ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Аутор: Милош Савин

ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Када говоримо о положају Срба у Војводини током Првог  светског рата, он није уопште био једноставан, као ни целокупно стање у Војводини. Представници српске заједнице су били изложени разним облицима дискриминације, међутим, та дискриминација није ни близу била политици злочина и мржње која је спровођена на подручју окупиране Краљевине Србије. Извршена је масовна мобилизација Срба из Војводине и Хрватске. Многи Срби, аустроугарски војници, су на Источном фронту користили прилику да пребегну на руску страну, одакле их је око 15.000 пребачено у помоћ србијанској војсци. Многи војвођански Срби су окончали животе у логорима. Аустроугарска војска је побила целокупно српско становништво у неколико сремских и јужнобанатских села.

Васа Стајић,  је хапшен и пре почетка Првог светског рата, због свог национализма истакнутог након победе Србије у Првом балканском рату, када је заступо тезу да српски народ у Војводини треба да устане на оружје. Због тога је, као национални револуционар, ухапшен и осуђен на три године, а касније на десет година затвора. Године 1918. биће ослобођен као и сви други оптужени.

Јаша Томић (контроверзна историјска личност, убица Мише Димитријевића, вођа војвођанских радикала,  највећи агитатор српског националног романтизма у Угарској) пропагирао је и ширио српску митоманију, сматрао је, да је националистичка митоманија опортуна ради остварења максималних српских захтева, али је с друге стране сарађивао са мађарским политичким партијама. Постоји чак претпоставка да је лако и брзо био ослобођен након убиства Мише Димитријевића, управо због компромиса које је био спреман да учини. Он је у околностима Првог светског рата, такође био ухапшен од стране Аустроугарске војске. Био је брутално мучен и злостављан седам дана, након чега је пуштен и интерниран у Сегедин. Тамо над њим није вршен никакав притисак, био је у обавези да се свакодневно пријављује полицији.У Сегедину су били и многи други истакнути Срби тог времена.

Јанко Перић, уредник Браника, био је потпуно супротна политичака опција од Јаше Томића,презирао га је због убистав Мише Димитријевића, међутим из заробљеништва су се вратили као блиски пријатељи и нераздвојни сарадници. Јанко је чак на леђима носио болесног Јашу.

Између осталих и Тихомир Остојић је у више наврата био интерниран, прво у Сегедин, а касније и даље у Угарској.

Јован Лалошевић (чувени сомборски адвокат, српски национални радник, један од вођа конзервативних демократа) био је оптужен за велеиздају, али је као врхунски правник, упорни и инелигентно осмилио план сопствене одбране, те је тако успео да се одбрани од оптужбе за велеиздају. Помогао је Тихомиру Остојићу и многим другим ухапшеним Србима, чиме их је извукао из затвора, и потенцијалне опасности да буду страљани у сличају одмазде..

Почетком рата дешавало се да су поједини Срби, попут Лалошевића, били су проглашени за таоце у случају оружане побуне Срба у Војводини. Како до оружане побуне није дошло, веома брзо се прекинуло са том праксом.

Јован Лалошевић и Тихомир Остојић били су изложени осуди од стране одређених интелектуалних кругова српског друштва Војводине, које им је замерало недовољну анационалну активност, након првих година рата. Неможемо се сложити са том оценом, обзиром да су давали свој максимум у комплетно измењеним околностима, у периоду када је био забрањен рад српских културних установа, када су органи српске црквено-школске аутономије били суспендовани, а српске политичке странке и српска штампа забрањени. Смрт аустроугарског цара Франца Јозефа 1916, убрзала је унутрашње урушавање монархије. Дошло је до социјалних сукоба, раскола између Аустрије и Мађарске, а нови цар Карло IV je безуспешно од Антанте тражио сепаратно примирје. Карло се показао као неспособан политичар, али и као особа веом свесне безизлазности ситуације у којој се његова држава својом кривицом налазила .Бечки кругови су поново актуализовили предлоге о тријалистичком уређењу државе, где би поред Аустрије и Угарске, била створена и доминантно католичка хрватска федерална јединица, која би поред Хрватске укључивала Далмацију, Босну и Херцеговину и Срем.  Војводина, без Срема, би овом иницијативом остала у Мађарској без икакве аутономије. Дошло је до огромних потреса унутар Мађарске, због учешћа у рату који је био освајачки, многи војници га нису ни схватили ни рзумели, тако ни народ није разумео због чега они треба да ратују против Србије, Италије, Русије итд…

До преломног периода долази 15. септембра 1918. године пробојем Солунског фронта и пробојем војске Антанте ка Угарској граници. Ту је посебан значај имала српска војска која је у свему томе учествовала и доприносила, а посебан значај је имала у охрабривању српског становништва на подручју јужне Угарске, односно Војводине.

Међу мађарским и српским становништвом, током рата није долазило до већих међусобних трвења, када је српска војска имала успех, почетком рата, мађарски его је све више сплашњавао и Мађари су се све више окретали комшијама Србима.

Ситуација се, међутим, окренула када је Србија почела да губи и да се повлачи према Албанији. Рат је веома исцрпео Угарску, сиромашне слојеве, безземљаше, надничаре, раднички пролетеријат, који се нашао готово на ивици егзистенције. Октобарска револуција у Русији имала је изузетан утицај на Угарску. Многи мађарски војници су се вратили са руског фронта, одушевљени социјалистичком идејом.  Због тога су сматрали да су ни криви ни дужни ушли у један империјалистички рат који није имао никакве везе са самом Мађарском. И пре рата је у Мађарској постојала јака опозиција која је сматрала да од кључног заначаја за развој Угарске и мађарског народа, потпуна независност од Аустрије и дистанцирање од пангерманских милитаристичких тенденција.

Срби су били на становишту да они своју будућност најбоље могу да виде у независној Угарској, где би се посебно заокружиле жупаније по националним принцимима, и где би Срби имали Војводину, Румуни своју одређену самоуправу, Словаци такође…

Војници Аустроугарске су се враћали са Солунског фронта, односно са Балкана, потупно разочарани и депримирани што због рата, као и због дугог одвајања од породицоа. Већина њих је била незадовољна, остављала је оружје где год је стизала, и ко год је хтео, могао је да се наоружа.

Године 1917. дошло је до ширења нечега што се зове зелени кадар, односно војних дезертера који су у групама ординирали по пољима, њивама и шумама. Код нас су у Војводини они називани логоши или логошани. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново  мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске  – то су пре свих  били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара.

У целој овој ситуацији, дошло је до експлозије бурета барута. Настала је општа нестабилност. Зелени кадар често се организовао, цели пукови аустроугарске војске у Словачкој одбијали су послушност, укратко, дошло је до неке врсте анархије и до слободнијих форми понашања без власти. Локалне самоуправе и милиција покушавали су да одрже ред и мир. У Будимпешти дошло је до огромних демонстрација, свргнута је Тисина влада, на челу Мађарске државе дошао је гроф Михаљ Карољи који је био поборник идеје о независној Угарској, већ пријатељ народности Угарске. Није био србофобичан, нити противник других народа. Залагао се за територијални интегритет Угарске и да сви народи Угарске добију своју равноправност.

Већ при самом доласку на власт, ступио је у контакт са Костом Хаџијем и Јашом Томић, био је спреман да Србима предложи аутономију Војводине, међутим, та Војводина се територијално разликовала од Војводине коју су Срби сматрали као оптималну. Карољи је нудио Србима Нови Сад, Јужну Бачку и Банат без Потисја. Поставило се и питање решења немачког питања у Банату.

Банат је у том периоду био подељен на три жупаније: Торонталска, Тамишка и Криш Северинска. Торонталска жупанија се поклапа са данашњим делом  Банатом, који је у Србији, односно Војводини. Јаша Томић и Коста Хаџи претрпели су у српским круговима одређене критике због покушаја разговора са Карољијем. Томић и Хаџи нису ни прихватили ни одбили концепцију која им је понуђена од Мађарске владе, зато што још није било познато становиште Антанте у вези са некадашњом Аустроугарском,  односно Угарском,  пошто је међувремену  и Мађарска прогласила независност од Аустроугарске.

Аустроугарска је званично капитулирала. 1. Новембра. Српска војска је умарширала у Београд. Аустроугарска је одустала од рата, дошло је до релативне нестабилности, али оружаних сукоба више није било. У Новом Саду је почела организација Српског народног одбора, на чијем чеку су се налазили Јаша Томић и Аркадије Варађанин, истакнути члан Димитријевићевих и Политових либерала. Варађанин се бавио школством и високошколством Срба у Војводини, залагао се за школовање девојака и имао доста успеха у просвети. Одбор је до 3. новембра организовао Српску народну стражу. Педесет добровољаца, народних стражара, се у новосадској Николајевској порти заклело на верност Народном одбору, а у заклетви је истакнуто да ће гарда чувати живот и имање свих грађана, без обзира на националну и верску припадност. У наредним данима гарди се придружује и војна формација састављена од 1500 ослобођених српских ратних заробљеника. Народни одбор је успоставио ред и мир у Новом Саду, те дочекао  свечани улазак српске војске 8. новембра.

Дефинисање граница Војводине према Румунији и Мађарскојје представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који није препознавао Војводину. На Париској мировној конференцији ће се показати да је од војвођанских области није била спорна само јужна Бачка, те минијатурни подунавски део Баната од Перлеза до Ковина.

Одмах након стварања народног одбора у Новом Саду,  формиран је и и Српско-Буњевачки народни одбор у Сомбору. За председника је изабран Јован Лалошвић који је одмах почео да делује. Потом је формиран и Српски народни одбор у Суботици. Тридесет и првог октобра створено је и Српско народно веће у Темишвару.

Тридесет и првог октобра формирано је и Банатско веће (мимо српског већа). Настао је страх од тога да не дође до социјалистичке револуције; међутим није постојало јасно вођство које би то направило. Адвокат Ото Рот вешто је каналисао излив социјалистичке револуције и социјалистичких жеља и прокламовао Банатску републику обећавши сиротињи да ће поделити имовину, увести аграрну реформу… То је био класичан трик вештог политичара чији је циљ био да се заштитити капитал у Темишвару и Банату. Мада је његова власт објективно постојала само у Темишвару, он је успевао да изврши одмазде над зеленим кадром у Новом Бечеју и Новом Милошеву.

Српски народни одбор из Новог Сада био је антиреволуционарно настројен, али се противио тим врстама одмазде. Јаша Томић је био на челу био је склон социјалистичким идејама. У Ечкој је дошло до побуне мађарских беземљаша који су провалили у млин и поделили жито ради исхране. Њих шест је стрељано од стране Банатске републике. Банатска република се трудила да делује доста инклузивно и према Србима, тако да је Народни одбор из Новог Сада морао да пошаље јасну депешу својим представницима да не улазе ни у какву сарадњу са Банатском републиком, да не би дошло до дуализма власти. Банатска република је феномен који је јако кратко трајао, постојала је само шест дана.

Ото Рот се након разговора са Карољијем вратио као комесар мађарске владе за Банат потпуно заборавивши на Банатску републику, као да никада није ни постојала. Тридесетог новембра склопљено је званично примирје између Мађарске и Антанте у Београду где је договорено да српска војска уђе слободно на територију Угарске да се распореди на границама демаркационе зоне у складу са међународним конвенцијама о окупацији; док ће се будућност тих територија решавати на међународним конференцијама. Мађари су максимално покушавали да сачувају државне оквире, док се српски народни одбор трудио да има контролу на терену. Поједини буњевци су се трудили да направе буњевачки народни одбор који би пропагирао лојалност према мађарској држави, али нису имали већег успеха.

Српска војска била је сачињена од прекаљених официра који нису били из сфере политике, а од којих је очекивано да на терену раде са политичарима. Београдски споразум је прецизурао да у окупираном делу Угарске остане мађарска цивилна власт, а српска војна управа. То није ишло на руку народном одбору из Новог Сада и другим народним одборима у Бачкој и Банату. Срем није био спорна триторија између Мађарске и Србије, јер је цео Срем након Аустроугарске нагодбе припао Хрватској. Барања је у тим тренутцима гравитирала  Суботици и оно што је било у Суботици може се рефлектовати и на Барању. У Барањи је била направљена нека врста социјалистичке републике краћег маха. Концепција прављења мањих република доживела је својих пет минута крајем Првог светског рата, тако да су поједина села проглашавала републике.

Мађарско и немачко становништво није било расположено због тога што је српска војска ушла, међутим, они су као грађани доживели неку врсту олакшања, јер уласком српске војске престала је пракса владавине зеленог кадра, логоша, разних друмских банди и слично… Стабилизација је настала доласком српске војске у Бачку у Банат. Влада Краљевине Србије морала је да утиче на српску војску, па је стога донела наредбу која није била написана, и о којој је било забрањено да се остави писани траг. У садржају те наредбе је потенцирано је, да се српска војска, ипак, у одређеној мери стави на располагање српским народним одборима и да им не буде браник тамо где постоји расположење за заузимање локалних самоуправа широм Војводине. Тај манир је испоштован, а тамо где није постојало раположење српски народни одбор није наметан. Где год је, међутим, постојала та жеља, српска влада се није противила и није стопирала питање даљег решавања по тој прилици.