Заборављено искрцавање у Прованси 15. августа 1944. године

Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије

Два месеца након искрцавања у Нормандији 6. јуна 1944. године, савезници су се искрцали у Прованси 15. августа 1944. године. Ово искрцавање, иако значајно, ипак је прекривао вео заборава више пута. Било је повремених покушаја да се очува сећање на операцију Анвил-Драгон, али су политике сећања у Француској дуго одолевале да јој доделе национални значај комеморације и највишу могућу пажњу. Обележавање осамдесете годишњице искрцавања у Нормандији, које је означено као један од четири најважнија догађаја у Француској у току 2024. године, поред Олимпијских игара, Самита Франкофоније и отварања реновираног Нотр Дама, било је прилика да се у комеморативне праксе на највишем нивоу укључе француски председник и највиши званичници, поред историчара и локалних власти. Изнова је откривено заборављено искрцавање у Прованси, а које се не може посматрати одвојено од онога у Нормандији и значаја за победу савезника у рату и пораз нацизма.

Како би се завршила операција Оверлорд, а након нових стратешких неслагања међу савезницима, ипак је у новембру 1943. године ратификован и принцип другог искрцавања на југу Француске. Стаљин је заговарао искрцавање у Прованси како би растеретио фронт на истоку, а генерал де Гол је веровао да би оно убрзало ослобађање Француске. Додатно, искрцавање је било значајно због снабдевања савезника и коришћења лука у Марсеју и Тулону. Насупрот њима, Черчил је имао идеју да ратне напоре пренесе у северну Италију и Балкан. Коначно, амерички председник Рузвелт, након двоумљења, определио се за искрцавање којим се креће у ослобађање Провансе. Слично Нормандији и обала Провансе била је прилично неприступачна, дивља и каменита, али за разлику од севера на југу је било дубље морско дно што је олакшало прилазак бродовима и могућност да испаљују ватру из близине. Иако није била погодна за масовно искрцавање, ипак је имала и предности. Важна предност била је близина Корзике, која је омогућила употребу авијације.

Савезничке трупе које су започеле искрцавање у ноћи између 14. и 15. августа 1944. године у Прованси, дочекали су припадници деветнаесте немачке армије под командом генерала Визнеа. Њихов број је у складу са опсегом операције био мањи него на северу, бројао је двеста педесет хиљада војника. Ове немачке армије нису имале толико ресурса на располагању ни у морнарици ни у ваздухопловним снагама. Луке у Марсеју и Тулону су претворене у укопане логоре и солидно брањене, али је обална одбрана била слабије припремљена од оне у Нормандији. Концентрација одбране била је на главним линијама комуникације, дакле поред обале од Лавандуа до Афаја (70 километара) и на долину Роне. Залеђе и споредни путеви били су напуштени од стране немачке војске. Савезничке трупе предводио је Александер Пачу, славни амерички генерал са Пацифика, који је командовао 7. америчком армијом, састављеном од 6. америчког корпуса и француске армије Б (потом Прва армија), коју је предводио генерал Де Тасиније.

У ноћи између 14. и 15. августа, више од пет хиљада савезничких падобранаца слетело је у регион Муј, док су упоредо почеле и борбе на обали. Са Корзике, Италије и северне Африке, подржана од стране хиљаду петсто авиона, савезничка армада од 1.370 чамаца и осамсто ратних бродова превезла је петсто хиљада бораца. У зору, бомбардована је обала из ваздуха и са мора, а у осам сати ујутро, амерички војници слетели су на плаже Алфа, Делта и Камел, између Кавалара и Сен Рафаела. Немачки отпор у пределима око Сен Рафаела био је снажан, али је искрцавање било успешно. До вечери 15. августа формиран је мостобран седамдесет пет пута тридесет километара. За разлику од искрцавања у Нормандији, француско поморско присуство на југу било је много значајније (бојни брод Лорен и десет крстарица), а помагале су и француске унутрашње снаге смештене у алпским масивима. Ове снаге из унутрашњости имале су задатак да сталним нападима и провокацијама немачких трупа у залеђу олакшају искрцавање.

Најзначајније последице искрцавања у Прованси биле су ослобађање Тулона и Марсеја. Намачка деветнаеста армија је 17. августа 1944. године добила наређење о општем повлачењу, које није обухватало гарнизоне у Тулону и Марсеју. Америчке трупе су након првих успеха операције искрцавања у Прованси кренуле ка долини Роне, док су француске трупе кренуле да ослободе два важна града и луке које су биле претворене у утврђене логоре. Битка за ослобађање вођена је од 18. до 28. августа. Тулон је освојен тако што је прва слободна француска дивизија заузела Ијер и напредовала дуж обале, девета колонијална пешадијска дивизија продирала је кроз планине, а трећа алжирска пешадијска дивизија заузела град са задње стране док је напредовала ка Марсеју. Подршку у заузимању градских утврђења пружале су авијација и поморска артиљерија, а упоредо су учествовали и борци Покрета отпора. Кроз долину Роне савезници су муњевито напредовали и ослободили Гренобл 22. августа, Лион 3. септембра, да би се 12. септембра у Монтбарду спојили са француским трупама које су напуштале Нормандију.

„Француска застава се нежно њише под сивим, претећим небом. Тишина, пред олују. Затим, хор Француске војске изводи песму Commandos d’Afrique. Са обе стране централне алеје, која дели морско гробље, гробнице, докле поглед сеже, међу боровима и белим ловорима. На улазу у шуму Естерел, пет километара од центра Сен Рафаела (Вар), на међународној некрополи Buluris-sur-Mer налазе се гробови 464 француска војника свих порекла и вера, који су погинули на маргинама искрцавања у Прованси 15. августа 1944. године“ описује француски дневник Le Monde церемонију обележавања значајног историјског догађаја на jугу Француске. Присуство председника, државних званичника и истицање страног порекла учесника догађаја смештено у контекст и осамдесете годишњице Другог светског рата, односно искрцавања у Нормандији, као и разумевања актуелних политика сећања у Француској. Улога историчара у специјално организованој институцији од стране француског председника уочљива је не само у стручним анализама, детаљним информацијама и означавању историјских локалитета, већ и у чињеници да се враћа сећање на овај догађај у јавном простору.

На свакој од гробница некрополе на југу Француске наведено је име хероја, његова јединица, чин и вера, датум његове смрти и речи „умро за Француску”. Обележје за незаборав и подсећање да је ово место свечано подигнуто на иницијативу генерала Де Гола 1964. године. У марту 1960. године, Рејмон Трибуле, тада министар ветерана, прихватио је донацију у виду земљишне парцеле за некрополу, коју је понудила општина Сен Рафаел. Одређено је да локација места сећања буде у Булури, на улазу у шуму Естерел, а изградња је започела 1962. године. Од марта 1964. године вршене су операције прегруписавања тела ексхумираних са општинских гробља Вар (југ Француске). Некрополу је на двадесету годишњицу догађаја, дакле 15. августа 1964. године, свечано отворио генерал Де Гол, председник Француске. Церемонији су присустовали бројни ветерани из Француске и Африке. Шест деценија касније, Емануел Макрон заједно са ветеранима армије Б и њиховим потомцима, враћа искрцавање у Прованси и улогу војника генерала Латре де Тасињија у оквире француског историјског памћења. Њихово различито порекло, вере и раса приказ су заједништва, универзалних вредности и пожртвовања за Француску, што је и данас потребно. Упоредо, ово је и значајно са позиције француске политике према Африци, актуелних питања (пост)колонијализма, имиграције и раста крајње деснице и левице. Валоризовање догађаја и личности Другог светског рата у Француској последњих неколико година поприма динамичан ток и обухвата области које су у ранијим периодама случајно или намерно заборављане, као што је искрцавање у Прованси.