у резерватима САД су добила рок до 3. августа да се пријаве за помоћ у повезивању са интернетом. Није извесно како ће индијанска племена у Амазону доспети на интернет али по свему судећи и за њих постоји план пребацивања из реалне у виртуелну џунглу.

Виртуелизација реалности доноси озбиљне последице на положај и улогу човека у друштву. Она мења његов однос према друштву, перцепцију себе и свог положаја у друштву, мења животне навике, културу, језик, комуникацију, начин изражавања и на крају сам систем вредности.