Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Да би се боље схватила потреба Мађара за борбом за самосталност, треба кренути у елаборат педесетак година раније. Куруцки устанак је само врх леденог брега и био је најдужи, ако не и најинтензивнији мађарски бунт, који је детронизовао Хабзбурге са мађарског трона. Али не задуго.

Средином XVII века за мађарска питања били су меродавни Беч, Цариград и Ђулафехервар (данас Алба Јулија; пример М. Јовичин). Хабзбурзи су после Вестфалског мира (мир којим је завршен Тридесетогодишњи рат) били првенствено заокупљени својом западном политиком. О судбини Мађарске одлучивали су Хабзбурзи, турски султан и ердељски кнезови. Због тога су Хабзбурзи избегавали сваку компликацију односа са Турцима и, мада је то тешко погађало мађарске интересе, увек су изнова потврђивали мир са Портом. Поред западне политике Хабзбурзи су се усредсредили на унутрашње односе својих земаља. Уз помоћ своје све снажније државе власти су сломили моћ сталежа у наследним покрајинама, што је било извесно и за Мађарску. Турска царевина, после дугог назадовања, средином века поново је дошла к себи. Веома енергични велики везири албанског порекла организовали су армију и оживели старе аспирације за освајањем околног света. Ердељ (Трансилванија, Седмоградска; пример М. Јовичин), и по географској величини и по становништву, посматран из Мађарске, ипак је сматран једним од самосталних чинилаца.

Завера против Хабзбурга, Зрињски и Франкопан

У таквој историјској клими ступио је на сцену Никола Зрињски (Zrinyi Miklos 1620–1664), носећи у себи основну политичку идеју да сам мађарски народ мора да реши своје историјске проблеме, у првом реду истеривање Турака. Породица Зрињски, увек верна Хабзбурзима, вековима се носила са Турцима. Николин предак је пао на Мохачу, даљи Николин прадеда и имењак, Никола Шубић Зрињски жртвовао се у последњем јуришу под Сигетваром. Дед и отац, као и он сам били су познати борци против Турака. Једино што се Зрињски нису осећали Хрватима много пре његовог рођења. Још његов прадеда је писао песме на мађарском и био мађарски песник. Међутим, неизвесно је да ли је знао хрватски и како га је говорио, али је сам за себе говорио да је Мађар. И млади Зрињски је био још говорљивији Мађар. За Мађаре Зрињски је био родом из њихове тадашње покрајине Хрватске, али га је њихова држава учинила намесником и војсковођом. Сматрао је да турску опасност треба да истера из Мађарске искључиво мађарска војска, јер ако се то буде очекивало од Хабзбурга, своју слободу ћемо на крају продати као робу.

Када је хтео да оствари свој план, Зрињски се морао суочити са многобројним препрекама. Средином XVII века живот на војној крајини трагично је назадовао. Племство је радије газдовало него ратовало, стара слава крајишких градова се истопила, дисциплина је олабавила, а војска се осипала. Великаши су очекивали да Хабзбурзи ослободе земљу, а бечки двор је оценио да би рат против Османлија био ризичан и веома скуп, па га није ни започињао. Зрињски је неуморном, свестраном упорношћу покушао да овлада тешкоћама. Као писац, херојским примером свог прадеде охрабривао је на истрајност: Оружја и витезова певао је у своме чувеном епу Адријанског мора сирена (Опсада Сигетска). Потом је у делима из војне науке, која су била на солидном нивоу свога доба, Мали таборски трактат, Витез поручник, изложио како треба организовати војску и водити је против Турака. Никола је, како смо већ рекли, писао на мађарском језику, а његов брат Петар је дела превео на хрватски. У пракси је доказао своју дораслост борби против Турака. Без стварне власти није се могло прићи остварењу његовог плана, ствар је кренула добро. Имао је мање од тридесет година када је постао хрватски бан. Међутим, да би могао организовати националну армију, морао је да добије функцију палатина (средњовековни латински palatinus, дворски службеник, који се односи на царски двор; у Византији дворски службеник, дворјанин који је предстојник за царске финансије; у Угарској палатина су бирали краљ и сабор, имао је врховну судску власт, војно заповедништво, владарев заменик; примедба М. Јовичин). То је покушао на Земаљској скупштини 1655. године, али се Беч није сложио са његовом кандидатуром, већ је палатин постао Ференц Вешелењи.

Очигледно игнорисање и интриге клера навеле су Зрињског на нову политичку линију. У својим Размишљањима о животу краља Матијаса, некада прохабзбуршки бан изјашњава се за мађарску краљевину. Има и свог кандидата за мађарски престо у личности Ђерђа II Ракоција. Међутим, кроз неколико година његови планови засновани на Ердељу трагично ће се срушити. Млади Ђерђ II Ракоци (1648–1660), са својим мањком надарености и мањком опрезности није могао да успешно настави путем мађарских краљева. Ердељ је већ више пута прекорачио своју подређену вазалну улогу, што је већ одавно са подозрењем посматрано из Цариграда. Када је без дозволе Порте, а у савезу са Швеђанима Ракоци започео рат за пољски престо, султан је ту самовољу и непослушност немилосрдно казнио. Пошто је Ракоци заузео Краков и ушао у Варшаву, против њега су се покренули кримски Татари. Они су Ракоцијеву војску, коју су Швеђани оставили на цедилу, сву заробили и отерали је на Крим. У међувремену се татарска и турска војска сручиле на Ердељ и до краја опустошили земљу, која се била обогатила у пола века мира. Градове Велики Варадин и Јене (Јеnő, Ineu), препуштене саме себи Турци су заузели на јуриш и овај пространи и богати део земље, заједно са утврђеним градовима постао је окупирана територија. Ракоци је 1660. године пао на бојном пољу, а иста судбина је задесила и његовог главнокомандујућег и наследника у кнежевини, Јаноша Кемења. После тога на кнежевску столицу могао је да седне само послушни слуга. Територијално окрњена, опљачкана, порезима и ратним контрибуцијама осиромашена држава није више могла да игра значајну политичку улогу. Ердељ се након неколико деценија сјаја трагично распао.

Бечки двор је без саосећања, а мађарски клер са отвореном злурадошћу посматрао пропаст кнежевине због верских разлика. Протестантски сталежи из Ердеља су се разбежали и престали да буду важна страна. Зрињски није догађаје посматрао кроз призму верске или политичке пристрасности, препознао је опасност чим се појавила и унапред је предвидео нову велику турску офанзиву. Нимало се не обазирући на забрану бечког Ратног савета саградио је Нови Зрињ (у Међумурју; примедба М. Јовичин), и сам је радио на палисадама и кад је требало мачем их је бранио. Никола Зрињски је своје списатељске способности ставио у службу народне ствари. Његово дело Лек против турског отрова, објављено 1661. године, очајнички је апел и одлучни борбени аларм. (…) Видим страшну аждају која је пуна отрова и беса, на ударац спремна и носи мађарску круну у наручју; ја као нем човек који никакве професије за говор немам, узвикујем због свега онога, ако бих својим викањем могао поплашити љуту аждају, ускликнувши: не дирај Мађаре! (…) али, ако су несвесне животиње због повреде њихове јазбине, због одузимања њихове младунчади спремне да поднесу смрт, утолико пре треба да кренемо ми који смо остаци славне мађарске крви, за синове очева наших, за наше очеве, мајке, жене, децу, за нашу домовину ако треба и у смрт.

Не хајући на лошу поезију, Никола Зрињски је дао свој допринос и заиста истрајао када је 1663. године ,,страшна аждаја” запретила новом најездом. Није га занимало ни то што га је бечки двор игнорисао и команду му поверио тек када је пао Ершекујвар (Нове Замке; примедба М. Јовичин). Он је тада препречио пут у Чалокезу (Csallóköz, Житно острво код Коморана; примедба М. Јовичин) и у јануару и фебруару 1664. године водио успешне нападе на обалама Драве. Редом је заузимао и спаљивао мања утврђења стигавши до Осјека. Тамо се налазио мост од храстовине, који је на дужини од 2 до 3 километра прелазио преко реке и мочварног терена и преко кога је водио главни пут за снабдевање турске војске. Зрињски је изненадио стражу и спалио мост, чиме је за неколико месеци пресекао могућност турске офанзиве. За тај подвиг Никола је добио Орден Златног руна од шпанског краља Филипа IV, а Луј XIV му је дао титулу француског пера и 10.000 талира за наставак ратовања.

То време Никола Зрињски желео је да искористи за освајање Кањиже, али су га намерно оклевање Ратног савета и кашњење кола за опсаду спречили да оствари тај свој наум. Аустријске припреме да уз помоћ Француза крену у већу офанзиву изазвало је код Турака енергичне мере. У пролеће 1664. године турски велики везир Ахмед Ћуприлић поново је напао са великом војском. Крајем маја Турчин је стигао под Нови Зрин и успео је 20. јуна да у њега уђе и сруши тај град. Бечки двор је командовање одбраном, заобишавши Зрињског, поверио Монтекуколију. Рајмунд Монтекуколи (1609–1680) је био немачки генерал-лајтнант и аустријски фелдмаршал. Царска војска, у којој је било француских и немачких одреда није прискочила опседнутом граду у помоћ. Огорчен бан отишао је цару да се пожали на тај поступак, а кад му цар не даде тражене задовољштине, љутит даде оставку на положај заповедника војске. Исто тако цар није подарио карловачку генералију његовом брату Петру, мотивишући у интимном разговору своје држање тиме да не би било нимало мудро давати браћи толику власт.

Рајдмунд Монтекуколи је потекао из италијанске породице из Модене. У војску је ступио током Тридесетогодишњег рата, као мускетар 1625. године, а већ 1648. године је био на челу аустријске војске. Цео живот му се сводио на ратовање, у Аустријско-турском рату командовао је аустријским снагама од око 40.000 људи. Истакао се у бици код Сент Готхарда 1664. године, где је до ногу потукао јаку турску војску. По многима Монтекуколи је био један од најбољих војсковођа XVII века. Њему се приписује изрека да су за рат потребне три ствари: новац, новац и опет новац!

Турци су се кретали према западној граници, али су код Ст. Готхарда, када су хтели да форсирају Рабу, претрпели тежак пораз. Монтекуколи није гонио потученог непријатеља, а Хабзбурзи су на опште запрепашћење склопили Вашварски мир, који је султану оставио на вољу све освојене територије. Чинило се да Беч жели да помоћу Турака држи под контролом Мађарску, која се стално бунила против апсолутизма. То је Николу Зрињског навело да проба да ступи у везу са француским краљем Лујем XIV, најзначајнијем анти хабзбуршким владарем тога времена. Међутим, до организоване оружане побуне није дошло, јер је Никола Зрињски, у шуми код Чаковца 8. новембра 1664. године, погинуо у лову на једног разјареног и рањеног вепра. Антихабзбуршко расположење било је тада и наредних векова толико велико да се одржала верзија по којој су његово убиство организовали Хабзбурзи. Неки су без икаквог реалног основа сматрали за истину да је у Бечу дуго чувана једна пушка са натписом: Овај вепар је убио Зрињског.

Вашварски мир и угроженост сталешког устава навео је чак и краљу одану католичку власт да се организује против Хабзбурга. Завереници су постали чак и највиши државни функционери, палатин Ференц Вешелењи, естергомски надбискуп Ђерђ Липаи, државни судија Ференц Надажди хрватски бан Петар Зрињски (млађи брат Николе Зрињског) и Ференц I Ракоци, син Ђерђа Ракоција који је прешао у католичанство (муж Јелене Зрињске). После пада Ердеља није било организоване власти која би аpriori могла бити исходиште устанка. Зато су завереници, који су се састајали по бањама, тражили везе у иностранству. Петрове везе са Мађарима појачала је чињеница да се његова кћи Јелена у фебруару 1666. године удала за мађарског магната кнеза Ференца Ракоција. Опозиција састављена од мађарских и хрватских феудалаца тражила је од цара Леополда да сазове сабор и пристане на репарацију свих погажених закона и учињених неправди.

Како Леополд, знајући добро шта ће се од њега тражити то није хтео да испуни, почели су формални преговори између опозиције и француског посланства у Бечу о подизању буне. Од Луја XIV je тражено да се прихвати мађарског престола, да се стави на чело мађарске војске од 30.000 војника, пола пешадинаца, пола коњаника, али он није хтео да се сувише уплете у ионако замршену ствар. Ипак су очекивали помоћ од Француза, од Луја XIV када се буна захукта. Поред француске помоћи одлазили су и на Порту, а чинили су се покушаји и на пољском двору. Француској је мађарска опозиција, чак и са малим побунама добро дошла да са њоме веже Аустрију за исток и да је натера на попуштање када дође време по питању будућег шпанског наслеђа. Луј XIV би се на такав корак решио тек онда ако не би могао натерати бечки двор на попуштање. Када се то увидело, настао је међу Мађарима и Хрватима начелан разлаз у питању о даљим корацима. Мађари нису имали много избора: када неће с Аустријом, и када не могу са Француском, онда им не преостаје друго него да се придруже својим сународницима у Ердељу и да заједно са њима признају турску власт.

Турци нису овога пута пристали на мађарске понуде. Желећи да Кандијски рат приведу крају са потпуним поразом Млечана, они нису хтели да допусте да се Аустрија појави као савезник Венеције. Вероватноћа да би Аустрија тако поступила ако би Порта прихватила њене мађарске незадовољнике и угрозила аустријски посед Мађарске. Турска овог пута није само одбила понуде, већ је урадила још нешто више: као лојалан сусед обавестила је бечки двор о учињеним предлозима и тако током 1667. и 1668. године открила заверу, не казујући имена завереника. Исту информацију је у Бечу потврђена још на неколико начина: саопштењем других Мађара и подмићивањем Матилде, удовице палатина Веселењија, који је умро 1667. године. Мада су сазнали за мађарски комплот, дворски кругови нису приступили одмах прогонима, већ су хтели да ухвате заверенике на делу и да их прате при даљим акцијама, да би тако похватали све конце.

Са хрватске стране Петар Зрињски не само што није био смењен са банске части, него је крајем октобра 1668. године био свечано постављен. Како каже В. Ћоровић у својој књизи Историја Југославије, можда би са аустријске стране ствар доиста и заспала, да јој Зрињски сам није дао новог замаха. Током априла и маја 1669. године он је залудно радио на све начине како би добио упражњено место заповедника тврђаве у Карловцу. После је исте године покушао да одврати пољског краља Михаила Вишњовјецког од женидбе са једном аустријском принцезом и од наумљеног савезништва са Аустријом. Каже Ћоровић: Нема на свету владе која би била тако покварена и која би гајила тако опаких осећања спрам Бога и права народа, као што је аустријска, а код тога најгоре је то што нема наде да ће се то икад поправити.

На овом послу је од лета 1669. године сарађивао и његов млади шурак Крсто Франкопан. Петар Зрињски га је увео у круг завереника јер је Крсто био озлојеђен што му двор није дао сењско капетанство за које је био именован. Петрова опомена код Пољака није била примљена како ваља, што је на њега и осталу опозицију тешко деловало, тим пре јер су га мало пре тога Французи напустили. На исцрпљене Млечане, који су једва чекали да удахну мало ваздуха, није ни могао да рачуна. Његов саборац Надажди је у октобру 1669. године молио цара за милост. Није му остао нико са коме би се осветио Бечу. Није му остао нико до вероломних Турака и он се решио за њих. Почетком новембра је Петров посланик преко Босне отишао за Турску, и на Порти је на католички Бадњи дан изнео пред султана предлоге свога господара. Они су се састојали у следећем:

Хрвати и Мађари признаће султанову врховну власт и плаћаће му 12.000 талира годишњег данка;
У Хрватској и Мађарској Петар Зрињски постаће наследни владар.

Друге тачке су говориле о турској помоћи за читав подухват, о повратку освојених хрватских и мађарских градова његовој држави и друго. Једна од тачака предвиђала је да за ердељског кнеза дође Петров зет, Ференц Ракоци. Међутим, један Грк, службени тумач на Порти, одао је за новац целу ствар Аустрији. Кроз Хрватску пуче глас да је Петар Зрињски ушао у тајне преговоре са Турцима и да је постао издајник хришћанства. Да његова несрећа буде још већа, треба додати и то да Порта, по предлогу великог везира Ахмета Ћуприлића, није примила његове понуде. Да га заварају лепим речима и надањима и да га одрже као непријатеља Беча у добром расположењу, Порта је послала само писмену поруку као кнезу Мађарске, Хрватске, Ердеља и Молдавије и врховном заповеднику све отоманске војске. Млади Франкопан, одушевљен том поруком писао је једном пријатељу како једва чека да наше капе помешамо са чалмама. И Петар је почео с извесним планом придобијања и обрађивањем својих људи, ушао је у преговоре са Србима у Вараждинској крајини. Већ раније је склопио уговор са штајерским грофом Еразмом Татенбахом.

У то време било је некаквог врења међу Србима, које је могло бити од користи Зрињском. Године 1668. решили су у Бечу да се свргне марчански владика Гаврило Мијакић, што није хтео да пређе на унију. Пошто то није било урађено ипак је узнемирило престоничке духове. Мијакић је високо ценио Петрову храброст, ништа не би било природније да му приђе пошто му Беч угрожава веру. Осетивши ту опасност, бечки кругови су дали да се владика затвори, који је одведен у Грац где је оптужен и осуђен на доживотни затвор за велеиздају. Сви потоњи историчари који су се бавили овом темом (Грбић, Ивић, Кашић), тврде да не постоје докази како је Гаврило Мијакић био уплетен у заверу против цара. На другој страни, Зрињски је био збуњен свим што се десило, стајао je неактиван и колебљив, док је млади и импулсивни Франкопан кренуо са тридесетак коњаника да придобија градове и њихове житеље за своју страну. Он је 10. марта ушао са својом четом у Загреб и са исуканом сабљом позвао грађане да приступе уз Зрињског.

Завереници нису имали јасну представу о будућности, а ни о томе шта заправо треба да учине. Ковали су авантуристичке планове о хватању краља Леополда I (1657–1705), али се нису много трудили око организовања нижег племства, а нарочито сељаштва. Њихова акција остала је до краја само завера великаша. После много колебања, завереници су се 1670. године одлучили на оружану побуну. Међутим, видели смо како је завера била откривена: за дворском интервенцијом заправо није ни било потребе јер су се великаши уплашили последица. У то време, баш када су се Зрињски и Франкопан спремали на побуну, стигао је из Беча васпитач деце Зрињског, исусовац Форстал, доносећи им поруку да још има у Бечу доброг расположења и да би требало да се покоре царској милости. Међутим, цар је 19. марта 1670. године свргао Петра са банске части и објавио да је: (…) неверник постал наше коруне, проти њој пунтарским законом подигал се, под своју област наша краљевства хорватско и славонско и далматинско и ближње наше орсаге подегнати канил.

Зрињски и Франкопан су поверовали у Форсталове речи и поруку, а обесхрабрени турском уздржљивошћу и активношћу генералске војске, написали су цару писмо, молећи за опроштај. Поврх тога Зрињски је послао са Форсталом свога сина Ивана као таоца. Истовремено им је јављено да се и на штајерској граници спрема војска против њих, брзо су отишли у Беч да траже милост. Остали завереници су одустали још пре него што је стигла царска војска. Бечки двор се ипак није смиловао. У Беч су стигли 8. априла и одмах су стављени под стражу и убрзо су пребачени у затвор. Некако истовремено је царска војска ушла у Чаковец, на Пертово имање и потпуно га похарала. Тада су опљачкани и њихови градови Озаљ, Рибник, Босиљево, Нови Бакар и нарочито Краљевица. За то време подигла се буна у северној Мађарској под Петровим зетом Ференцом Ракоцијем, кога је утамничени Петар писмима умирио. Када је устанак обустављен, престали су сви обзири према двојици завереника и против њих је почела истрага због велеиздаје, побуне и увреде цара.

Преки суд, састављен само од Немаца, заседао је у Винернојштату нешто дуже од годину дана. Завереници су проглашени кривим и осуђени су на погубљење и на губитак стоке. Погубљења су извршена 20. априла 1671. године: Ференц Надашди, Петар Зрињски и Фрањо Франкопан су погубљени, а Ференц Ракоци је помилован уз огромну откупнину. Његова мајка, Жофија Батори, била је фанатична следбеница језуита и имала је овде пресудну заслугу, док су Вешелењи и Липаи још раније умрли. Њихова имања, стока и покретна имовина били су заплењени у корист државног ерара; Петрова жена Катарина била је затворена у један доминикански самостан у Грацу, а као силом часне сестре и обе банове неудате ћерке, као и банов син Иван, иако невин, био је затворен и скончао је у градачкој тамници 1703. године. Цар и његови најближи сарадници хтели су да униште целу Петрову породицу, што су извели без имало обзира према великим ранијим заслугама те куће. Као посредну казну за заверу Зрињског и Франкопана својим животима су платила двојица српских патријарха.

После 1670. године Вешелењијева властелинска завера послужила је Леополду I као неочекивана, али добра прилика да уклони мађарски сталешки устав и да крајњим средствима настави контрареформацију: (…) Хоћу да искористим прилику да у Мађарској друкчије уредим ствари, говорио је цар. Према Мађарској се односио као према оружјем потчињеној, окупираној територији. На чело државе наименовао је за гувернера Гаспара Ампрингена, великог мајстора немачког витешког реда, у Пожуну (данас Братислава; пример М. Јовичин) формирао је гувернерат од Немаца и двору оданих бискупа. У земљи су деловали преки судови и дивљали окупаторски најамници. На хиљаде племића поседника било је оптужено, иако им није било могуће доказати издају величанства, те им је Краљевска комора одузимала стоку. Без исплате су отпустили непоуздане мађарске војнике из крајишких градова, а десетак хиљада немачких најамника је окупирало земљу, која је деценијама остала немачки гарнизон. Клер је окупаторску војску користио за отворено прогањање протестаната. Војска је запосела цркве и школе и протестантска градска већа. Она је пред ванредне судове изводила протестантске проповеднике и учитеље, а оне који су одбијали исконструисане оптужбе и остајали постојани у свом убеђењу, суд, који је деловао под руководством естергомског надбискупа, слао их је на галије као обичне криминалце.

Брутални прогони различитих сегмената становништва доводили су до све масовнијег бежања. Ову серију започели су осумњичени племићи, које су следили отпуштени војници из крајишких градова, а за њима и кметови, опљачкани и малтретирани од најамника. Избеглице које су тежиле да се домогну граничних делова Ердеља прво су се називали хајдуцима, а када су кметови постали најбројнији, називани су их куруцима. Леополдов апсолутизам довео је до рата између куруца и лабанаца. Име куруц води порекло од крсташа Доже Ђерђа, латински: criciati, cruciferi. Назив царевих присталица, labanc, може се довести у везу са немачком речју Lanzer, која је означавала страног најамника, копљаника.

Куруци су свог првог даровитог вођу нашли у личности Имреа Текелија (Thököly Imre), чији је прадед овог страственог младог човека био богати сточарски трговац. Његов отац већ је био сматран за најбогатијег велепоседника Горње Угарске. Отац му је учествовао у Вешелењијевој завери, па је Имре као млад морао да бежи у Ердељ на двор Михаља Апафија, кнеза у сенци. Постао је добар домаћин, вешт дипломата и вешт војник. У себи је обједињавао све врлине и мане куруцких вођа: није се предавао ни у најбезнадежнијим ситуацијама, смелим препадима је постизао изненадне победе, али се није разумео у савремену војну вештину. Због тога није успевао да искористи резултате тих напада, па је доста пута био приморан да бежи када би га царске трупе изненадиле. Текели је између 1678. и 1685. године створио праву кнежевину на делу Горње Угарске, источно од реке Хром. У њеном организовању могао је да се ослони првенствено на своје поседе, а касније када се оженио удовицом Јеленом Зрињском, и на огромна властелинства Ракоцијевих. Његова војна резерва, витешки ред, састојао се углавном од отпуштених граничара. Војска му је бројала око 20, 25 хиљада људи. Њено држање на окупу и дисциплиновање, услед хроничног недостатка новца за војничке плате, било је веома тешко. Текелијева власт, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану, стајала је на нестабилним ногама. Ни жупаније му нису радо плаћале дажбине, а његову кнежевину слабио је протестанско-католички сукоб. Спољне помоћи прихватали су се једино Турци.

Под утицајем Текелијевог устанка бечки двор је унео промену у своју политику и одрекао се отвореног облика апсолутизма. Укинут је гувернерат, и након скоро двадесетогодишњег изврдавања, Земљска скупштина је сазвана у Шопрону. На скупштини 1681. године краљ (Леополд I, аустријски цар; примедба M. Jовичин) потврдио је племићке привилегије, а сталежи су изабрали палатина у личности Пала Естерхазија. Естерхази је био присталица Хабзбурга, и он је после неколико година био унапређен у војводу, а Земаљска скупштина је допринела и слободној верској делатности протестаната у по неколико места у жупанијама. Принудни компромис двора задовољио је већину сталежа и жупанија, али Текели и његови војници нису уступке оценили задовољавајућима, нити су намеру бечког двора сматрали довољно искреном. Устаници су уз значајне војничке успехе наставили борбу.

Видевши Текелијеве успехе Турци су 1683. године поново покушали да освоје Беч. Огромна Карамустафина војска је без препрека стигла до Беча, одакле су цар са својим најближим сарадницима безглаво побегли. Турци су заузели и спалили предграђе, али су у помоћ Бечу стигли Карло Лотариншки и пољски краљ Јан Собјецки. Историјски судар завршио се потпуним и коначним поразом Турака. Опсада града је било велико искуство за хабзбуршки двор, и Леополд I се одлучио за освајачки поход, да прогони поражене Турке. Склапањем примирја обезбедио се према Лују XIV, а уз папину помоћ створена је Света лига. У овај савез су, поред Хабзбуршке империје, приступили Пољска и Венеција, којем се неколико година касније прикључила и Русија Петра Великог.

На почетку рата прво је збрисана власт Текелија, који се био потпуно ослонио на турску помоћ. Куручки кнез, који је у време опсаде Беча био на врхунцу своје моћи, није могао да избегне ни привремено заточеништво код Турака. Варадински паша је после ритуалног испијања црне кафе дао да се ухапси кнез који му је био гост, јер се надао да ће његовим изручењем моћи да склопи мир са Хабзбурзима. Ипак је Текели био пуштен на слободу, али је за свагда изгубио кнежевски положај. Сталежи, у првом реду жупанијски племићи, оставили су га на цедилу, а његови војници прешли су на царску страну да би земљу ослободили макар од Турака. Крајем 1685. године слобода је била ограничена само на град Мункачево, који је Јелена Зрињска још три године бранила од царског генерала. Године 1686. коначно је ослобођен Будим. Након више од два месеца крваве опсаде, 2. септембра пао је последњи будимски паша, а са њим и разрушена тврђава. Потом следе брзи успеси, иако је међу генералима било доста размимоилажења. Већ 1688. године и Београд је пао у царске руке, изгледало је да се Турци неће зауставити до Цариграда. Међутим, тада је Луј XIV, сматрајући да се Хабзбурговци претерано шире, поново отпочео нападе на Рајни. Текелијева срећна звезда је још једанпут засјала: прешавши преко беспућа Јужних Карпата, победио је царског генерала Хајзлера, који је побегао, и на неколико недеља постао је кнез Ердеља.

У промењеним условима Турци су могли да учврсте своју власт на Балкану и поново су заузели Београд. Њихова империја, после Сулејманове смрти стално је слабила, те је морала дефинитивно да се одрекне Угарске. Када је војсковођа Евгеније Савојски 1697. године, супротно ставу Ратног савета, са омањом војском у бици код Сенте, уз помоћ Срба однео сјајну победу над султановом воском која је прелазила Тису, Порта је постала попустљива. Уз посредовање Енглеске 1699. године дошло је до Карловачког мира, према чијим одредбама су, изузев Темишварског Баната, читава Угарска и доцнија српска Војводина биле слободне.

Истеривањем Турака и престанком једноиповековне потчињености отклоњене су препреке националном развоју Мађарске. Међутим, за истеривањем Турака, како је то много раније прогнозирао Зрињски, морала се платити огромна цена. Ослобађање од турског јарма је било потпуно, а власт Хабзбурга постала је још потпунија. Сталежи су још годинама после ослобођења Будима били принуђени на политичке уступке. Земаљска скупштина се 1687. године одрекла права на слободан избор краља, а из Златне буле избрисан је став о праву на непослушност. Угарска је постала наследна краљевина Хабзбурга, а племство се одрекло права на отпор. Пропаст моћи Хабзбурга била је природна последица велике победе над Турцима, а пошто је рат организовао и водио бечки двор, то се хабзбуршка превласт једва могла избећи. Територија Угарске, која је деценијама служила као војни простор, много је претрпела за време дугогодишњег рата. Царска војска од 60 до 80 хиљада људи коначила је у кућама мађарских кметова, док су дневну исхрану, порцију, за гладне коње и незасите најамнике морали да обезбеде кметови. Патње становништва неизмерно је увећавало то што су и команданти и војска подједнако сматрали Мађаре слободним пленом. Нарочито је био злогласан генерал Карафа (Caraffa, Ferdinand Johan Carl, Стиљано, Италија ? – Беч, 25. I 1703), због нечовечне пљачке у Дебрецену и успостављања преког суда у Еперјешу. О размерама уцењивања по Угарској сведочи извештај једног војног судије: Мађари су под угњетавањем немачке војске стигли дотле докле и према Тациту, били су приморани да продају прво волове, затим земљу, а на крају тела својих жена и деце у ропство варварима, да би се откупили из немачког ропства.

Некадашње територије под турском окупацијом бечки двор није сматрао ослобођеним делом Угарске већ освојеном покрајином. Својим генералима и војним лиферантима поклањао је цар поседе у величини читавих жупанија, али је зато мађарским племићима тзв. Неоактивистиза враћала њихова некадашња имања само уз приказивање документованих доказа и након плаћања високе ,,таксе за оружану заштиту”. Двор је настављао са мисијама насилног верског преобраћања и земљу су преплавили језуити и разни други монашки редови. Јачању власти Хабзбурга служио је и први позив за колонизацију Немаца католика. Према једном од пројеката, Колонићевом Einrichtungswerk требала да обезбеди: (…) да краљевина буде полако понемчена и да се мађарска крв, склона револуцији и немирима, са немачком крвљу припитоми на верност и љубав према своме природном господару и вечном краљу.

Бечки двор је веровао да је у рукама Леополда бич и да њиме може слободно да шиба, писао је Ракоци. Међутим, самовоља Хабзбурга је већ 1697. године изазвала устанак у Хеђаљи, који су из разумљивих разлога царски војници нарочито волели, јер је било познато виногорје. Кметови принуђени на често потуцање и бивши граничари остављени без хлеба, на дан вашара о Петровдану, неочекиваним налетом заузели су градове Патак и Токај. Затим су позвали на оружје све који траже своју отаџбину и племићке слободе. Међутим устанак је остао изолован и пропао је. Пошто се политика Беча ни у чему није мењала, све више је расло огорчење, растао је број сељака луталица, а када је 1703. године на чело незадовољника стао Ференц II Ракоци (1676–1735), широм земље је почела борба за слободу.

Био је то снажан оружани покрет за одбрану старих сталешких права мађарског племства која је Аустрија укидала присвајајући себи потпуно право наслеђа на Угарску. Први вођа устанка, Ракоци, прешао је дуг пут док се није срео са вођом сељака луталица Тамашем Есеом (Esze Tamás). Ракоци је био човек са изразито антихабзбуршком традицијом, коју је понео из своје породице Ракоцијевих, затим Зрињских и Баторијевих. Као дечака силом су га одвели у језуитску школу, отргавши га из близине његове мајке, Јелене Зрињске. Од ње је научио све о бунтовним синовима њене породичне гране, посебно га је надахњивао деда по мајци, Петар Зрињски. У самостанским школама би од њега најрадије начинили монаха, а од његове сестре Јулије самостанску девицу.

Када се Ракоци вратио кући као највећи поседник у Угарској, изгледао је као великаш веран краљу. Носио је немачку одећу, довео је жену Немицу, а од политике се намерно оградио. Када је у Хеђаљи избио устанак 1697. године, да не би био сумњив побегао је право у Беч. Ипак, познавање мађарских прилика и пријатељство са грофом Миклошем Берчењијем вратио га је на пут његових предака. По угледу на свога оца и деду по мајци ангажовао се на страни завереника и потражио контакт са Лујем XIV. То се, међутим, брзо сазнало и Ракоци је допао добро чуваног затвора у Винернојштату. После пустоловног бекства успео је да стигне на територију Пољске, која је била у пријатељским односима са Француском. Тада више није било пута натраг и он се везао на живот и смрт – за идеале слободе. Ипак се преварио јер је узалуд у француском краљу и пољској господи тражио савезника уз чију би помоћ повео борбу за слободу. Онда му је дошао Тамаш Есе, његов кмет из Тарпе и донео му поруку од сељаштва спремног на устанак. Били су потребни само команда и застава па да се маса без главе претвори у армију. Пошто је то чуо и од својих следбеника које је слао у Угарску, Ракоци је прихватио да предводи сељачку устаничку војску.

Устанак куруца Ференца II Ракоција

Питањa наслеђа Шпаније, на коју су бацили око цар Леополд и француски краљ Луј XIV, остало је отворено. Миром у Ријевику 1697. године ово важно питање није било ни додирнуто, јер су и Леополд I и Луј XIV осећали добро да ако се ово питање отвори, до мира између њих двојице неће доћи. Већ тада је било јасно да се са решењем тога питања неће моћи много одуговлачити. Три године након склапања мира, под утицајем Луја XIV, прогласио је болесни краљ Карлос II за свог наследника Лујевог унука, херцога Филипа од Анжуа. Тим је кандидатура надвојводе Карла (млађи син Леополда I) била у потпуности ништавна, надвојвода је био истиснут из Шпаније. Кућа Хабзбурга губила је све изгледе да ће моћи да завлада Шпанијом. Тако су стари противници, Леополд и Луј, борећи се за превласт у Европи, дошли поново у сукоб. Као што је Луј XIV раније, у сличној прилици, развио нарочиту дипломатску акцију да добије што више савезника, тако је и овај пут спремао савезнике још пре него што је рат избио. Њему је стало да цару Леополду што више веже руке на западу, на југу царевине, као и на самом кућном огњишту.

Турска, која је била исцрпљена и у миру са Хабзбурзима, није могла ништа озбиљније рачунати, али је зато краљ Луј XIV умео згодно да искористи незадовољство угарских сталежа у крутој хабзбуршкој стези. Онда је скроз разумљиво што је убрзо по започетим непријатељствима између Француске и Хабзбуршке царевине, букнуо устанак у Угарској. Овај устанак је био помаган и подржаван агентима Луја XIV. Огорчено угарско племство, нарочито изузетно надарени гроф Миклош Берчењи, истакло је на чело устанка кнеза Ференца II Ракоција. Млади кнез је већ у јуну 1703. године дошао из Пољске, где је утекао из винернојштатског затвора и устанак је већ тога лета захватио леву обалу горње Тисе. Како је цар Леополд значајан део своје војске морао да упути на запад против Француза, стало му је било до Срба, од којих је недавно на југу монархије формирана граничарска милиција. Иначе граничари су били потпуно независни од жупанијских власти. Сада када је српска помоћ била толико потребна да се Ракоцијев устанак што пре угуши, у Бечу се осећала нелагода поводом царске наредбе од 8. марта 1703. године. Наиме, овом наредбом се српском патријарху не само сужавала јурисдикција, него му се забрањивала употреба патријаршијске титуле. Као и раније бечки политички кругови су се надали да ће Србе придобити новим обећањима.

Маја месеца Ракоци је из свога дворца у Брезану послао заставу са натписом Cum Deo pro Patria et Libertatem (С Богом за Домовину и Слободу), и позвао све Мађаре, племиће и оне који то нису: Позивамо на родољубље све истинске патриоте, црквене и световне, племићке и неплемићке, наоружане или код куће боравеће, једном речју сваком сталежу припадајуће праве Мађаре који желе стару, дичну слободу наше земље и наређујемо им, молимо их да, као што је Бог срца неких за домовину већ ујединио и узбудио, да за своју драгу домовину, слободу, народ, сви узму оружје против империје која врши бесрамно насиље против Бога и наших закона, узнемирава намеће давања порције, опорезује, одузима и креше наше племићке слободе, гази наш образ, одузима нам со и хлеб, влада нашим животима и врши свирепости.

У повремено силовитим окршајима између царске војске и устаника, који су завладали читавим областима Угарске, Србима није било допуштено да остану неопредељени. Прогласом из свога табора Секељхида у бихарској жупанији од 9. августа 1703. године, Ракоци је позвао Србе да се прикључе устаницима обећавајући им веће слободе на тлу Угарске од оне коју су имали под Хабзбурзима: Знајући да је овај увек наоружани и оружју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој држави подносио (…) хтедосмо овим нашим писмом обзнанити да не чекајући ни дана ни часа, већ да одмах скоче на оружје и обвежу се на услугу нашој милој отаџбини. Ако то учине, обавезујемо се да ће од оца на сина, с колена на колено, бити у таквој слободи да нигде ником неће давати данак (…). У истом позиву следила је и стравична претња: Али, ако се деси противно, да не устану, или можда да против нас оружје подигну (…) то ћемо их, без икаквог милосрђа, клати и сећи, а ни децу нећемо штедети. Ако нам Бог благослови наше оружје коначно ћемо их искоренити у нашој мађарској отаџбини. Ово уопште није била празна претња.

У почетку поједини српски одреди су се прикључивали Ракоцију, због чега је неповерење бечких кругова према Србима још више порасло. Ратни савет је ишао чак дотле, да је у јесен 1703. године предлагао цару да се патријарху не допусти да из Беча оде на југ. Њему се није веровало јер се чуло да су неки Раци (Срби) пристали уз Ракоција и Берчењија. Сумњу у верност српског народа код бечких власти појачавало је и то што српска милиција под Манастирлијом није била предузела ништа против мађарских устаника.

Под Ракоцијевом заставом испрва су били само сељаци и ситно племство који су живели сељачким животом. Свињари, говедари, бербери и кројачи били су официри. Великаши и жупаније испрва су гледали на устанак са непријатељством. Шандор Карољи, велепоседник и велики жупан сатмарски (Сату Маре) код Долхе (Долга) растурио је сељачки устанак из околине Берегсаса (Берегово). Када је половином јула 1703. године Ракоци прешао преко Карпата, борба за слободу Угарске се за неколико месеци победоносно развила. Сељачка војска је нарасла као бујица, Ракоци је дао обећање да свако ко узме оружје биће ослобођен сваког рада за господара, пореза и кулука. Ово прокламовано ослобођење пробудило је наду међу кметовима: ослободити се беспоштедне окупације царске војске и ослободити се властелинског намета. Ракоцију су прилазили кметови са свих страна, у недостатку пушака наоружали су се сабљама, гвозденим вилама и косама. Преко Тисе је било Затисје, где се Ракоци са војском пребацио и у његове руке доспели су Дебрецен, Кало и цело Затисје до Петроварадина.

Успех устаника довео је у табор и један део жупанијских племића и властеле. Ракоцију је пришао и Шандор Карољи, чију је сујету Беч повредио тиме што је потценио његову победу код Долхе. Магнат се заклео на верност кнезу јер су се његови поседи налазили на територијама које је царска војска прва запосела. Само црквени великодостојници су се круто држали, не рачунајући једног егерског бискупа до краја остали љути непријатељи Ракоцијеве борбе. Крајем 1703. и почетком 1704. године ситуација се по Ракоцијеве устанике развијала изузетно охрабрујуће. Хабзбурзи су били потпуно заокупљени ратом око шпанског наслеђа (1701–1714), водећи огорчене борбе са војском Луја XIV. Победа у овом рату значила је, поред данашње Шпаније, и власт над Италијом и колонијама у Америци. Првих година рата Французи су постизали велике успехе, док Берчењи у децембру 1703. године са 25 хиљада мађарских и словачких устаника већ је овладао и патролирао обалама Ваха и Мораве. Изгледало је почетком 1704. године да се Беч налази у безнадежном положају: са изузетком неколико јачих градова, цела земља била је у рукама куруца, а француске армије су напредовале на баварско-аустријском делу Дунава.

Размахом устанка, који се ширио готово по читавој Угарској, Срби су у појединим градовима, а особито у селима Поморишја, Бачке и Подунавља, где су били најгушће насељени, осетили сву трагичну озбиљност свог положаја. Било је и оних који су прилазили мађарским устаницима. Иако повређен због сталних кршења привилегија, што је тих година с народом тешко преживљавао, српски патријарх се баш у име тог народа није могао огрешити о верност и оданост царском дому, на шта су га обавезивале привилегије. Био је доследан, изабрао је легитимну страну. Разумљиво, тако су поступили и истакнути српски официри, граничарски заповедници: Хаџи Мојсије Рашковић, Јован Поповић Текелија, Ceкула Витковић и други. На царској страни остао је и Јован Манастирлија, чије је звање српског подвојводе реорганизацијом царске војске изгубило сваки значај, па је имао само чин капетана српске милиције. Срби су ушли у нов, унутрашњи рат, који се водио за престиж аустријских, односно мађарских интереса. Ни слутили нису да ће из тог туђег рата баш они изаћи с највећим војним, али и цивилним жртвама. Сматра се да је у току Ракоцијевог устанка у разним биткама учествовало око 25.000 Срба, што староседелаца, што досељених око 1690. године, међу којима је било младића који су у Угарској дорасли до оружја. То мноштво Срба на бојним пољима узбуђивало је вођу устанка: Благи Боже! Да ли из земље ниче тај силни Рац, или пада из неба као киша?

Жестока борба против царевих непријатеља изазвала је разјарени бес и крваву освету. Ракоцијеви куруци устремили су се на српска насеља, палили, убијали нејач и жене, остављајући иза себе згаришта, што је описано и у Грабовачком летопису: (…) пленише најпаче род Србскиј (…) децу в колевках секоше и многија безчисленаја зла сотворише, које здје в краце известити невaзможно. Тогда и свештенога чина не поштедише, јегде сеј свети монастир поробише.

Најтеже је страдала српска Барања, или шире узевши Подунавље, Raczország, Ratzenland, како је овај део Угарске означен у старим хроникама. У жупанијама Стонобеоградској, Толнaнској, Шомођској и Барањској, српска насеља су тада сатрвена. Остали су стихови које су певали Ракоцијеви устаници 1708. године:

Megéget Ráczország, megmaradt harom ház / Изгоре Српска земља, остадоше три куће

Elesett négy ezer, megmaradt három száz. / Падоше четири хиљаде, остадоше три стотине.

Песма се односи на уништавање српских насеља код Шимонторње и Сексaрдa. Злочини куруца изазвали су српску освету. После заузећа Печуја и Шиклоша, једна јединица српске милиције сурово се осветила мађарском живљу и римокатоличком клиру. Била је то одмазда за догађај од 1. фебруара 1704, када су куруци ушли у Печуј и поклали око 1400 Срба. Напослетку, остаје сазнање да тај рат спада у најтежа искушења кроз која је прошао српски народ у Угарској.

Патријарх Арсеније III био је тада у веома тешком положају. Требало је да се одлучи да ли са својим Србима да пристане уз цара, или да се одазове Ракоцијевом позиву. Ни једна ни друга страна није пружала повољне изгледе: бечки двор је обећао патријарху проширење привилегијалних повластица, али тек када се среде прилике у Угарској. Срби су имали често прилике да осете колико су несигурна бечка обећања и како су бечки политички фактори спремни да према потреби, пређу безобзирно преко садржине привилегија. Још мање су поверења уливали Мађари, са којима су Срби, већ првих дана по преласку у Угарску, дошли у веома оштар сукоб. Поред тога, патријарх није много веровао у успешан епилог мађарског устанка. Због тога је он, као врховни представник српске цркве и народа, више волео да пристане уз легитимну страну уз цара Леополда I. На позив Ракоција из Ђенђеша од 6. септембра 1704. године и на позив грофа Берчењија из Ујвара. Од 22. новембра исте године, патријарх није хтео ни да одговори.

Није прошло много времена, а стари патријарх поново се горко уверио да све издржане патње и муке у борби с мађарским устаницима нису донеле никакве сигурне гаранције. Није чудо што је оронули и већ тешко оболели патријарх, малаксао у сталној бризи и борби, падао у очајање. Писао је 29. октобра 1705. године руском бојару и врховном заповеднику руске морнарице: Ради наших грехова, један део православних хришћана склонио се од злобе Агарена у угарске крајеве. По том ђаво, непријатељ доброга, посеја своју злобу по Угарској, те отуда ниче трње неправде и изби међусобна борба са ћесаром. После тога стиже нас љута зима, а многи правоверни, како свештеници, тако и световњаци, старци, младићи и деца гоњени беху угарским мачем. И бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо амо као лађа на пучини великог океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тамна ноћ и хладна беда наше несреће (…).

Занимљиво је да је Ђорђе Бранковић изражавао симпатије према мађарским устаницима. Он доноси у својим Хроникама текст Ракоцијевог прогласа, који је упутио Мађарима из Бжезна у мају 1703. године. Тај манифест у препису могао је Бранковић добити у Бечу од подвојводе Манастирлије који је тамо боравио у лето 1703. године. Наравно, Бранковић се трудио да Ракоцијев устанак доведе у тешњу везу са својом личношћу. Бог је, вели Бранковић, устанком Мађара хтео да казни Немце за толике неправде, учињене српском народу и његовом деспоту, кога су осудили на вечно заточење. Даље вели Бранковић, заплетени у ратовање са Французима, баварским изборним кнезом (курцфирстом), и Швеђанима, уплашили су се Немци да им он, као и Ракоци не умакне из затвора. Зато су се одлучили да га преместе у Хеб.

***

Упоредо са војним подухватима устанка северно од реке Драве, Ракоци се 18. јануара 1704. године обратио манифестом Хрватима, подсећајући их нарочито на пропаст Зрињских и Франкопана и то да њихови јавни послови зависе од интереса унутрашњо-аустријских земаља. Његов позив на заједничку борбу није наишао ни на какав одзив, и мада је бан Палфи почетком марта потиснуо куруце из Међумурја, сабор је ипак 15. марта закључио да прогласи ,,општи устанакˮ (generalis insurrectio) и тако обезбеди границу од даљих упада куруца. Међутим, после њиховог неуспелог покушаја да тих дана продру до Вировитице, нестало је сваке непосредне опасности на тој страни. Хрватска војска је отада под баном учествовала у борбама на угарском земљишту. Уколико се Ракоци тешње повезивао са Лујем XIV, а француска војска на италијанском бојишту се више примицала, што је крајем 1705. године дало подстрек за мисао о могућности Ракоцијевог искрцавања на Хрватском приморју, он је опет обратио пажњу Хрватској. У томе се најзад могао ослонити на сарадњу хрватског великаша, барона Јосипа Војновића. Војновић је узео на себе задатак да једним војним упадом из босанског суседства и стицање присталица у Хрватској, особито међу крајишким официрима – племићима, омогући спровођење тог плана. Том приликом Ракоци је 17. новембра 1705. године поново упутио позив на заједничку борбу против Аустрије. Уз помоћ турских и млетачких власти Војновић је током 1706. и 1707. године развио из Бањалуке доста живу делатност. Његова чета је почетком 1707. године нарасла на 2000 људи, а у вези са њиме доводе се и неке вести прелажењу влаха на босанску страну. Mада је његова појава изазвала знатан немир у службеним круговима у Хрватској, крајњи резултат његових настојања ипак је био ништаван. Ипак, он је у Пожешкој крајини успео да придобије нешто присталица. У том погледу ништа није могао променити ни трећи, последњи Ракоцијев позив. Он се 20. новембра 1706. године обратио Хрватима, који је Војновић разаслао војним заповедницима на Крајини. У јесен 1708. године Војновић се као Ракоцијев емисар налази у Венецији, где узалуд покушава да сењорију увуче у рад на подизању устанка у Хрватској. Тада је на бојишту пала коначна одлука у прилог Хабзбурговаца, које је Ракоци и угарско племство на сабору у Оноду лишио угарске круне.

У време тог преокрета пожунски сабор, који је заступао угарско племство верно династији, покренуо је питање о усклађивању (concordantia) хрватских закона с угарским. Сабор је стао на становиште да краљ може убудуће санкционисати само оне чланке хрватског сабора који се не противе позитивним законима угарског краљевства. Озакоњењем тога предлога Хрватска би у јавности изгубила једно од основних обележја своје државности: право на своје законодавство. Стицајем разних околности, међу којима је значајну улогу одиграо и жесток отпор нунција хрватског сабора, то питање је остало тада отворено. Решење тога изразито политичког питања зависило је од односа снага, који је за Хрватску био већ од почетака врло неповољан. Сатмарски мир учинио је тај однос за хрватско племство још неповољнијим. Оно је у том положају немоћнијег потражило помоћ на двору, који је поменутим миром био и сам приморан да попусти захтевима угарског племства. Прилику за то пружило је питање наследства ако изумре мушка грана Хабзбурговаца, чија је могућност после смрти Јосифа I стварно постојала.

***

Наде у брзи успех су се у лето 1704. године ипак изјаловиле. Хабзбурзима је пошло за руком да код Хелштата у Баварској извојују одлучујућу победу над Французима, и тако се западни фронт одједном преместио на Рајну. Пред зараћеним странама су се надвиле исцрпљујуће и тешке борбе. Земаљској скупштини у Сечењу, одржаној 1705. године тога изразито политичког питања, пало је у део да организује сталешку државу која је ницала. По угледу на Пољску, устанички сталежи су створили сталешку конфедерацију, врсту савеза. , Удружени мађарски савези су за врховног поглавара Угарске изабрали Ракоција, кога је Земаљска скупштина Ердеља још претходне године довела на кнежевски престо његових предака. Ради одлучивања о најважнијим политичким питањима формиран је Сенат од двадесет пет чланова, а за решавање изузетно тешких привредних задатака, Привредни савет. Формулисани су захтеви и услови за нагодбу са Хабзбурзима, уз учешће трећих сила, Енглеске и Холандије. Поред гаранција хабзбуршких савезника, захтевана је и потврда сталешког устава и враћање на слободан избор краља, као и на одредбу о праву на непослушност.

Оснивање првих угарских удружења и организација нису била једини обриси државности. У неколико ad hoc ковница долази до прављења првог нововековног мађарског новца. У Градском музеју у Бечеју налази се изузетно ретка оставштина новца револуционарне Угарске под Ференцом II Ракоцијем. То је јединствена и једина оставштина на територији Србије. Остава се састоји из 58 бакарних полтура, названа још и либертаси, што је, иначе, врста новца својствена XVIII веку. Да мистерија буде потпуна, новац је пронађен преко Дунава, у Пожаревцу. Више политичка него финансијска афирмација, овај пројекат је требао да пред европском јавношћу покаже како Угарска може самостално да живи и да се развија. Међутим овај новац је катастрофално губио вредност, трговци су примали само бели новац, тј. сребро, а у кесама куручких бораца звецкали су само бакарни либертаси.

Успех Ракоцијаевих планова зависио је првенствено од војске. Куручка војска била је типично устаничка сила, она није имала претходницу из које је израсла. Настала је великом брзином, из огорчења и тежњи народа. Оно што Алберт Киш, заједно са Тамашом Есеом, организатором сељаштва из 1703, покрену у априлу 70 табанлија, у мају је бројало 700, у јуну 7000, а у децембру 70.000 војника, писао је касније у својим Мемоарима Ракоци. Међутим, тадашња феудална Угарска са својим слабо развијеним занатством није била у стању да ову бројчано велику војску на одговарајући начин снабдева оружјем, одећом и храном. То је имало за последицу да већина војске остане слабо опремљена, нерегуларна, тзв. пољска војска, а њено бројно стање је веома варирало. На врхунцу ослободилачке борбе та војска је бројала и преко 100 хиљада, у просеку је могла имати око 70 хиљада, али је у годинама осеке устанка падала и на 30 хиљада људи. Највећа невоља је, ипак, када је настајала национална армија није нашао ниједан војсковођа дорастао Зрињском. Народне вође су убрзо сменили племићки официри, док су генерали били неспособни и непослушни феудалци. Од нижих официра међу генерале се једино уздигао једнооки, популарни Слепи Боћан (Јанош Боћан). До бригадирског чина, који је стајао између пуковничког и генералског, доведена су двојица људи који нису били племићи: Тамаш Есе кмет из Тарпе, и Орбан Целдер, грађанин из Сепеша.

Куручка војска је упркос овим недостацима, који су проистицали из феудалних односа, извела многе сјајне војне акције. Куруци су били недостижни мајстори смелих патролних удара и изненадних акција. У пролеће 1704. године код Сомолања, у близини границе на Морави (Словачка), уз помоћ побуњених сељака заробили су чак и царског генерала Ричана (Ritschan). Једном приликом су код Беча изненадили и цара, који је ништа не сумњајући ловио, а дубоко иза линија заробили су непријатељског главног команданта. Међутим, у великим директним биткама, због недостатка доброг наоружања, неопходне дисциплине и савремених војних знања, нису могли да постигну одлучујуће победе.

После смрти Леополда I царска круна припала је Јосифу I Хабзбуршком. Јосиф је био цар Светог римског царства, краљ Угарске, краљ Чешке и надвојвода Аустрије. Он је био син царев са трећом женом Елеоноре од Пфалца-Нојбурга. Јосиф I (1705–1711) покушао је одмах по ступању на престо да преговорима паралише устанак. На преговорима у Нађсомбату (Трнава), Јосиф није штедео обећања, али Хабзбурзи су зазирали од тога да мир гарантују стране силе, Енглеска и Холандија, а ни на који начин нису желели да допринесу независности Ердеља. Бечки двор је покушао да Ракоцијеву жену, хесенску војвоткињу Шарлоту Амалију, која је била заточеница Беча, искористи да би од њеног мужа изнудио уступке у својој непопустљивости. Кнез је одбио понуду и написао својој жени: (…) Искрено признајем, следећи глас моје дужности и моје заклетве, јавне послове ћу од сада решавати ја сам. После неуспешних преговора поново су се распламсале борбе, у које су Хабзбурзи убацивали све веће снаге. Додуше, куруци су још увек побеђивали, дошло је до заузимања Естергома и поновног освајања Ердеља. Слепи Боћан је и против тројице генерала задржао Задунавље, а Тамаш Есе је у својој последњој бици пред смрт, одбранио Касу (Кошице). Са друге стране, царска армија генерала Рабитена, пошавши из Ердеља, могла је такорећи да се прошета кроз Угарску: прво је опколила Кошице, а затим се упутила према Будиму, показује колико су слабе биле регуларне снаге куруца.

У све тежим политичким и привредним околностима, Земаљска скупштина, која је од 1707. године заседала у Оноду, одлучила се на радикалан корак: прогласила је да се Хабзбуршка династија лишава угарског престола. Мржња према Бечу дошла је до тог нивоа да су посланици у један глас извикивали: Риђи пасји господар цар Јосиф није наш краљ! Вође осамостаљене државе потражиле су савезнике у зараћеној Европи, у којој је рат на северу вођен око шпанског наслеђа и рат Петра Великог против шведске превласти довео у ратно стање скоро све државе. Луј XIV је од почетка устанка пружао, у почетку значајну, а касније све мању помоћ Ракоцију. Послао је новац и неколико виших официра, али услед разних принципијелних и практичних недоумица, краљ Сунце се увек устезао од отвореног савезништва. Швеђани су одбили Ракоција, а Петар Велики му је предложио савезништво Русије, тако је 1707. године дошло до потписивања уговора о савезништву. Ипак су се спољнополитичке прилике неповољно развијале: Петар Велики је био заузет Швеђанима, потом Турцима, а Французи су једва водили борбе у Баварској, што је омогућавало све веће ангажовање царских снага у Угарској.

Унутрашње невоље су разједале куруцку државу. Сам Ракоци је констатовао: Племство је из дана у дан све више враћало своју власт над кметовима и одузимало им вољу за ратовањем, да би их терало на рад у своју корист. Преварени у својим надањима, сељаци су све равнодушније гледали на развој устанка. Крајем 1708. године Земаљска скупштина у Шарошпатаку узалуд је обећавала граничарске слободе оним сељацима који остану до краја у борби. Заједничка анти-хабзбуршка позиција је довела у исти табор феудалце и кметове, али њихов непомирљиви класни интереси су током година расточили тај савез. Дуготрајни рат их је исцрпео и земљу осиромашио. Догађаји на бојишту попримили су злослутан смер. Године 1708. код Тренчина, на несрећни начин, претрпела је пораз најбоље наоружана војска куруца, која се спремала да нападне Шлеску. После тога све више племића постали су издајници: неустрашиви, али бескарактерни Ласло Очкаи, чувени хусарски официр Безереди и многи други. Пробијали су се гласови о нагодби са Хабзбурзима, чему је погодовала и папина анатема против Ракоцијевих присталица. Још једном је Адам Балог однео победу код Келешда (Kölesd) у жупанији Толна, али и у важној бици код Ромхања 1710. године није успео да победи. Пао је Ершекујвар (Нове Замки), а издаја беле госпе од Лечеа (Lőcse), омогућила је да Лече падне у руке непријатеља. Устанак је био потиснут на место свог настанка, преокренула се судбина куруца, а у изнуреној земљи беснела је епидемија куге која је односила стотине хиљада живота.

Ракоци се уздао у моћ руског цара, чинило му се да није све изгубљено. Прво је послао у Варшаву Миклоша Берчењија, а почетком 1711. године и сам је отишао онамо. У Угарској је вођство прешло у руке Шандора Карољија, који је са знањем Ракоција отпочео преговоре са грофом Јаношем Палфијем, главним вођом Лабанаца. Али док је кнез желео да добије на времену, Карољи га је преварио: склопио је мир у Сатмару. После потписивања мира све је ишло веома брзо: цар Јосиф I je, без икакве гаранције обећао да ће бити задржани угарски сталешки устав и верске слободе. После тога је преостала главнина куручких снага положила оружје на пољу код Мајтења. Бећари су се вратили, или су постали луталице. Господи је Сатмарски мир гарантовао пуну амнестију, многи су то и искористили. И Ракоци је могао да добије натраг своје поседе од око два милиона јутера, али он није прихватио понуђену милост. Никад нисам гледао напред на Патаку, Нађењеду (осим моје породице, jeр сам рат почео искључиво за слободу моје домовине, рекао је и веран својим начелима радије се определио за изгнанство.

Са Сатмарским миром уследио је прелом и у културном развоју Угарске. У годинама устанка, чак и усред ратних невоља цветала је култура и развијао се живот уз књигу. Поново су били отворени чувени колегијуми у Патаку, Нађењеду (Алба Јулија у Румунији; М. Јовичин) и Еперјешу (Прешов у Словачкој; М. Јовичин), појавило се издање Турског опијума Зрињског и столећима употребљаваног латинско-мађарског речника Париса Папаија. Ракоци је издавао прве новине на латинском језику под називом Mercurius Veridicus, Гласник истине, ради информисања иностранства. На двору Ференца Ракоција радио је чувени сликар – портретиста Адам Мањоки. Најзначајније наслеђе културног живота из времена устанка је куручка поезија, која је пратила борбу против Хабзбурга.

Литература:

Историја народа Југославије 2, Јорјо Тадић, Сукоби с Мађарима, Београд 1960;
Ћоровић Владимир, Историја Југославије, Београд 1989;
Maćaš Unger, Oto Sabolč, Istorija Mađarske, e-literatura;
Радонић Јован, Ђорђе Бранковић, Деспот Илирика, Београд 1929:
Давидов Динко, Привилегије царског дома хабзбуршког, Галерија Матице српске, Нови Сад;
Ferdo Šišić, Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do 1. decembra 1918, e- literatura.

Завера Зрињског и Франкопана; Ракоцијев куруцки устанак

Остави коментар