ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ – ЈУНАК И СТРАДАЛНИК

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ – ЈУНАК И СТРАДАЛНИК

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

                Ослободилачки ратови од 1912. до 1918. године представљају време највећих победа, али истовремено и највећег страдања српског народа. Демографски и материјални губици били су толики да је ретко који народ у целокупној историји човечанства тако нешто преживео, али исказана храброст српског народа и спремност на жртву такође је нешто незабележено. Посебно ту треба апострофирати српске војнике уз чију надљуску храброст и пожртвовање  увек треба истаћи и ратничку вештину. Победама у Балканским и Првом светском рату српска војска се показала способном да надјача не само регионалне силе, Бугарску и Турску, него да се „носи раме уз раме“ са најмоћнијим армијама света попут Аустроугарске и Немачке. Заслуге за то припадају пре свега свим незнаним и знаним борцима, али и њиховим прослављеним командантима. Генералштаб српске војске убрајао се у најспособније тог времена, а имена Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића заувек ће златним словима остати исписана у пантеону великих, не само српских, већи светских војсковођа.

                Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши. Поред Петра, његови родитељи, отац Перута и мајка Рада Бојовић, рођена Пешић, имали су још четири сина и кћер. Када је у питању породично порекло, породица Бојовић припада племену Васојевића из околине Андријевице где се и данас налази село Бојовића. Перута се још у раном животном добу доселио у околину Нове Вароши, а занимљиво је напоменути да је његов старији брат био сјенички нахијски кнез. Више него скроман живот и стални страх од Турака навели су Перуту да се са породицом, упркос противљењу брата, пресели у Кнежевину Србију. Долазак у Ивањицу за Бојовиће је значио слободу, али материјални квалитет живота није им се битно изменио. Перута је хранио породицу од скромне плате упосленика у тамошњем среском начелству. Хроничан проблем са новцем отежавао је школовање његове деце. Петар је основно образовање стекао у Ивањици, а први разред гимназије похађао је у Ужицу. Тадашњи министар просвете Стојан Новаковић одбио му је молбу за стипендију. Иако сиромашан и из избегличке породице Петар се показао као изузетно даровит ученик и наставио је школовање у Београду. Заједно са братом Луком помагао је ађутанту кнеза Михаила потпуковнику Кости Јанковићу око кућних послова. Јанковић му је заузврат обезбедио стан, храну и мали џепарац, сасвим довољно да финансира свој боравак у српској престоници. Након свршетка гимназије и Петар и Лука су се определили за војнички позив. Као изузетан ђак, Петар је без пријемног испита и као први у рангу 1875. године постао питомац Дванаесте класе Артиљеријске школе у Београду. Судбина је одредила да ту упозна своје прослављене колеге Степу Степановића и Живојина Мишића, тада питомце Једанаесте класе исте школе. Међутим, школовање му је убрзо прекинуто. Јуна 1876. године услед избијања Српско-турског рата, каплар Бојовић, као и цела његова класа унапређена  је у чин поднаредника и упућена на фронт.

                За време рата прво је био писар, а затим ордонанс при штабу задужен за комуникацију Моравске војске са главнокомандујућим, руским генералом, Черњајевим. Прва фаза рата по Србију је окончана неуспешно, али већ 1877. године борбе су настављене. Захваљујући савезништву са моћном Руском царевином Србија је 1878. године из тог рата изашла као победник. Поред проширења територије Србија је тада стекла и пуну независност путем међународног признања на Берлинском конгресу. У току Другог српско-турског рата Бојовић је унапређен у чин наредника и распоређен у артиљерију Дринске дивизије, где се истакао својим војничким квалитетима. По окончању рата одликован је Споменицом руско-турског рата од стране цара Александра II Романова. Занимљиво је поменути да су поред Петра у рату учествовла још три његова брата. Најстарији Јован, рањен као обичан војник, трајно је остао инвалид. Лука је био у артиљерији, а Јеврем је напустио школовање на Духовној академији у Москви како би се прикључио српској војсци. Захваљујући учешћу у рату, Петар је први официрски чин добио још током школовања. У чин артиљеријског потпоручника произведен је 1881. године, а школовање је окончао као најбољи у генерацији. Већ 1883. године поново је унапређен, овај пут у чин коњичког поручника. Преорјентација на нови род у војсци није пуно променила у његовој професионалној посвећености. Проучавао је војну стратегију и преводио значајна војна дела са француског, немачког, руског и бугарског језика. Такође, радио је на процесу усавршавања официрског кадра узимајући значајно учешће у раду испитних комисија. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године као водник коњичког ескадрона. У једном моменту био је и вршилац дужности начелника Штаба Шумадијске дивизије. Упркос претрпљеном поразу у том оружаном сукобу Бојовић се истакао храброшћу и пожртвовањем па је добио поред Споменице српско-бугарског рата 1885 – 1886. године и Златну медаљу за храброст. Ипак најзначајнија тековина тог рата је драгоцено искуство које су тада стекли не само Бојовић већ и други млади, а касније водећи српски официри током ослободилачких ратова 1912-1918. године.

                Повратак у мирнодопско стање за Бојовића је значио повратак на службу у Краљеву гарду и наставак напредовања у каријери. Школовао се за генералштабног официра, а 1886. године прекомандован је у Главни ђенералштаб. Крајем 1887. и почетком 1888. године усавршавао се у Француској где је између осталог стицао нова сазнања о коњици, свом роду војске. Претпостављени су за њега имали само речи хвале и истакнуто је да поседује квалитете за рад у канцеларији исто као и на терену. Вероватно зато, али и због порекла, појавила се могућност да буде именован за конзула у Пљевљима. Иако је био спреман да прихвати ту дипломатску службу, због одбијања османлијске власти да дозволи успоставу конзулата, та идеја није реализована. Капетан прве класе постао је 1891. године. Наредних пет година обављао је дужност  начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу. За то време унапређен је у чин мајора, а 1896. године премештен је на положај начелника штаба Тимочке дивизије. На тој позицији задржао се тек шест месеци да би добио прекоманду у Главни ђенералштаб и то на одговорну позицију вршиоца дужности шефа Мобилизацијског одсека Операцијског одељења. Тада се први пут озбиљно ухватио у коштац са организационим проблемима српске војске. Супротставио се ставовима официра окупљених око Павла Јуришића Штурма када је у питању пешадијска тактика. Био је заговорник незанемаривања важности ножа и бајонета у српској пешадији чему су се Јуришић и круг официра око њега супротстављали. Остао је усамљен у својим ставовима. Бојовић је 1897. године био преведен у пешадију и произведен у чин потпуковника, да би наредне године био постављен за команданта прво 15., а затим и 12. пука. Захваљујући личним квалитетима и способностима константно је напредовао у каријери и већ 1901. године унапређен је у чин ђенералштабног пуковника.

                Вести о Мајском преврату затекле су га у Нишу, где је обављао дужност команданта Моравске бригаде. Упадљиво је било његово оклевање да подржи смену династије, а када је прва група официра Нишког гарнизона стала на страну завереника, ситуација је постала још драматичнија. Није благонаклоно гледао на чин краљеубиства почињеног од стране својих колега. Превирања у Нишком гарнизону и последице новонасталих околности Бојовић је избегао захваљујући премештају у престоницу на нову дужност. У јуну 1903. године, постављен је за начелника Операцијског одељења Главног генералштаба. Већ септембра 1903. премештен је за начелника Општевојног одељења Министарства војног, где је по дужности уређивао Службени војни лист. Био је члан комисије за измене и допуне „Закона о устројству војног министарства“ и одређен је да по потреби учествује са пуковницима Радомиром Путником, Александром Машином и Живојином Мишићем у комисији за рад на „Закону о устројству војске и формације“. Децембра 1903. године постављен је за команданта Моравске дивизијске области. Као дивизијски командант присуствовао је маневрима 7. и 8. корпуса француске војске у септембру 1904. године. У току ове године одликован је Орденом Карађорђеве звезде III реда, бугарским Орденом за војне заслуге II реда и француским Орденом легије части IV реда. Тада је у Нишу провео годину дана да би поново био враћен у Београд на положај помоћника начелника Главног генералштаба. Када је 1906. године генерал Радомир Путник постао министар војни Бојовић је дошао на његову позицију, начелника Главног ђенералштаба. Наредне две године Бојовић и Путник били су креатори војне политике Краљевине Србије. Сва важнија питања решавана су уз њихово учешће. Бојовић је 1908. године поново постављен за команданта Моравске дивизијске области, да би 1909. године постао командант Коњичке дивизије и на тој позицији је остао све до избијања Првог балканског рата.

                У Првом балканском рату Бојовић се неформално налазио на челу Прве армије, најјаче формације српске војске. Формално, њом је командовао престолонаследник Александар Карађорђевић, али кључну реч у оперативном деловању имао је њен начелник Штаба пуковник Петар Бојовић. Састављена од шест пешадијских и једне коњичке дивизије, Прва армија је имала тежак задатак да изнесе главнину предстојећих ратних операција. Према раније утврђеном ратном плану наступала је долином река Морава-Вардар према стратешки важној позицији Овче поље где се очекивала одсудна битка. Главна непријатељска формација на том правцу била је Вардарска армија. Услед одлуке турског команданта Зеки-паше да крене у сусрет српској војсци до битке је дошло раније, већ код Куманова. Пошто се српска војна машинерија тада још захуктавала, и нису све линије комуникације савршено функционисале у првих мах нису схваћене размере боја који се одигравао код Куманова. Тек наредни дан српска команда је у бој увела главнину снага и офанзивним наступањем променила ток битке.Иако ова победа није у потпуности искоришћена, јер је услед опрезног наступања, Турцима омогућено да се прегрупишу код Битоља, за српску војску то је био први велики успех. Пуковник Бојовић је после Кумановске битке за заслуге унапређен у чин генерала. Иначе, имао је и доста дипломатског такта за једног официра. Стога не треба да нас чуди што је добио задатак да као члан српске делегације учествује на мировним преговорима у Лондону. Управо, Бојовић је заговарао склапање савеза са Грцима свестан заоштравања односа са Бугарском око питања поделе ослобођених територија. На позицији начелника Штаба Прве армије дочекао је и Други балкански рат. Престолонаследник је у време избијања сукоба био у Београду, али је већ наредни дан дошао на фронт. Прва армија је у Брегалничкој бици, такође имала кључну улогу. По наређењу Врховне команде Бојовић је предузео офанзиву и натерао на повлачење разбијене бугарске снаге. Сматра се да није предузео одлучну офанзиву након тог великог успеха чиме је пропуштена шанса да се непријатељ у потпуности сломи. Међутим, Бојовић је био човек који је доследно поштовао наређења и ланац команде. Никако није желео да спроводи одлуке по свом нахођењу, а противно одлукама својих претпостављених. Током Балканских ратова његова улога је била изузетно значајна и за све успехе Прве армије, на првом месту, заслужни су њени војници и начелник Штаба. Александар јесте био први човек те борбене формације, али истовремено он је био ученик њеног главног стратега, Петра Бојовића.

Након рата, а услед сукоба цивилних и војних органа власти око карактера управе у ослобођеним крајевима, Бојовић је заменио црнорукца Дамјана Поповића на месту команданта ослобођених територија. Сукоб војске и цивилних власти је претио да ескалира, али услед избијања Првог светског рата, бар привремено је померен на маргине савремених збивања. Бојовић је овај пут и формално добио команду над Првом армијом. Задатк му је био да заустави главнину аустроугарских снага за које се очекивало да ће наступати долином Мораве. Пошто је најјачи напад ишао преко Дрине, борбу је прихватила Друга армија. Прва армија је упућена на Запад и својим одлучним наступањем гонила је непријатеља према Сави и ослободила Шабац. На захтев савезника, српска војска није се могла зауставити на својим границама него је предузела офанзиву преко Саве и тај задатак Прва армија је успешно спровела, али уз велике губитке. Војевање на територији непријатеља није дуго потрајало. Убрзо услед нове аустроугарске офанзиве преко Дрине, Бојовић је био приморан да се повуче како би избегао опкољавање, али и задао ударац у бок непријатељских снага у наступању. Командовао је трупама на Мачковом камену у чувеној Бици на Дрини. Међутим, после нове непријатељске офанзиве и повлачења српске војске ка Колубари, регент Александар доноси одлуку да команду над Првом армијом повери Живојину Мишићу. У том тренутку, ту борбену формацију захватио је неред и значајно осипање. Услед погоршања стања незалечене ране задобијене 2. септембра код Шапца, генерал Бојовић није био у могућности да адекватно одговори на дату ситуацију. Скоро годину дана је провео на опоравку и без команде да би поново био активиран у новембру 1915. године, као командант Нових области. Бојовић је тада добио тежак задатак, да заустави бугарску офанзиву и заштити концентрацију српске војске на Косову и Метохији уочи повлачења преко Албаније. Одбивши бугарски напад, добијени задатак је успешно спровео у дело. Омогућено је повлачење српске војске преко Албаније, а Бојовић је добио нови задатак, да то повлачење успешно оконча. У том критичном моменту, крајем 1915. године, постављен је на место начелника Штаба Врховне команде. Управо на тој позицији су сви његови организациони и дипломатски квалитети дошли до пуног изражаја. Спровео је све неопходне мере што се тиче контакта са савезницима, евакуације српске војске и њеног смештаја на Крфу. Потом је на Солунском фронту уз доста дипломатског такта и уз сарадњу са политичким вођством Србије издејствовао посебан сектор за српску војску. Тиме су онемогућени планови савезничке команде на Солунском фронту да се српска војска у мањим формацијама размести по различитим секторима тог бојишта. Српска војска је под јединственом командом добила свој сектор на том фронту. Било је још доста несугласица са савезничком командом, али тек 1918. године после сукоба са француским генералом Гијомом, тадашњим командантом Солунског фронта, Бојовић се повукао са места начелника Врховне команде и поново преузео руковођење Првом армијом. Мишић је преузео његову дотадашњу позицију, а управо је Прва армија поново под Бојовићевим вођством одиграла једну од кључних улога на Солунском фронту.  Средином септембра 1918. године, ова армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља напредујући дубоко у окупирану територију, долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата. У току офанзиве, Бојовићева армија нанела је још један тежак пораз бугарској војсци код Куманова, након чега је убрзо уследила и формална капитулација Бугарске. Код Ниша се оглушио на наређење савезничке команде да се заустави и сачека остале трупе, већ је уз дозволу Мишића поступио по ратничком инстикту. Иако са малобројнијим трупама напао је немачке снаге код Ниша и не дозволивши им да се укопају, нанео им је одлучујући пораз. После те битке пропао је и последњи план немачких снага да консолидују фронт на Југу. У незадрживом налету Бојовић се поново оглушио о наређење савезника да преусмери снаге према Дрини. Београд му је био на дохват руке и ништа га није могло зауставити у намери да после три године окупације коначно 1. новембра 1918. године ослободи српску престоницу.

                Ратне операције тиме нису биле окончане. Прва армија је наставила своје напредовање у складу са прокламованом пројугословенском политиком српске владе. Ослобођен је Срем, Банат, Бачка, Славонија и добар део Хрватске. Војска је тако дала немерљив допринос формирању нове државе. Након рата, Војвода Бојовић који је тај највиши чин српске војске формално заслужио пробојем Солунског фронта, а неформално свим својим делом и постигнућима, постао је командант Прве армијске области војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На месту начелника Главног генералштаба марта 1921. године наследио је Живојина Мишића. Међутим, већ у децембру исте године је смењен, наводно због старости и немогућности да врши функцију. Прави разлог ове смене лежи највероватније у његовом плану да се новим Законом о устројству војске и морнарице формира Врховни војни савет који би имао одлучујућу улогу у вођењу војне кадровске политике.  Краљ Александар није био спреман да се одрекне одлучујућег утицаја у војсци. На Александровој страни је била и „сива еминенција“ његовог режима, неформални главни кадровик у војсци и вођа Беле руке, генерал Петар Живковић. Иако је током Солунског процеса стао на страну регента и Беле руке, Бојовић није припадао тој групи официра и није имао намеру да буде њихов послушник. Исто тако није припадао ни организацији Уједињење или смрт. Штавише, црнорукци му никада нису опростили то што је оправдао ликвидацију Аписа, али ни Бојовић њима није опростио убиство краља и официра који су им се супротставили. После Мајског преврата када су се официри-завереници обрачунавали са противницима, такозваним контрашима, Бојовић је једини у судском већу имао храбрости да издвоји мишљење и супростави се њиховој неправедној осуди и ликвидацији. Исто тако је било и на Солунском процесу. Бојовић није подржавао Белу руку, Живковића, регента или Пашића, него осуђујућу пресуду за оне који су починили највећи грех за једног официра, а то је уплитање у политички живот једне земље. Са предлогом о Врховном војном савету, Бојовић се супротставио Белој руци и њиховом закулисном кадровању у војсци, као што се пре тога на Солунском процесу супротставио Црној руци. Управо, поменути податак нам говори да је Петар Бојовић увек био одан искључиво заклетви коју је дао свом позиву и отаџбини.

                Пензионисан је 1921. године у рангу војводе. Старост је проводио мирно и повучено. Волео је шетње, али, иако у старости, често би јашући коња одлазио до Кошутњака или Топчидера. Повремено, само важним поводима, појављивао се у јавности. Приликом преноса земних остатака војводе Путника носио је ковчег свог колеге и саборца. Учествовао је у манифестацији која је одржана 6. септембра 1930. године, приликом које је извршена замена старих српских пуковских застава, новим југословенским. Као један од највећих војсковођа Првог светског рата том приликом је први одликован Орденом Југословенске круне I реда. Два дана касније, 8. септембра исте године, такође је учествовао и у манифестацији освештања краљевског маузолеја, цркве Светог Ђорђа на Опленцу и том приликом је такође лично носио ковчег са моштима вожда Карађорђа. На престолонаследников рођенадан 1932. године, одазвао се позиву и присуствао Војном дефилеу на Бањици, a 17. децембра 1933. године, поводом краљевог рођендана, одликован је Орденом Карађорђеве звезде I реда. Након погибије врховног команданта краља Александра I Карађорђевића у Марсејском атентату 9. октобра 1934. године, као једини преостали бојни војвода предводио је погребну поворку на челу Генералитета и Адмиралитета 18. октобра, од Београда према династијском Маузолеју на Опленцу. Међутим, није му било суђено да безбрижно проводи дане пензије и старости. После пуча од 27. марта 1941. године Министарски савет га је реактивирао и поставио за врховног инспектора целокупне војне силе. Такође, именован је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске. Одбио је после Априлског рата да напусти земљу и остао је у отаџбини. Немци су покушали да искористе углед остарелог војводе за своје интересе, али Бојовић је децидно одбио било какву сарадњу. Окупацију је провео под немачком стражом у својеврсном кућном притвору. Писмом је пружио недвосмислену подршку генералу Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у отаџбини. Доласком ослободиоца, остарелог војводу сачекале су нове муке. Приликом претреса куће, комунисти су из обести разбацали униформу и ордење остарелог војводе, а њега вређали и тукли. Потом је једно време провео као затвореник нових власти и том приликом је преживео праву психо-физичку тортуру од које се није опоравио. Измучени војвода је после пуштања из затвора убрзо преминуо у осамдесет и седмој години, понижен и пребијен од оних са чијим очевима и дедовима је ослобађао земљу. Комунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића. Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда: – Поштовани слушаоци, данас је 20. јануар 1945. године. Јуче је у Београду умро војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“. Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље. Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Сахрани није присуствовао нико од поштовалаца, а за то су се постарали нови владари оличени у људима у кожним капутима, који су лично надгледали скромну породичну сахрану. Петар Бојовић је једини српски војвода кога су понизили унуци његових ратника из балканских ратова и Првог светског рата. О војводи Бојовићу се ћутало током комунистичке диктатуре и није се тачно ни знало место на којем је сахрањен. На надгробном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године  Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту. Рехабилитација војводе Бојовића почела је релативно недавно. У Новој Вароши је 1997. године на Видовдан откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао. Његов најмлађи син Добрица је 26 војводиних одликовања 1950. године завештао Кости Ракићу да би их сачувао од комунистичке пошасти. Одликовања су први пут изложена тек 15. септембра 2016. године у Председништву Србије.