Ауторка: Светлана Савић
Aпстракт: Психолошка и социјална карактеризација ликова у Станковићевој драми Коштани по мотиву жала за младост. Тумачење драме као песме у песми уочавањем лирских елемената. Дефинисање мотива жала за младост у контексту Станковићеве поетике. Интертекстуалне релације са руским и македонским романтизмом. Синтеза ликова по доминантном мотиву и пресудној емоцији у њиховој карактеризацији.
Kључне речи: жал, младост, меланхолија, песма, драма
Да је Коштана, драмски комад с певањем Борисава Станковића песма, топос је у књижевној науци од објављивања Скерлићеве критике. И мада се поновно истицање таквог одређења Станковићеве засигурно најуспелије и најзапаженије драме може данас, после немалог броја студија, критика, зборника, учинити излишним и мада је доцније и оспоравано, за нашу тему оно се чини незаобилазним. Ми ћемо се са Скерлићем сложити. Ако се драмски комад у својој наглашеној лиричности, те изразитој осећајности његових ликова чини као својеврсна песма, онда је та песма свакако Жал за младост, што имплицира тумачење Коштане као својеврсне песме у „песми“. Прецизније, целокупан драмски текст бисмо могли посматрати као песму, на макро нивоу, док би поменута Жал за младост била Коштанина песма, на микро нивоу. Отуда о песми можемо говорити у два контекста, иако други и те како чини јединство са првим, што ћемо и потврдити тумачењем поетских елемената драме и карактеризацијом њених ликова. Управо песма, као израз људског сензибилитета и осећајности, погодна је за карактеризацију оних који је певају, и још више – оних којима се пева. Стога се управо посредством песме можда најтемељније могу сагледати ликови драме која је предмет нашег изучавања. У књижевној критици, већ од првих тумачења Коштане, мотив жала за младост истакнут је као једaн од најпогоднијих метода, а константним понављањем и утврђивањем задобио је статус топоса. Да је управо Жал за младост, песма у „песми“ погодна за карактеризацију ликова, истиче и Петар Марјановић, напомињући да је „Коштана фиксирала сасвим специфичну – а ипак дубоко људску – карактеролошку и аксиолошку појаву која, под именом `жал за младост` спаја универзални појам човекове немоћи пред пролазношћу времена с оријенталним иживљавањем у свим облицима лепоте које живот може да да“ (Марјановић 1996: 32). Жал за младост отуда у драми задобија шире размере, попут ауре обухватајући готово све њене ликове, мада на друкчије начине, у складу са њиховим друштвеним улогама, што свакако може бити од велике користи у дефинисању њихових карактерних особина. Заправо, жал за младост омогућава да се ликови сагледају најпотпуније, чинећи се као најбољи рефлектор који расветљава њихове мрачне еросе[1], што је опет топос у готово целокупном Станковићевом стваралаштву, укључујући и приповетке и романе. Како је и Марјановић истакао, а ми ћемо настојати подробније да објаснимо и да дођемо до иновативнијих закључака, жал за младост као специфично станковићевско осећање света укључује и један вид борбе, али и већ предодређени пораз пред временом и пролазношћу живота. Он се формира и из антагонизма младости и старости, а основно обележје ликова који жал осећају јесте пасивност и уз њу извесна инфериорност и недозрелост у социјалном смислу.
Жал за младост као елемент карактеризације најпре се у драми уочава и највише се писац овим мотивом служи у обликовању Миткиног лика. Сходно томе, највећу пажњу усмерићемо на карактеризацију његовог лика у датом контексту, уједно дефинисати и друге ликове који са Митком на различите начине и посредством различитих медијума кореспондирају, али и на целовиту атмосферу врањанске чаршије, дионизијске, али меланхоличне и жалне. Треба направити дистинкцију између ликова који испрва потискују, маскирају свој жал, и у ту групу сврстати Хаџи Тому, мада ће и он доцније, посредством песме, своју тешку тугу и открити, и између оних који свој жал непосредно исказују. Таква дистинкција упућује и на разлике у карактерима ликова, те на степен њихове социјализације и усвајања патријархалних норми. Док Хаџи Тома пасивно носи своју жал за младост све до тренутка кулминације колективне чаршијске страсти понашајући се угледно као што хаџијска етика и налаже, Митка је не крије ни у једном тренутку драмске радње. Митка носи и живи свој жал, тешки карасевдах од ког „поголем болес нема“ (Станковић 1980: 31). Стога лако можемо у поступку карактеризације Миткиног лика, уз прву одредницу да је жал његово пресудно емотивно стање, закључити да је он сентименталан и меланхоличан, и то не овлаш, него у својој бити. Меланхолија је права реч за одређивање његовог карактера, а њено је извориште управо у жалу за младошћу, за изгубљеним и неповратним, и што се изражава кроз његове монологе, песме које „иска“ да слуша, и можда најизразитије кроз сажет а емотивно веома снажан исказ: „Беше моје“ (Станковић 1980: 32). Управо у њему је садржана сва меланхолија, али уз њу и промашеност, немогућност да се досегне жељено, јер је прошло. Дефинишући жал за младост, Палавестра долази до закључка да је „жал за младошћу код Станковића увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним“ (Палавестра 1986: 297). Митка је стога и лик који је заробљен у сенци своје прошлости, сизифовски немоћан да је се ослободи. Жал за младошћу манифестује се кроз његов распусни боемски живот, уз циганске свирке и дертове. Унутрашњи незагасли ерос проговара из Митке, па он каже: „Душа ми још, бре, иска“ (Станковић 1980: 33) и помамно, распамећено изриче наредбу Коштани да се обнажи, још жељан слатких уживања и задовољстава која даје младост. Митка је у непрестаном расцепу између онога што је сада и онога што беше, психолошки и емотивно незрео, али и промашен, те тако „жал за младост није код Митке жал за старим временима, већ за изгубљеним делом себе“ (Пенчић 1983: 80). Он не успева да се социјализује ни у друштву у коме живи, ни у властитој породици, живећи у илузији своје прошлости, али и суочавајући се са коначним разбијањем те илузије што проузрокује и танатосне мисли:
„А много нећем јошт да живим! Четири, три, две – највише још половин годину. У јесен, слунце кад почне да капнује, т`г ћу и ја да си умрем. Заједно, ја и слунце ће си идемо“ (Станковић 1980: 28)!
Одломак који смо истакли деструктиван је и у њему се могу уочити и романтичарски елементи који пак омогућавају да се Миткина слутња смрти посматра и са једне интертекстуалне релације. Географски, али и по осећају света, сензибилитету и пре свега по лиричности која је твори и када је по свом облику прозна, књижевност српског југа кореспондира са македонском. У Миткином монологу који стреми ка стихованом казивању јунака, ка његовој личној песми, препознајемо најпре мотив пролазности, али и извесне романтичарске елементе. Уочавање романтичарског омогућава нам и једну компаративну анализу са песмом Туга за југом македонског песника Константина Миладинова. У поменутој песми лирски субјект жали за сунцем, а сунце се може тумачити и као симбол његове домовине, опозитан зими која влада у тренутку певања. Песма настаје за време боравка Миладинова у хладној Русији, као израз његове чежње за југом и домовином. Међутим, темељније изучавање песме расветљава и њено можда суштинско значење. Зима је симбол болести и смрти, а контрасно њој је лето, сунце. Стога се намеће закључак да сунце указује на живот, а самим тим и на младост. Залазак сунца се тумачи и као гашење тог живота, што се најнепосредније може ишчитати из завршних стихова песме Константина Миладинова:
„Тамо у кавал срцем да свирим,
Сунце док тоне, ја да умирем“ (Миладинов 1975: 150).
И у Миткином лирском монологу, чији смо фрагмент издвојили, уочавамо готово идентичну употребу мотива сунца: залазак сунца сигнал је и за смрт онога који га посматра и бира за свог космичког „сапутника“.
Истакли смо већ да Митка живи у сенци своје прошлости, у аури меланхолије. Парадигматична за тај живот јесте песма Жал за младост, коју Митка не само да „иска“ да слуша, него је и пева. Извођење песме, које следи након жалног монолога о промашености и властитом удесу, заузима средишње место у драми:
„Да знајеш, моме, мори, да знајеш,
Каква је жалба за младост,
На порта би ме чекала,
Од коња би ме скинула
У собу би ме унела,
У уста би ме љубила –
- Оф, аман, заман, младо девојче,
Изгоре ми срце за тебе“ (Станковић 1980: 60)!
Из песме се јасно ишчитава да је у младости остало неиспуњеног, како су и истакли и дефинисали Предраг Палавестра и Љиљана Пешикан-Љуштановић. Након што Митка отпева своју Жал за младост, следи натпевавање са Коштаном и њена песма Отвори ми, бело Ленче. Митка песму не слуша пасивно, већ напротив, активно одговара на стихове, и то да му никад није отворено, да се није нагледао, наљубио. Таква промашеност и неиспуњеност животом и свест о поразу доводи до деструкције и негације:
„А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с`с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој `Жал за младост`“ (Станковић 1980: 59).
Младост је слатка, опозитна горкој и танатосној атмосфери садашњости и зебње пред оним што следује. Моћ да демонстрира прошлост има само песма, те отуда и жеља да се бар имагинирано поново осети оно што се сматрало за врхунац живота и у томе и лежи сав жал Миткиног бића. А како се жална атмосфера у Станковићевој драми колективизује и проширује, и попут модела проузрокује танатосно, наспрам потиснутог еротског, и исказ Хаџи Томе, самим тим и његов лик, можемо тумачити на исти начин као и Миткин. И Хаџи Тома за својом младошћу јадикује:
„Да, синко, стар сам, али срце ми је толико младо, толико пуно скриване, неисказиване љубави, неизмилованог миловања… Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да ће ми мртвоме земља бити вечито тешка“ (Станковић, 1980: 51).
Хаџија жели да надокнади пропуштено, и његовом је лику иманентна жал за младост. И хаџија испољава своје незадовољство брачним животом, као и Митка: „Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку. А мајка за младост није“ (Исто, 51). Након сећања на женидбу, Хаџи Тома тражи песму која се пева на свадбама, када се полази за невољено биће, и хиперболично исповеда свој бол: „кад ја пођох да се венчам: – да више у зелену башту не идем, месечину да не гледам, драго да не чекам и не милујем – да младост закопам! И закопах је“ (Исто, 51). У закопаној младости и љубавној чежњи, јасно се уочава присуство и преимућство танатоса наспрам потиснутог ероса, што омогућава тумачење Станковићеве драме, али и других дела, јер је реч о мотивима распрострањеним у целокупном стваралаштву датог писца, у контексту Фројдове теорије психоанализе.
Кад му Коштана пева о аги ком је намењена шарена соба да у њој љуби и спава, Хаџи Тома одговара: „За мене нема више, кћери, нема“ (Исто, 52), што је аналогно Миткином: „Беше моје!“ или поменутом негирању стихова песме Отвори ми, бело Ленче, али и Стојановом: „Марко! Иди и обрадуј мајку и кажи јој: беше моје“ (Исто, 72), те Коштанином: „Нека ме воде! Ево (показује на себе): и тел, и антерија, и либаде, китајка… све је готово“ (Исто, 69). Станковићеви јунаци своју жалост изражавају реторички веома наглашено, гласно, што их чини још трагичнијим и промашенијим.
Лик се Коштанин јавља као рефлектор Миткине прохујале младости. Она је отелотворење и Реџеповице и свих других љубљених или жељених, имагинираних. Њена песма оживљава оно што је потиснуто, али не и заборављено, онај тешки севдах, преображен у карасевдах. И најпосле, она подсећа на изгубљено. Као лик рефлектор јавља се и Салче, Коштанина мајка, међутим њено је присуство Митки непожељно. Салче Митку осветљава онаквим какав је он сада, док га Коштана чини у илузији онаквим какав је био. Стога се намеће закључак да Коштана производи илузију у Миткином живљењу, а као опозитан, лик њене мајке, Миткине вршњакиње има функцију дезилузације и буђења из дионизијског и распомамљеног сна. Старост се њеним ликом наглашава и дефинитивно потврђује. Зато се Митка остарелој, „испеченој“ и „збрчканој“ старој Циганки, обраћа са извесном горчином и револтом:
„Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе“ (Станковић 1980: 29) .
У исто време, она има улогу и да потврди Миткино јунаштво, снагу и све чега је лишен у садашњем тренутку:
„А наше к`д беше? К`д ми овакој млади и убави бесмо“ (Станковић 1980: 29)?
Из оваквог дефинисања улога Салче и Коштане, једне као представнице старијег сталежа, друге млађег, да се уочити антагонизам између старости и младости, као једна од најрадије обрађиваних тема у драмама. Тај антагонизам, јасно је, није изоштрен до ступња сукоба, већ сасвим супротно, он је стихијски и пасиван, у складу са Станковићевом поетиком. Старост и младост као два поларитета стално су у контрасту. Младост је оличена у Еросу, старост у Танатосу. Танатосне и деструктивне мисли већ смо уочили у Миткином монологу, те у пренаглашеном готово самртном ропцу Хаџи Томе. Старост се изражава непосредно, кроз Миткине јадиковке и кроз жалбу за младошћу, али и посредно, кроз ауру мириса: „Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам“ (Исто, 30). Ерос је испољен као помама за Коштаном, што је више наглашена, то је и жал интензивнија.
Жал за младошћу имплицира и жал за слободом оличеном у љубавним и телесним задовољствима, у шенлучењима уз песму и вино. Опсесивна тема Станковићеве драме је младост, али уз њу и романтичарска тежња за слободом. Ликови који жале су промашени у традиционалном, патријархалном кодексу, њихова је природа дијаметрално супротна канонима које поставља врањанско друштво. То их директно чини неприпадајућим и маркира их као Друге у матичним срединама. Можемо, стога, по тој чежњи за друмовима и слободом, по неуклапању у конзервативне друштвене калупе, препознати бајронистички поступак. У обликовању Станковићевих ликова који жале за својом младошћу уткано је нешто од Пушкинових Цигана. Коштанина тежња слободи аналогна је Земфириној. Обе јунакиње, као жртве морала страдају због строгих догми цивилизацијског друштва. Земфира, „свикла дивљини и слободи“ (Пушкин 2002: 36) страда дословно – смрћу, док је Коштанина смрт фигуративна и више означава њен трагични удес и промашен живот. Кроз последњу сцену наслућује се њен живот спутаних нагона, отуђене слободе, потонуо у „пару бањску“, као што и Софкина лепота понире у пепео у завршним редовима Станковићевог романа Нечиста крв. Из блата, магле, а нарочито из Миткиног опраштања и даривања индиректно се ишчитава смрт Коштанина.[2]
Постоје ликови у којима се жал за младост непосредно испољава као елемент њихове карактеризације. То су Митка и Хаџи Тома. Други су, пак, они тек потенцијални да за својом младошћу жале. У Коштани је младост, страствена, једра, разиграна и са свим другим епитетима који уз њу иду. Њена се лепота казује песмом. Њено духовно и телесно богатство манифестује се кроз песму и игру. „Песма је обележје, једини посед и усуд Коштане“ (Мирковић 1983: 114). У односу према Митки, Хаџи Томи, Коштана је парадигма за младост. Она буди сећања остарелих и жалних својом појавом и песмом, која тугу чини још интензивнијом. Исто тако, она је јунакиња чија се младост на неки начин зауставља у свом зениту. Стојан је, аналогно Коштани, лик предодређен да жали за својом младошћу, нарочито за оним што је остало неиспуњено. У његовом лику препознајемо будућег Хаџи Тому, потиснутог ероса и деструктивних мисли. Да ће Стојан жалити ишчитава се из његове поруке мајци, али и питања које поставља Коштани: „Марко! Иди и обрадуј мајку и кажи јој: беше моје! (Коштани): А ти? Кажи ми, да ли си ме бар кадгод волела, те да знам зашто ћу да венем?“ (Станковић 1980: 72)
Сцена даривања Коштане упућује на њен нови живот, али њоме се исказује да је Миткино коначно прошло. До тада беше моје манифестовало се само делимично, јер се младост, а уз њу и дертови, кафане и уживање у женској лепоти макар привидно продужавало. Коштана, као Миткина утеха и сенка златног доба његовог живота илузија је, самим тим што је сенка. Њена песма, као медијум за ту илузију, немоћна је да измени живот и утажи страст, те је она отуд више отров него мелем, мада је њена природа амбивалентна. Песма је отров, јер подсећање на минуло боли, а мелем, јер обнавља и одводи у фантазмагоричне оазе, стварајући илузорне слике. Таквих слика и сећања нестаје Миткином одлуком да са Коштаниним одласком и сам прибегне апсолутној друштвеној маргинализацији, тако што ће себе „закопати у свом гробу“.
Неминовност пораза и пасивност услед истог – то је оно што заокружује драмску радњу, а као одговор на меланхоличан исказ: „Беше моје“, добијамо поруку коју Митка даје Коштани, и која као таква може „бити мото свих Станковићевих јунака“ (Пешикан- Љуштановић 2009: 121). Та порука гласи:
„Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден“ (Станковић 1980: 78)!
Није потребно истицати емотивну снагу Миткиног савета Коштани, али јесте за нашу тему нужно да нагласимо да управо одређење човека као бића за „жал“ и „муку“ поентира мотив жала за младост. Човек као друштвено биће предодређено је да трпи норме које му се намећу без његове воље, приморан да потискује своје жеље, а уз то и да се бори са неминовном пролазношћу, немоћан да време, а самим тим и жељену, „слатку“ младост заустави, сачува. Такав човек промашен је и трагичан.
И док се у драми јасно формира антагонизам између две културе: врањанске, градске, патријархалне и циганске, односно између ликова којима оне припадају, жал за младошћу је нит која их спаја. Цигани, својом музиком, песмом и игром наново оживљавају младост, али и они сами бивају жртве пролазности, што је најрепрезентативније дато у последњој сцени и Коштаниним одласком у магловиту и блатњаву Бању. И њена је младост заустављена у свом трајању, и за њом ће се жалити, али на друкчији начин но што то чине Врањанци. Хаџи Тома испрва ћутке, потискујући дубоко у себи, Митка непосредно изражавајући кроз пиће и жалопојке, као лик који одудара својим слободно испољеним дертом од остатка заједнице. Мада и он се зариче на усамљенички живот, у кући, као својеврсном гробу. Жал за младошћу на тај начин и заокружује његову личност, не дозволивши јој да из тешке меланхолије и сенке прошлости и иступи.
ЛИТЕРАТУРА
Примарна литература
Миладинов, Константин (1975). Изабране песме. Београд: Рад.
Пушкин, Александар (2009). Антологија Пушкин. Нови Сад: Прометеј.
Станковић, Борисав (1980). Драме. Београд: Просвета.
Секундарна литература
Бајчетић, Предраг (1987). Драмска прича, у књизи Борисав Станковић, Драме, Београд: Нолит, 7-49.
Марјановић, Петар (1985). „Борисав Станковић: Коштана“. Југословенски драмски писци 20. века. Академија уметности: Нови Сад, 9-19.
Мирковић, Градимир (1983). „Коштана пунокрвна драма. Фрагменти сценске фатаморгане“. Бора Станковић. Старо време – ново читање, Ниш: Градина, 111-129.
Палавестра, Предраг (1986). „Расцеп у душама. Борисав Станковић“. Историја модерне српске књижевности. Златно доба 1892-1918, Београд: Српска књижевна задруга, 271-310.
Пенчић, Сава (1983). „Маргиналије о Бори“. Бора Станковић. Старо време – ново читање, Ниш: Градина, 73-82.
Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2009). „Шта Коштана пева?“. Кад је била кнежева вечера, Нови Сад: Музеј позоришне уметности Војводине, 7-16.
Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2009). „Борисав Станковић – између традиције и модерности“. Усмено у писаном, Београд: Београдска књига, 124-132.
[1] Љиљана Пешикан-Љуштановић истиче да се на „жал за младошћу природно и спонтано надовезује дуга, недозвољена љубавна чежња“ (Пешикан-Љуштановић 2009: 11).
[2] Веселин Чајкановић Миткино ређање новчића по Коштанином челу и лицу види више као ритуални чин над мртвацем, него као даривање невесте. Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд, 1973, 364. и 570. Наведено према: Љиљана Пешикан Љуштановић, „Шта Коштана пева?“, у књизи Кад је била кнежева вечера, Нови Сад: Музеј позоришне уметности Војводине, 2009. стр. 13.
ФОТО: Михаило Берчек
Коментари
Lik je Mitke. Mitketov lik opisujete.
Остави коментар