Аутор: др Александра Колаковић
Приликом званичне посете Србији 2019. године Емануел Макрон, председник Републике Француске, настојао је да обнови сећање на старо савезништво – „братство по оружју“ из доба Великог рата (1914–1918). Француски председник је посетио гробље ослободилаца Београда и одао почаст савезништву на гробу Милунке Савић. Потом је на Калемегдану одржао емотивни говор, у значајном делу на српском језику, поред Споменика захвалности Француској. Посету су пратили и потписани званични билатерални споразуми између две државе, међу којима један део обухвата и војну сарадњу. Мистрал је постала једна од најчешће помињаних речи у медијима и указивало се да је ово наставак давно прекинуте сарадње. Гледајући ове слике само су се историчари и понеки заљубљеник у историју сетили да је војна сарадња две државе започела доласком Иполита Мондена у Кнежевину Србију још средином 19. века. Намера овог есеја јесте да осветли будуће правце развоја војне сарадње Француске и Србије, кроз разматрање развоја војне сарадње од периода Краљевине Југославије до распада социјалистичке Југославије.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевини Југославији) био је приметан преовлађујући политички, економски и култрни утицај Француске. Поменуто се одражавало и на војну сарадњу која је баштинила традицију заједничког ратовања. Официри краљевске војске су одлично говорили француски језик, користили су француску војну литературу и опрему. Како је највећи број топова био Крезо производње и типа 75, официрски кор се посебно интересовао за нова француска правила пешадије и развој француске артиљерије. Трећа армија, која се налазила у Јужној Србији (Македонији) била је комплетно опремљена француском војном опремом, а официри су одлазили на школовање и усавршавање на француске војне школе. У новој држави се усваја и „модернији“ француски приступ војној доктрини (значајна улога пешадије и артиљерије), а посебно се ваздухопловство на основу традиције, ратног плена и набавки развијало по француском моделу. Виша техничка ваздухопловна школа у Паризу била је место где се највећи број пилота и инжењера школовао и усавршавао. До 1932. године у састав ваздухопловства је ушло 1.190 француских или лиценцирано произведених авиона, а у наредним годинама је престало учешће Француске у снабдевању ваздухопловства новим типовима авиона, односно само су два авиона (потез 650) набављена у Француској.
У првим годинама након рата Краљевина је настојала да кроз добијање француских зајмова ојача наоружање, али је због слабости француског капитала, јачања немачког економског утицаја и међународних односа долазило до проблема током читавог међуратног периода. У септембру 1921. године маршал Франше д’Епере, након што је свечано уручио Београду орден Легије части, посетио је стару фабрику оружја у Крагујевцу, чиме се започело са планом оснивање француско-српске фабрике оружја. До релаизовања идеје није дошло, а додатно су и ратни дугови нарушавали односе две земље, а тиме и војну сарадњу. Ипак, 1922. године вршене су заједничке процене евентуалне сарадње две државе у случају рата због ревизионистичких тежњи Мађарске и Бугарске, које би подржала Немачка. Француске дипломате биле су забринуте због присуства немачке индустрије и капитала у Краљевини и с циљем учвршћивања веза Француске и земаља Мале Антанте организовале су бројене мисије, као што је мисија генерала Анри Л’Рона 1923. године. Француска обавештајна активност у Краљевини СХС (Југославији) имала је у основи сарадњу француске и српске војске. У децембру 1924. године почела је са радом телеграфска станица у Раковици, под контролом Француског радиодифузног друштва. Француско министарство рата имало је програм „увођења француске војне индустрије“ у Краљевину који је подразумевао производњу наоружања, барута, експлозива, авиона и аутомобила. Француско предузеће Air Liquide, заједно са швајцарским Dornach, водило је 1926. године преговоре ради добијања монопола за производњу и продају експлозива, хемијских производа, ловачке муниције и метака за револвере. Настојало се да француски капитал продре и куповином електротехничке индустрије у Далмацији, већинским власништвом у фабрикама у Раковици, које су производиле ваздухопловне моторе Jupiter-Gnome и власништвом над рудиницима у Бору, који је био од значаја за модерну војну индустрију.
Споразум о пријатељству две земље (1927) подразумевао је и војни протокол. Од 1928. године почели су да стижу француски инструктори-стажери са задатком да обуче војску Краљевине у коришћењу прислушних гониометара, артиљеријском гађању и контроли гађања у сарадњи са авијацијом. Француска је, посебно посредством некадашњег француског ђака генерала Данила Калафатовића, била заинтересова за стварање морнарице Краљевине СХС и утицала је на обликовање програма морнарице. Ипак са поруџбинама у Француској је било проблема. Жорж Лег, француски министар морнарице, марта 1926. године разговарао је са представницима француских бродоградилишта о изградњи војних пловила за Краљевину, а наредне 1927. године, пет француских фирми је послало понуде за изградњу подморница. Ипак, британске понуде су биле повољније, само су из бродоградилишта Лоаре наручене две подморнице и покретала су се питања других поруџбина: противторпедног брода и брзих извиђачких бродова. Овоме треба додати и да је прва посета француске морнарице водама Јадрана била тек 1929. године како се не би погоршавали италијанско-југословенски односи. Нови долазак француских официра-инструктора покренут је у четвртој деценији 20. века, када је и појачана сарадња у усавршавању војних кадрова у Француској. Фаворизовање француске војне доктрине вршило се тако што су свршени слушаоци Високе ратне школе у Паризу примани директно за приправнике друге године за генералштабну струку. У предвечерје Другог светског рата француски утицај је био снажен у свим сегментима па и војном, али је рат донео и нове изазове у француско-српској сарадњи и дипломатским односима, посебно у сложеном односу проистеклом из постојања четничког покрета Драже Михаиловића и учешћа Југословена у француском покрету отпора, као и променом система 1945. године.
Политички раскид са Совјетским савезом 1948. године, поред проблема Југословенске армије која је скоро у целости била зависна од совјетских испорука, као и касније, отварање ка западу, омогућили су и војну сарадњу са другим државама, пре свега са САД, као и са Француском. Иако је било колебања са обе стране, на западу је преовладало мишљење о корисности војне сарадње са Југославијом. Ипак, на том путу су стајале бројне препреке и хладноратовски изазови. Педесете године 20. века обележили су интензивни савезнички односи са НАТО. После 1948. године Југославија је сарађивала са савезницима из светских ратова (Француска, САД и Велика Британија) кроз заједничко војно планирање и програм војне помоћи. Већ маја 1949. године југословенски званичници су Француској предали наруџбеницу за 35 различитих војних артикала: 10 млазних авиона SO-6000 и 100 мотора HS-12. Овом приликом се југословенска страна позивала и на предратне везе југословенских (српских) и француских ваздухопловаца. Како се две стране нису могле договорити око плаћања и укључивња накнаде за национализовану имовину ови преговори су пропали. Ипак, потписивање Споразума о војној помоћи (Military Asistance Pact) између ФНРЈ и САД укључио је ФНРЈ у Програм помоћи за заједничку одбрану, на основу кога је помоћ требало да стиже не само из САД, већ и Велике Британије и Француске. На основу овог Споразума, у септембру 1953. године из Француске је стигло 25 авиона F-47D Tanderbolt, које су југословенски авијатичати прозвали Французи. Прво су коришћени у тренажне сврхе, а потом су на ове авионе монтирани митраљези. Исте године, Југославија је била заинтересована и за набавку авиона за ноћне и сложене метео услове, а у склопу тога помињан је и француски Mister IV. У овом периоду извођене су и обуке за припаднике југословенске војске у америчкој бази Шомон у Француској, а југословенска страна је код западних сила настојала да добије и лиценцу за производњу млазних авиона. Средином 1955. године у Француску је упућен пуковник Лолић ради куповине лиценце за авион Мister. У овом периоду у Француској је набављана и опрема за испитивање у лету, као на пример први фото-регистратор типа А20 од фирме SFIM, која ће и након овог периода бити главни снабдевач опремом.
Након посете Хрушчова Београду 1955. године у зениту Хладног рата Југославија се опет окретала војно-економском приближавању истоку. Ипак, кроз Off shore програм, који је био део MDAP програма, у Француској је набављен патролни брод класе Le Fougeaux, који је ушао у састав 38. дивизиона патролних бродова 1956. године. Недуго потом, војна помоћ са запада је отказана 1957/58. године, а од 1960/61. године започели су преговори са СССР о војним набавкама. Прилике за нову сарадњу са Француском стекле су се тек након агресије армија Варшавског пакта, предвођених СССР-ом, на Чехословачку августа 1968. године. Овај догађај је изазвао безбедносну забринутост у СФРЈ и утицао је на војну сарадњу, али су ипак настављене набавке у СССР и државама источног лагера, мада су се разматрале и перспективе преоружања и понуде са запада. Управа ОЈ је добила тада понуду за куповину оклопних транспортера фирме Хочкис из Француске, која, међутим, није ни разматрана јер је закључено да је достављена без детаљених података. Простор за наставак француско-југословенске сарадње створио се 1. октобра 1971. године. Тада је СФРЈ купила лиценцу модерног лаког хеликоптера SA-341 Газела од француске фирме Aerospasial. Реч је о делимичној лиценци са кооперацијом с циљем избегавања кашњења, а по договору предузеће Соко је требало да производи поједине делове за поменуту француску фирму. Све до 1979. године, када су се појавиле прве Газеле лиценцне производење, користили су се само они француске производње. У периоду од 1975. до 1979. године набављене су брзе филмске камере (испитно-мерна опрема) француског произвођача AIR OCEANIA, док је SIDETEL извршио модернизацију предратних немачких кино-теодолита уградњом филмских камера на три мерне станице. Потом је тек у предвечерје распада СФРЈ, 1985. године, извршена и војна набавка на западу, а поред британских касетних бомби и америчких, набављене су и француске бомбе Durandal. У периоду СФРЈ, поред СССР било је школовања и усавршавања војног и техничког кадра у Француској: у школи L’EPNER (капетан прве класе дипл. инг. Владимир Милошевић и пилот капетан прве класе Мирко Анжел на једногодишњим специјалистичком усавршавању за испитивање авиона у лету) и обуке за мерну опрему и вођену ракету B-3. Такође, било је и предлога 1987. године да се у Југославији оснује школа за опитне пилоте и инжењере летаче по угледу на L’EPNER.
Након ратова 90-тих година 20. века и НАТО агресије 1999. године, када су француско-српски дипломатски односи ушли у лошу фазу, било је потребно више од три деценије да се поново покрене питање унапређења билатералних односа Француске и Србије. Ово се одразило и на војнотехничку сарадњу две државе. Према до сада доступним подацима приликом посете Србији француског председника Жака Ширака 2001. године нису постигнути војни споразуми, док је осамнаест година касније у оквиру посете француског председника Емануела Макрона Републици Србији 15. јула 2019. године потписано пет споразума у области наоружања и војне опреме. Поменути споразуми се односе на наруџбенице за набавку ПВО система Мистрал 3 и заједничку интеграцију истог на систем Пасарс, што је најчешће помињано у јавности. Такође, предвиђена војна сарадња обухвата: Технички споразум између Министарства одбране Републике Србије и Министарства одбране Републике Француске у вези са набавком ПВО система кратког домета од компаније MBDA, Меморандум о разумевању између Министарства одбране Републике Србије и компаније Талес, Меморандум о разумевању између Министарства одбране Републике Србије и компаније Сафран и Меморандум о разумевању између привредног друштва „Прва Петолетка – Наменска“ Трстеник и компаније „Iksblu“.
Поменути споразуми су најава једног новог поглавља сарадње у области одбране и безбедност Француске и Србије, а време ће показати да ли ће утицај куповине Мистрала и примене поменутих споразума по свом обиму бити сличан утицају Мондена на развој сектора војске, одбране и безебедности Србије. За сада као резултат новог интересовања Француске за Србију можемо истаћи званичну посету Флоранс Парли, француске министарке одбране средином децембра 2019. године. У ауторском тексту у „Политици“ француска министарка је истакла да Србија представља део одбране Европе, а да војске две земље треба више да сарађују. „Иако Србија није чланица НАТО, она активно сарађује са овом организацијом и, уопште, даје снажан и ефикасан допринос нашој колективној одбрани. То њено ангажовање треба да буде уважено у правој мери“ истакла је Парли и додала: „Између француског и српског министарства одбране постоје отворени и слободни дијалози и за нас је веома значајно да сазнамо на који начин Србија анализира улоге за будућност на континенту и у региону када је реч о актуелним питањима – као што су питања будућности НАТО, будућности Косова, тероризма и организованог криминала, о томе разговарамо. Желимо више да развијемо нашу оперативну сарадњу у области одбране – учење француског језика у оквиру војске, обука кадра и редовно присуство ваших ђака у Француској и некада у будућности француских у вашој војсци – то су први елементи сарадње“. У складу са новом стратегијом Француске за западни Балкан, која је објављена 2019. године, очекује се да се више пажње посвети оперативној сарадњи између наше две земље, а у јуну 2020. године биће одржана заједничка вежба француске и српске војске.
Остави коментар