Аутор: Проф др Борис Стојковски
Ропство је феномен који је присутан у светској историји од првих великих цивилизација, Месопотамије и Египта, па све до модерних времена. Ни Римско царство, па ни његова наследница на Истоку Византија, није била изузетак. Уосталом, Византинци су себе називали Римљанима (Ромејима) и римско право и државно уређење је било у темељу њихове целокупне цивилизације, уз хришћанску веру и грчку културу и језик.
Што се тиче законодавства о ропству, оно је углавном преузето из Јустинијанових закона који су опет извучени из римског законодавства. Цар Јустинијан је свакако током своје владавине (527–565) био неко ко је извршио темељну реформу римског права у свим доменима, па и у вези са робљем. Међутим, новеле царева нам дају преглед развоја законодавства о робљу за сваку епоху, за разлику од уопштених и општих ставова у законима било код Јустинијана или у каснијим законским актима. Примера ради, новеле василевса Византије Лава VI Мудрог нам говоре о положају робља у Х веку и слично.
Први законски акти досежу у доба првог византијског цара Константина I Великог. Цар је наредио ослобађање свог робља које пређе у хришћанску веру. Међутим, у пракси се то и није дешавало и ова одредба се махом примењивала на јеврејске робове. Цареви Константин и његови наследници Констанције и Констанс подржавали су откуп младих девојака из ропства јер су многе коришћене за проституисање. Они су јула 343. године донели закон по коме забрањују продају девојака у робље ради проституисања.
Цар Константин I одузео је господарима право да убијају робове, као и одвајање деце од родитеља или браће и сестара. Законодавство најранијих византијских царева признавало је ослобађање робља у цркви пред клирицима. Уколико би господар био црквено лице то је могао да учини дајући изјаву, или чак и на самртном одру. Међутим, уколико би роб или робиња били оптужени за силовање или подвођење, спаљивани су живи или су били сурово мучени. Примера ради, у грло им је сипано врело гвожђе. Константин је забранио локалним управитељима, као и провинцијским, да купују робље ван простора своје јурисдикције.
У својој Новели LXXXIX Περί τών νοθών цар Јустинијан I је прокламовао да треба да се ради на ослобађању људи који су раније били робови. Посебно се дотицао ослобађања робова путем тестамента и давања статуса ослобођеника. Новелом LXXVIII овај цар олакшава ослобађање робља и ограничава права власника. Цела Новела је посвећена овој теми, а примера ради у 4 глави се уређују евентуални односи власника и робиња. Уколико би власник добио дете с робињом и она и дете су слободни. Брачне одредбе везане и за робље садржане су у Новели XXII Περί τών δέυτεραγαμουντων. Као и у претходно поменутој Новели и овде се одређује да роб (робиња) који склопи брак са господаром добија слободу. Брак заробљеника или робова са слободним људима законодавство не признаје. Према мишљењу римских правника Гаја и Улпијана, које налазимо у Јустинијановим Дигестама, правном спису из времена његове велике реформе, ако роб буде злостављан преко мере морао је да се прода другоме. Под овим се подразумевало и сексуално малтретирање робова, присиљавање на хомосексуализам или друге изопачености.
У Јустинијановим Дигестама можемо наћи помен „малог имања“, лат. peculium. Назив се односио, симболично, на имовину која се могла „захватити са две руке“ уз господареву дозволу. Ова имовина могла је бити и покретна и непокретна, у бити је сачињавала нешто што роб или робиња прибави, изван имовине коју је добио од власника. Прецизније речено, ради се о посебној врсти имовине датој на коришћење. У Дигестама налазимо и Улпијаново мишљење о одбеглом робу који је био сведок крађе, што се сматра као да је и сам починио ово кривично дело. Ослобођена робиња може да постане супруга само ономе ко ју је ослободио, али ако хоће да се уда за неког другог, враћа се у ропски статус.
Општа тенденција Јустинијановог права јесте да се упливом хришћанства положај робља делимично хуманизује. Иако се није радило много на искорењивању робља, ипак оно није имало статус оруђа које говори, како га је назвао Аристотел. Далеко од тога да је ропски статус и положај по било чему био лагодан, али одређене промене се кроз све ове наведене правне одредбе ипак назиру.
Еклога, збирка закона из времена цара Лава III Исавријанца (717–741) садржи одредбе везане за робље. Она се бави кривичним делима које чини робље, конкретно крађом и отмицом. Роб који краде, уколико то чини без да га је господар видео, бива дат ономе од кога је крао. За отмицу слободног човека одсецала се робу рука. Ова законска збирка дотиче се и крађе робова, као и брачних и сексуалних односа између робља и господара. У Еклоги је регулисано да ако господар спава с робињом своје жене или неког другог мора да плати 36 номизми (византијски новац) као казну за овај чин.
Књига епарха доноси неколико одредаба везаних за упошљавање робља. Со није могао да купује роб нити да је продаје изван града у коме се налази. Уколико би роб радио илегално у фабрици сапуна, постајао би царски роб. Со је била једна од најзначајнијих артикала у средњем веку, неопходна како би се што дуже одржала свежина меса и рибе. То је посебно било значајно у медитеранским крајевима, каква је уосталом била и сама Византија. Месо и риба не могу да опстану дуго на високим температурама, па је со била од огромног значаја. Због тога, није свако могао у средњем веку ни да тргује сољу и она је готово у свим земљама и цивилизацијским круговима била јасно регулисана. Видимо овде да се дотицала и робља у Византијском царству.
Велике промене у Царству су настале када је на престо ступио Василије I Македонац (867–886) и када је настала нова Македонска династија у чије време је Источно Римско Царство достигло врхунац. У његово време и његових наследника отпочело је пречишћавање старих закона и систематизација Јустинијановог права.
Најзначајнији цар-законодавац ове династије Лав Мудри, у својој Новели LIX забранио је да се слободан човек прода у робље. Уопште, Македонска династија доносила је низ одредаба у корист робова у Византији. Kључна je Новела XXXVIII, којом се царским робовима даје слобода да своја добра расподеле по свом нахођењу, а позивају се и остали власници робова, било државни органи било приватна лица, да учине исто. Цар Лав VI (886–912) робове је сматрао људским бићима, али их се требало чувати, јер су били припадници нижег, ниподаштаваног сталежа. Требало је пронаћи начин да не остављају господаре и не траже слободу, али ипак су сматрани људским бићима која раде и који могу да располажу делом плодова свога рада. У време Лава Мудрог роб је могао да управља целокупном имовином свога господара или делом његових послова, пре свега продавницама или радионицама. Робови у Византији, према једној Новели цара Лава Мудрог, нису могли бити сведоци ни на суду ни у било којој другој прилици. Робови, према одредбама из још три Новеле Лава VI, нису могли без дозволе постати свештеници нити монаси или епископи. Уколико се то деси, роб би бивао враћен господару. Исти цар је такође забранио самопродају у робље, али је и то практиковано касније. Византијски цар Лав VI Мудри забрањује стриктно и продају слободног човека у робље, а исто чини и његов син, цар Константин VII Порфирогенит, који још наређује моментално ослобађање робља преминулог власника робова.
Новела cara Јована Цимискија из 974–975. године појашњава како је ратни заробљеник постајао роб. Војник је имао право да самостално одлучује о својим заробљеницима, могао је да их задржи или да прода роба. Онога тренутка када би ратни заточеник купопродајом легално променио власника, он постаје артикал којим се тргује. Шестина цене ишла је држави као нека врста пореза на сваког продатог роба. Треба рећи да је овај порез старији од Цимискијеве владавине. Он је на трону у Константинопољу седео од 967. до 976. године, али је његов претходник Нићифор Фока (963–969) увео поново овај порез, који је царица Ирина била укинула још 801. године. Она је, како би добила подршку што ширих слојева друштва, давала огромне пореске олакшице па је тако и контролу над трговином робљем потпуно испустила из државне контроле. Видимо да је половином Х века ова трговина поново стављена под регулацију од стране цариградске власти.
Током XI и XII века ропство лагано нестаје, сем кућне послуге. У новели из 1095. године Алексије I Комнин (1081–1118) жали зато што не може да промени уврежено стање. Он препознаје да међу људима постоји неправда противна хришћанству, али, по његовом сопственом признању он нема моћ да промени већ постојеће устројство. За њега робови јесу људска бића која такође треба да славе божански закон. Овај византијски автократор наредио да робови морају да буду венчани пред свештеником. Ово је значајна новина, јер у ранијим временима није признаван брак нити породица робова и робиња. Са друге стране, по одлуци цара Алексија Комнина, ако би роб уз два или три сведока доказао да није роб већ слободан човек, бивао би пуштен на слободу. Манојло I Комнин (1143–1180) је био последњи император који је доносио законске одредбе у вези са робљем откупивши у Цариграду њихову слободу.
У XI веку долази до постепеног ослобађања робља и до лаганог опадања ропства. Међутим, ропство не нестаје, оно се ширило у два основна правца. Иако постоје ослобађања од ропског статуса, ипак ти људи бирају да остану на земљи, зависни од господара, него да оду без икаквог имања у несигурност. То је посебно актуелно у време када Византијско царство почиње да опада, те је социјална стратификација много израженија него у ранијим столећима. Подсетимо, византијска војска се вековима заснивала на војсци стратиота, односно слободних војника-сељака. Империја је тада била на врхунцу и настојала је да као некад Римско царство Медитеран претвори у своје језеро. Али, како је почело да опада тако су се ствари и измениле, па је зависног становништва било независно од чињенице да је класична трговина робљем ипак опадала. И у потоњим столећима срећемо робље, нпр. 1348. у одбрани саме престонице.
После Четвртог крсташког рата 1204. године Млетачка Република (Венеција) и Ђенова су постале у великој мери господарице трговине на Медитерану и Леванту. Оне су у своје колоније у Егејском, Јонском, Средоземном и Црном мору пренеле и навике из својих матица. То се односи и на трговину робљем која је била врло интензивна. Трговина робљем је тако у Цариграду и у другим деловима Царства надживела у ствари и саму Византију. Та трговина је, међутим, захваљујући везама млетачких трговаца по Медитерану и Леванту била још разгранатија него што је то у време доминације Византијског царства Медитераном и Левантом, дакле пре 1204. године. Даћемо само један пример на крају који илуструје ту чињеницу.
Од 1436. до 1439. на основу рачуна Ђакома Бадоера, млетачког трговца у Цариграду сазнајемо да је стотине робова слано на Мајорку. Један трговац са Мајорке, који је стекао венецијанско грађанство, Бартоломеус де Басис био је је у унутрашњости Русије и у Сарају да тражи робље, које су у одређеној мери и сами родитељи продавали како би се прехранили. Потом их је преко Цариграда и целог Медитерана одвео на Балеарска острва. На Балеарима продали су Бадоер и де Басис укупно чак 182 роба трговцима на Мајорки. Италијани из Фиренце, превасходно наравно Венеције и других градова, који живе у Цариграду су од XIV века били активни продавци черкеских робиња и робова. Посебно је био значајан магацин робља Ђакома Бадоера у Константинопољу. Черкеске робиње су важиле за најлепше и млада девојка черкеског порекла од 16 до 20 година била је међу најскупљим које су се куповале и продавале на пијацама робља диљем Леванта, па тако и на византијским поседима који су били под млетачком влашћу.
Дакле, да закључимо. Све до 1204. године постојала је јасна правна регулација од стране византијских царева везано за положај робља и трговину њиме. Падом Цариграда 1204. године и темељном изменом геополитичке слике Медитерана у позном средњем веку, ропство и положај робље мењају свој облик. У центру пажње је сада трговина и правно-економски положај робова који се мења у корист великих трговаца.
Остави коментар