Аутор: мср Владимир Папић
Потреба за класификацијом и валоризацијом женског књижевног стваралаштва у српској култури присутна је и жива кроз прегнуће појединаца и институција. Насупрот увреженом погрешном ставу (који је потврђивао доскора важећи гимназијски програм), да су у српској књижевности након Јефимије значајно дело оставиле само Исидора Секулић и Десанка Максимовић, настају часопис и портал Књиженство (који садржи податке о српским књижевницама од средњег века до 1915. године), едиције Сопствена соба Службеног гласника и Савременице ИК Лагуна, у којима су изнова објављена значајна дела заборављених ауторки српске књижевности (Јелене Димитријевић, Анђелије Лазаревић, Јеле Спиридоновић Савић, Милице Јанковић, Милице Костић Селем, краљице Наталије Обреновић и Јулке Хлапец Ђорђевић), као и значајне антологије женског књижевног стваралаштва настале у последњих неколико година, међу којима се издвајају: Региона: антологија женске регионалне књижевности (2022) и Новосадска женске проза: од исповести до путописа (2020) Владиславе Гордић Петковић, Женска читанка Вере Копицл (2015), Невидљива зебра: новосадска женска поезија (2021) Синише Туцића, Немири између четири зида: избор из приповедака српских књижевница прве половине ХХ века (2021) Жарке Свирчев, али и контроверзна антологија Balkan Bombshells: Contemporary Women’s Writing from Serbia and Montenegro (2023) Вила Фирта (Will Firth), објављена у лондонској издавачкој кући Istros Books. У другој деценији ХХI века објављена су и значајна теоријска дела која тумаче позицију различитих видова женског ауторства у српској књижевности, међу којима истичемо интердисциплинарну студију Наташе Делач Кончаревић Женска драма и (мушко) друштво: статус жене у друштву и уметности на примеру драма Милене Марковић, Маје Пелевић и Милене Богавац (2020), чији је предмет женско драмско стваралаштво, које средњошколски програми књижевности у потпуности игноришу.
Вера Копицл у раду „Питање родне перспективе у образовању: отворени процес” анализира актуелне наставне програме за књижевност на средњошколском (гимназијском) нивоу образовања у Србији, истичући да се током десет година (од завршетка ГИЗ ВЕТ пројекта реформе средњих стручних школа, чији је циљ било увођење родне равноправности у школске курикуларне и ванкурикуларне активности) „стање у овој области није променило, осим дискретног препознавања питања родне осетљивости без назнака суштинских промена” (Kopicl 2022: 71). Са овим ставовима смо сагласни када говоримо о интенцијама новог Програма наставе и учења, чија је првобитна идеја и тежња за променом приступа у настави Српског језика и књижевности на средњошколском нивоу образовања, остала недовршена и неиспуњена. Уврштавање дела аутора и ауторки који до сада нису били заступљени у школским програмима, не прати њихову заступљеност на претходном нивоу образовања (нпр. Албахаријев Мамац се у 8. разреду тумачи као обавезна домаћа лектира, док се у 4. разреду гимназије нуди у оквиру изборног дела програма).
У првој верзији програма за четврти разред гимназије, савремена српска драма је у потпуности заборављена и изостављена, да би се у његовим изменама појавили репрезентативни драмски текстови Љубомира Симовића, Александра Поповића и Душана Ковачевића, док је женска линија српске драме (у чији канон свакако улазе дела осведочене вредности ауторки попут Виде Огњеновић, Биљане Србљановић и Милене Марковић) и даље остала занемарена и ван оквира обавезног и изборног дела наставног програма. Примећујемо и да је женско драмско ауторство, иако врло живо и присутно у програмима за основне школе у региону, најчешће занемарени вид женског књижевног ствaралаштва унутар средњошколских наставних програма и уџбеника на читавом бившем југословенском подручју.
Основа гимназијског програма објављиваног у етапама од 2018. до 2020. године остаје иста као у претходном (чије су последње измене извршене 2011. године) , а критички однос према њему огледа се и у пракси – одређени број средњошколских наставника књижевности користи старе, у претходној верзији одобрене уџбенике приватних издавача, следећи неиновиране програмске садржаје, о чему сведоче и спискови одабраних уџбеника на веб-страницама средњих школа у Србији.
Праћење новог програма, усмереног на исходе, као и његових иновативних идеја, најчешће није у потпуности спроведено ни унутар самих уџбеника. Засад једини уџбеници књижевности који су настали као нови, од првог издања следећи актуелни програм, јесу Читанка за други разред средње школе (Милић–Вучић 2020), Читанка за трећи разред средње школе (Стевановић и др. 2022) и Читанка за четврти разред средње школе (Стевановић и др. 2024) Завода за уџбенике Београд, док су сви остали уџбеници настали прерадом претходно одобрених, чиме није дошло до суштинских промена у тумачењу књижевности, већ само до изостављања књижевних текстова који нису више актуелни и уврштавања нових. Ипак, у пракси су присутне и обрнуте ситуације – где је програм пратио иновације које су се пре тога нашле у уџбеницима, чији су аутори уносили садржаје које су сматрали важним у оквирима светске и српске књижевности. На пример, у Читанци за други разред гимназије и средњих школа Александра Јовановића (Јовановић 2005), присутни су текстови Милосава Тешића, Радослава Петковића и Светлане Велмар Јанковић, аутора који ће се међу програмским садржајима гимназије наћи тек петнаестак године после. На сличан начин су своје место унутар програма нашла и дела Горана Петровића (чија је Ситничарница „Код срећне руке” била део Читанке за четврти разред гимназије ИК Нови Логос, а „Прича о причању” ИК Клет) и Борислава Пекића (чије се „Чудо у Јабнелу” већ налазило у Логосовој и Заводовој читанци за четврти разред).
Проблем прилагођавања садржаја актуелном наставном програму огледа се и у новим програмским садржајима који су усмерени ка неговању родне сензитивности. Програм наставе и учења за гимназије нам кроз ове препоруке даје до знања да је фокус пре свега на анализи женских ликова и околности у којима се они налазе у различитим делима (доминантни мушких аутора), него на стваралаштву самих ауторки кроз историју српске и светске књижевности. У другом разреду, поред потпоглавља у ком се предлаже тематско увезивање романтичарских песама са мотивом мртве драге, указује се на „прекорачење конвенција о родној улози жене у друштвеној и приватној сфери, одступање од родних стереотипа мушких ликова (Љевин)” у Толстојевом роману Ана Карењина, као и „нарушавање родних стереотипа унутар задатих маскулиних модела” при тумачењу Михајловићевог романа Кад су цветале тикве, односно „преиспитивање родних стереотипа (женска слобода, потчињеност мушкараца жени…)” у Андрићевим „Аникиним временима” (Програм 2020a: 7).
У трећем и четвртом разреду нуде се конкретни модели тумачења појединачних дела, као и њиховог увезивања, а поред проблема националног идентитета, традиције и њених вредности, предложено је и питање родне осетљивости тумачено на програмом предвиђеним делима: „Нечиста крв (лик Софке), Коштана (насловни лик), Сеобе (лик Дафине), ’Запис о даровима моје рођаке Марије’ (лик Марије), На Дрини ћуприја (различити женски ликови, нпр. Фата из Велог Луга), Луткина кућа (лик Норе), Госпођа Даловеј (насловни лик), поезија Марине Цветајеве, фигура Исидоре Секулић у предратном друштву и књижевном и уметничком свету…” (Програм 2020a: 21), односно: „Злочин и казна (лик Соње Мармеладове), Хамлет (лик Офелије), Мајстор и Маргарита (лик Маргарите, служавке Наташе, Фриде), Корени (лик Симке), ’Лилика’, Мамац (лик мајке), Употреба човека (лик Вере Кронер)…” (Програм 2020a: 41). Оваква иновација није дала запажене резултате – анализа женских ликова била је присутна у истој мери и на исти начин у свим претходним верзијама читанки, док су новоуврштени текстови тематски уланчавани само у уџбеницима ИК Клет (Бајић и др. 2020, где је, на пример, дело Вирџиније Вулф стављено у дијалог са „Кругом” Исидоре Секулић, а није посматрано самостално унутар хронолошког следа ком припада.
Увидом у важеће наставне програме Српског језика и књижевности у гимназијама и средњим стручним школама, дошли смо до закључка да је присуство жена као ауторки програмом предвиђених текстова најдоминантније у програмима за гимназије – где су оне заступљене свега 5,17% као ауторке, а њихова дела чине 6,5% укупних обавезних и изборних садржаја у гимназији. У четворогодишњим стручним школама ауторке су присутне 4,65%, а њихова дела 5,75%, док се у трогодишњим стручним школама тумачи једно обавезно и једно изборно дело чије ауторство припада женама, што је 4,17% њихове присутности у програмима, односно 2,94% када су у питању њихова дела. Ове бројке делују поражавајуће, пре свега када узмемо у обзир присутност жена у савременом књижевном стваралаштву. Вера Копицл даје предлог за унапређење курикулума из родне перспективе, у ком претежно наводи дела савремених књижевница и теоретичарки књижевности (гимназијским програмом није предвиђен ниједан теоријски текст неке ауторке), међу којима су: Јудита Шалго, Милица Мићић Димовска, Вида Огњеновић, Радмила Лазић, Гордана Ћирјанић, Милена Марковић, Биљана Србљановић, као и теоретичарке и историчарке књижевности попут Анице Савић Ребац, Љиљане Пешикан Љуштановић, Јелене Пилиповић, Владиславе Гордић Петковић, Радмиле Гикић Петровић, Јасмине Ахметагић, Горане Раичевић и других (Kopicl 2022: 84–85).
Табела 1. Актуелни наставни програм за гимназије 2018–2020.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
1. Бајић, Љ., Павловић, М., Мркаљ, З. (2020). Читанка: Српски језик и књижевност за трећи разред гимназија и средњих стручних школа. Београд: Klett.
2. Јовановић, А. (2005). Читанка са књижевнотеоријским појмовима за II разред гимназије и средњих школа. Београд: Завод за уџбенике.
3. Kopicl, V. (2022). Pitanje rodne perspektive u obrazovanju: otvoreni proces. Interkulturalnost i rodna ravnopravnost u obrazovanju 2022: 70–86.
4. Милић, Б., Вучић, К. (2020). Читанка за други разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике.
5. Петровић, П., Ђурић, М., Сувајџић, Б., Станковић Шошо, Н. (2021). Читанка 4: уџбеник за четврти разред гимназије. Београд: Нови Логос.
6. Програм (2020). Правилник о изменама Правилника о плану и програму наставе и учења за гимназију. Просветни гласник 12: 1–50.
7. Стевановић, Г., Јовановић Бубања, Ј., Костић, Т. (2022). Читанка за трећи разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике.
8. Стевановић, Г., Јовановић Бубања, Ј., Костић, Т. (2024). Читанка за четврти разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике.
[1] Иако ауторка говори о средњошколским програмима, она анализира само гимназијске, и то у њиховој неважећој верзији (Просветни гласник, 23. април 2020). Ауторка не узима у обзир наставне програме за књижевност за средње стручне школе у четворогодишњем и трогодишњем трајању, као ни измене програма за други, трећи и четврти разред гимназије (Просветни гласник, 24. август 2020), настале након негативне реакције јавности на садржај његове првобитне верзије. Стога и закључци које ауторка изводи нису у складу са програмским и уџбеничким садржајима – уместо четири ауторке чија су дела заступљена током гимназијског образовања, након измена програма их је укупно десет.
[2] Полемике које су пратиле креирање нових гимназијских програма водиле су се, осим око Десанке Максимовић, и око позиције Агате Кристи. Дело ове ауторке је било предвиђено као програмски садржај у првом разреду гимназије, али је због негативних коментара јавности, која је сматрала да је дело краљице кримића „морбидно” и „крваво”, оно замењено романима Доротеј Добрила Ненадића и првим делом трилогије Господар прстенова Џ. Р. Р. Толкина.
[3] Претходно важећи програм Српског језика и књижевности за гимназије подразумевао је и дела ауторки која су изостављена у актуелном програму – „Госпу Нолу” и есеје Исидоре Секулић, као и песму „Ти која имаш невиније руке” Весне Парун.
[4] За разлику од ситуације у средњим школама у Србији, ученици и наставници основних школа су у обавези да користе нове уџбенике одобрене према актуелном наставном програму, а у којима су се нашла и дела многобројних домаћих ауторки: Милице Стојадиновић Српкиње, Десанке Максимовић, Гроздане Олујић, Иване Нешић, Виде Огњеновић, Владиславе Војновић, Исидоре Секулић, Светлане Велмар Јанковић, Весне Алексић, Јасминке Петровић, Јелене Димитријевић, Гордане Малетић, Душице Лукић, Гордане Брајовић, Хилде Дајч, Споменке Крајчевић и Ане Ристовић.
[5] Иако је дело Вирџиније Вулф представљено у дијалогу са Исидором Секулић, у оквирима његовог тумачења у овом уџбенику нису присутна питања која би од ученика тражила увиђање компаративне релације између два текста.
Остави коментар