Аутор: Јованка Симић, новинар
„Српска повесница свакојако ће забележити крупним словима да смо живели у кобном добу, па нека уз то забележи светлим словима да смо томе добу били дорасли“ – ове речи уочи свог упокојења записао је Његова светост патријарх српски Георгије Бранковић(1830–1907) пре 117 година. Током 77 година овоземаљског живота био је епископ темишварски (1882–1890), архиепископ карловачки и патријарх српски (1890–1907), просветитељ и један од највећих задужбинара које смо имали. Био је поглавар Карловачке митрополије, уздигнуте на ниво патријаршије, која је у историји Српске православне цркве постојала пре уједињења покрајинских цркава (1920) и обухватала све Србе православне вере северно од Саве и Дунава.
Георгије (Ђорђе) Бранковић рођен је у Кулпину. Отац Тимотеј био је месни парох, а мајка Јелисавета водила је порекло из угледне сомборске фамилије Бикаров. Како му се отац по службеној дужности селио из места у место, тако је и Ђорђе често мењао школе. Школовао се у Сенти, Старом Врбасу, Баји… У револуционарној 1848. години Ђорђе Бранковић напустио је школовање, те постао сенћански варошки подбележник. Трајало је то све до 1852. године, када је решио да у Сремским Карловцима упише богословску школу. Марљивошћу и интелигенцијом брзо се издвојио у ред најбољих младих богослова, завршивши одличним успехом ову школу јула 1855. године.
На првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској рукоположен је у ђакона. Само недељу дана доцније са Сенћанком Јеленом Тешић ступио је пред олтар и примио божју благодат оличену у једној од седам светих тајни, у браку. Затим га је епископ Платон примио у конзисторијалну писарницу. О Божићу 1856. године га је запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом оцу Тимотеју за капелана. Три године потом, епископ је Георгија произвео у чин пароха и протопрезвитера сомборског.
Захваљујући младом проти у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту у Аустроугарској, славило име Господње. У цркви је задржао добар ред, наслеђен од проте Василија Ковачића: сваки дан држана је литургија. При богослужењу увео је и лепо појање, нарочито недељом и о празницима. Проповеди су му биле мудре и поучне. Није се ограничавао само на духовна питања, показивао је интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, те није било изненађујуће што га је Земаљски школски савет у Темишвару 1862. године наименовао за управитеља Српске учитељске школе у Сомбору. Тиме је отпочео најплоднији период сарадње између Српске православне цркве и Препарандије у Сомбору.
У сомборској вароши започео је да плете венац доброчинстава. На његов наговор епископ бачки Платон Атанацковић основао је задужбину Платонеум. Бранковић је марљиво прикупљао сва дуговања која су учињена овој институцији, па су у једном моменту њена новчана средства достигла 22.000 форинти – довољно да се стипендира петнаест сиромашних приправника у Учитељској школи. Властитим средствима сваке године давао је материјалну потпору још неколицини вредних а сиромашних ђака. Прикупљао је милостињу и за српске цркве и школе. Његовим залагањем сомборска општина сакупила је 40.000 форинти и тиме финансирала нов иконостас са позлатом, дело сликара Павла Симића. Будућим генерацијама Сомбораца 1895. године, тада већ у својству патријарха, оставио је неоренесансно здање Препарандије, у којем се све до половине 20. века одвијала настава за будуће учитеље. У врху куполе, на црној гранитној плочи и данас стоји златним словима исписана једноставна посвета: „Георгије Бранковић, патријарх, народу српском.“
Још док је био управитељ Учитељске школе у Сомбору, Георгије Бранковић после једанаест година брака постао је удовац, оставши са две кћери и сином.
Његов пут ка патријаршијском престолу водио је преко Темишвара и Сремских Карловаца. После смрти дотадашњег патријарха Германа Анђелића 1888. године није одмах биран његов наследник јер се аустроугарска власт плашила демонстрација које су могле избити поводом 500 година од Косовског боја. Тек 21. априла 1890. године Српски народно-црквени сабор изабрао је Георгија Бранковића за патријарха, а он је одржао кратку, крајње једноставну и поучну беседу: „Чисте руке у свему и свачему, јасна и отворена искреност у свакој радњи, чврст карактер, добра воља и неуморна тежња за све оно што се клони на добро и на корист свете православне школе, Цркве и просвете.“
У време његове патријаршијске службе обновљена је већина од некадашњих четрдесетак фрушкогорских манастира. У то време настала су готово сва монументална здања која и данас красе Сремске Карловце: Двор епархије, Богословија, Стефанеум… Када би се неким чудом, на тренутак уклонила здања која су изграђена доброчинством патријарха Бранковића у Карловцима, ова варош не би саму себе препознала. Већ у првим годинама најновијег и највишег звања, патријарх Георгије није пропустио ниједну прилику да затражи аудијенцију код цара. Чинио је то редовно све до краја живота, старајући се да посете бечком двору увек иду у прилог добра и напретка српског народа, цркве и културног живота.
У његовом богатом животопису стоји да је био и први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа Првог, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, те српских Ордена белог орла и Светог Саве првог степена као и Кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена. Био је и члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца.
Упокојио се 17. јула 1907. од последица тромбозе и инфекције у ногама. Почива у Сремским Карловцима, у Световаведењском храму. Упамтила га је српска повесница по немерљивом доприносу напретку српске цркве и просвете у Аустроугарској. Памте га и помињу и Сремски Карловци које је својим задужбинама учинио најлепшом српском вароши у читавој Хабзбуршкој монархији. Парадокс је да је од 1905. године, када је Ђорђе Магарашевић написао „Педесет година свештенства Његове светости Георгија Бранковића“, прошао цео век пре него што су се потоње генерације књигом осврнуле на патријархово задужбинарство. Први је ту нелогичност исправио протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије, који је од 2005. до 2007. године објавио трилогију „Патријарх Георгије Бранковић – борба за очување народно-црквене имовине“.
ЛИТЕРАТУРА
Васиљевић, Стеван, Знаменити Сомборци, Књижевна радионица Славија, Нови Сад, 1989.
Епископ шумадијски Сава, Писма патријарха Георгија Бранковића, Каленић, Крагујевац, 1994.
Вуковић, Сава, Српски јерарси од 9. до 20. века, Унирекс, Каленић, 1996.
Ковачевић, Душко М., Георгије Бранковић – управитељ Учитељске школе у Сомбору (прилог за биографију), Зборник радова
Милан Степановић, Георгије Бранковић – сомборски прота, српски патријарх
https://www.ravnoplov.rs/somborski-prota-srpski-patrijarh-georgije-brankovic/SAJT
Фото: приватна архива
Остави коментар