Ауторка: Дивна Стојанов
Премда се о недостатку и занемаривању позоришта за младе у читавом региону последњих година нешто више говори, и даље се недовољно ради. Институционална позоришта и доносиоци одлука најчешће у потпуности игноришу ову демографску групу, док је независна сцена у Србији, уз све потешкоће које независност и финансијска неизвесност намеће, разноврсна, интелигентна, духовита и плодоносна.
A зашто је уопште битно да имамо позориште за младе?
С једне стране, постоји позоришна сцена за децу коју прате многобројни фестивали дечјег позоришта. На појединим репертоарима, такође, присутна је квантитативно врло богата продукција. Са друге стране, постоји позоришна сцена за одрасле, фестивали и хиперпродукција представа намењена одраслима. Оно што недостаје јесте спона између ова два, а то је позориште за младе. И управо у том, назовимо мосту између дечјих представа и представа за старије, позориште губи своју публику. Сулудо је и неправедно очекивати да особа која у свом детињству последње погледа рецимо инсценацију Црвенкапе или Пинокија, за 10 до 15 година дође у позориште да гледа Шекспира, Нушића или упризорени савремени драмски текст. Целу једну деценију, ако не и више, човек готово да нема шта да погледа у позоришту и зашто онда очекивати да ће се касније уопште вратити театру. У тинејџерском добу развијају се афинитети, стварају се навике, и бирају интересовања која се негују и одржавају у одраслој фази живота. Чини се да млад човек и да хоће, не може да развије интересовање за позориште јер већина представа напросто не комуницира са њиме. По овој формули, позориште остаје без своје публике.
Исто тако, нелогично је замерати и пребацивати садашњој млађој популацији „губитак вредности“ (иако се никада не каже које су то вредности и када су тачно постојале па су се изгубиле) и окретање ка потенцијално непримереном садржају када другачији садржај ретко када је и понуђен. Барем у позоришту. Можда би неки тинејџери или тинејџерке врло радо одлазили у позориште, али се оно ретко када њима обраћа.
Пре епидемије вируса корона једна професорка српског језика новосадске гимназије распитивала се на које представе да упути матуранте и матуранткиње и од свих репертоара новосадских позоришта у том тренутку, постојале су само две представе институционалних позоришта које су биле адекватна препорука за средњошколце. Зато се младима најчешће сугерише да у позоришту гледају драматизације лектирних наслова или наслова чији су аутори саставни део школске лектире. Ово није најбоље решење јер представа није само текст и познавање и разумевање текста, и не гарантује да ће представа у целини младима бити разумљива.
Приликом разговора на тему одласка у позориште, једна средњошколка је врло прецизно објаснила да у позориште не иде јер се у њему осећа глупо због немогућности тумачења редитљских знакова, неразумевања позоришног језика и нераспознавања одређених симбола. А како никоме не може бити пријатно на месту где се осећа глупо и као да не припада, јасно је и очекивано окретање младих другим садржајима.
Важно је напоменути да млади као циљна група нису стављени у други план само у позоришту већ и садржај других медија, као што су филмови или серије, често не комуницира са њиховим потребама и проблемима. Тако се долази у ситуације да у појединим домаћим серијама намењеним младима јунаци говоре онако како креатори, махом рођени средином прошлог века, замишљају да савремени тинејџери говоре.
Како треба да изгледа позориште намењено младима?
Питање садржаја, форме, стила, језика и естетике представа за младе, било је једно од централних питања конференције регионалне платформе за афирмацију позоришта за децу и младе „Од малих ногу“ одржане у фебруару. Уметници/е, фацилитатори/ке, едукатори/ке и позоришни педагози/педагошкиње размењивали су своја искуства и размишљања на ову тему, наглашавајући одржавање равнотеже између: бити актуелан и занимљив и подилазити младима. И како то изгледа у пракси?
Две представе које ће се у даљем тексту анализирати јесу „Ана“, по мотивима књиге „Дневник Ане Франк“, Театра младих Мишоловка и Културног центра Нови Сад, у режији и адаптацији Ибра Сакића и Јелене Здравковић; и представа „Пројекат А.Н.А. – Скровишта и Слободишта“, настала (ре)интерпретацијом лектире „Дневник Ане Франк“ и писањем личних дневника четрдесеторо ученика седмог разреда Основне школе „Свети Сава“ из Крушевца и у продукцији Културног центра Крушевац, а у режији и према концепту професорке књижевности Сандре Маскимовић. Осим што их повезује чињеница да се обе изведбе темеље на истом, лектирском, делу, обе представе изводе млади за своје вршњаке, ученике виших разреда основне школе. Исто тако, врло вешто, обе представе праве паралелу између осећаја заточености који Ана Франк има на тавану куће кријући се од нациста и заточености садашњих тинејџера током епидемије вируса. Наравно, интенција представа није да изједначе вирус и опасност коју он носи са злочинима вршеним од стране нацистичке Немачке, али уочава се да редитељи у обе поставке покушавају да актуелизују Анину самоћу, изолованост, забрану кретања и ускраћеност слобода различитих врста са истим тим препрекама овдашњих младих.
Представа „Ана“ своју премијеру је имала крајем јуна ове године у простору Културног центра Новог Сада што је одличан пример умрежавања и сарадње између независне сцене и институције. Концепт фацилитатора и драмских педагога Ибра Сакића и Јелене Здравковић верно се држи самог текстуалног предлошка скраћеног на најупечатљивије и најважније ситуације из дневничког записа. Глумци и глумице своју игру започињу из публике дајући на знање да баш неко као што смо ми или управо неко ко је до мало пре седео поред нас може у трен ока постати жртва система, што како и сами аутори објашњавају сугерише и сам назив представе – једна, било која, могуће и савремена, Ана. Костим је такође савремен па је тешко разазнати да ли се прича дешава данас или пре више од пола века чиме се поентира теза да се дискриминација и зло могу десити једнако данас као и онда.
Исто као што ми или неко из нашег окружења може бити потлачен, тако и било ко око нас може вршити репресију, у овом случају, бити нациста. Ово је показано тако што приликом уласка у гледалиште двојица глумаца, врло љубазно асистирају гледаоцима у смештању на своја места, а исти они на крају представе хапсе Ану и њене ближње.
Занимљиво је коришћење аудио материјала којим се добијају додатне информације о породици Ане Франк. Ово је врло елегантно решење којим се избегло одуговлачење радње описима, а ипак се добио увид у њихове животе и односе. Интервенције у тексту урађене су врло зналачки тако што су поједине реплике које се односе на релацију Ане и Петра са својим родитељима, модификоване у циљу да на што бољи начин кореспондирају са савременим односима између тинејџера и родитеља.
Међутим, највеће вредности представе Театра младих Мишоловка и Културног центра Новог Сада јесу процес кроз који су млади прошли креирајући „Ану“, а онда и прилика да своје знање поделе са вршњацима. Радионичарским приступом полазници Мишоловке су прво учили о Другом светском рату, а затим и развијали емпатију према маргинилизованима, угроженима, у било ком смислу другачијима. Из позиције у којој се данашњим младима многе слободе подразумевају, током стварања представе, драмски педагози су инсистирали на развијању емпатије према онима који их немају што се јасно уочава на трибини која следи одмах након изведбе. Тада представа излази из оквира сцене и прераста у дијалог са публиком где извођачи могу даље да преносе оно што су научили.
„Пројекат А.Н.А. – Скровишта и Слободишта“ као документарна и едукативна представа, заснована је на тромесечном истраживачком читању „Дневника Ане Франк“ где су основци уједно и извођачи и аутори текста, а путоказ у стварању концепта и финалне форме представе пружала им је њихова менторка и професорка Сандра Максимовић, недавно награђена титулом Најбољег едукатора Србије од стране Удружења Живојина Мишића. За ову представу записи Ане Франк послужили су као полазишна тачка у размишљању одузимања слобода. Основци говоре о својим проблемима обраћајући се девојчици Ани у којој они сада проналазе разумевање, исто оно које је Ана проналазила у писању свог дневника. Проблеми који муче тинејџере су сукоб између родитеља, насиље у школи, потиснута агресија, предрасуде које други имају о њима, храброст која им мањка, прекомерно конзумирање мобилног телефона што за њих (ово је веома занимљива перспектива) представља самоодузимање слободе и самолишавање одласка напоље на игру. Скровишта која ови млади људи проналазе, уместо Аниног поткровља у кући, јесу одбрамбени механизми којима се приклањају како би избегли сукобе код куће, у школи, са вршањацима. За сваки проблем који излажу, млади изналазе паралеле са временом Ане Франк.
Поигравање сенакама у дубини сцене је веома занимљиво, што визуено, што као редитељски знак присуства униформисане, непознате, а претеће гомиле. Генерално све групне сцене, када је на сцени присутно, чини се, и преко дведесеторо деце, сјајно су компоноване.
Улога драмских радионица и позоришта у којем су млади аутори и извођачи вођени педагозима огледа се и у развијању социјалних вештина, инклузији појединаца у групу, и стицање самопоуздања. Па су тако појединци који су по својој природи срамежљиви или имају друге проблеме у социјализацији, то без потешкоћа превазилазили на дрмаским секцијама. Исто тако, млади су добили прилику да вербализују свој проблем и да се он чује, а у представи „Скровишта и Слободишта“ и одјекне. На почетку представе редитељка у кратком уводу објашњава да су ово личне фрустрације младих људи. Оно што је добро, јесте да тинејџери од њих не беже већ се на сцени, уз помоћ професорке и драмске едукаторке, суочавају са њима. Ако претпоставимо да у публици седе њихови вршњаци који имају исте или сличне проблеме, терапеутско дејство које оваква представа може имати и више је него очигледно.
И млади из Новог Сада и млади из Крушевца узраста су виших разреда основне школе што је неретко изостављена група у промишљању позоришта за младе јер нису у питању нижи узрасти, али ни средњошкоци. Због тога су, између осталог, ове драматизоване Ане драгоцене.
Обе представе су, такође, пример како се садржај лектира може приближити ученицима. Како може да се актуелизује и на тај начин скине стигма са лектира као досадног, обавезног штива за читање. Не постоји сумња да би приказивање ових представа основцима других школа допринело да и неки други ђаци увиде важност лектира. Верујем да када би млади играли за младе и још након тога имали трибину где могу да дискутују на теме из представа, не би било потребе за читањем препричаних садржаја лектира и преписивањем састава са интернета за потребе часова српског, већ би се заиста заинтересовали за, са једне стране књиге, а са друге стране за − позориште.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар