Жене у средњем веку – Западна Европа до 1000. године

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Жена у позном Римском царству заузимала је разнолике положаје у друштву, те се за овај период историје Римске империје зна за бројне угледне жене, од владарки до жена из народа, па и проститутки и робиња. Међутим, рани средњи век је донео различите промене и свет је почео да се мења. Сеоба народа проузроковала је измену етничке слике, а од 476. године и формално више нема Западног римског царства.

Нове државе на тлу Европе у почетку су, што се тиче положаја жене, имале доста обичајног права у свом законодавству и уопште у друштву. Могућност наслеђа, располагања миразом, и уопште брачно право је давало значајна права женама. Ропство и проституција у освит средњег века су се наслањали на римску праксу, те је хришћанство покушало да у то унесе одређени ред. Бургундски и визиготски законици су прописивали да је жена могла да поседује и управља земљом, посебно у случајевима кад је удовица или ако је муж одсутан (ратни поход). Англосаксонско законодавство је било прилично контрадикторно, и протезало се од заштите права до санкционисања отмица жена у законику краља Етелреда 1008. године.

Жене и рано хришћанство, које је свакако једно од кључних обележја овог периода имали су врло комплексан однос, од одбацивања жене и критика на рачун целог рода (рецимо Тертулијан и његово quid est mulier?) до могућности за самосталан развој у манастиру. Женски манастири и женско монаштво уопште дали су замах и женској креативности, те њиховом излажењу из сенке. Жене на челу дуплих манастира раног средњег века изгледа да нису биле реткост, и старије историографско питање да ли је то мит или реалност се у новије време све више одбацује. Наравно, кључно питање може ли се све то и посматрати кроз полну одређеност или је просто јурисдикционо питање, као и чињеница да су многе ктиторке биле управо владарке.

Жена у домаћинству раног средњег века је била не само објекат, него често и субјекат и надгледала је цело домаћинство и послове у њему. Имајмо на уму да је највећи проценат средњовековних жена управо био везан за село, да су биле у доста тежем положају, али до 1000. године постоје трагови њиховог управљања пословима у целом домаћинству. Матроними који се појављују у раном средњем веку, неретко су служили за породично или чак и династичко разликовање грана неке веће породице, што показује одређен ступањ прихватања женских линија унутар фамилија, родова или чак и династија.

Жена је своје место нашла и у најважнијој правној збирци раног средњег века у франачком Салијском законику – и ево неколико примера:

Ако неко убије слободног човека или од живог мужа отме жену, пресудиће се да плати 8.000 динара, што износи 200 солида.

Ако неко злостави слободну и трудну жену, па она умре, пресудиће се да плати 28.000 динара, што износи 700 солида.

Ако неко убије слободну жену која може да рађа, пресудиће се да плати 24.000 динара, што износи 600 солида.

Ако је убије пошто више не може да рађа, пресудиће се да плати 8.000 динара, што износи 200 солида.

Ако неко за слободну жену каже да је вештица, и не буде то могао доказати, пресудиће се да плати три пута по 2.500 динара, што износи 187 ½ солида.

LIX О наслеђу

1. Ако неко умре и не остави деце, а жива му је мајка, она ће га наследити.
2. Ако му мајка није жива, а остави брата или сестру, они ће га наследити.
3. Ако ни њих нема, наследиће га тетка.
4. А даље, наследиће га најближи сродник из поменутих лоза.
5. Земљу, међутим, никако не може да наследи жена, него цела земља припада мушкарцима његова рода.

У наредним редовима биће речи и о неким најважнијим и најугледнијим женама. Будући да је у питању рани средњи век, изузетно је тешко направити неки велики избор, али опет, ова епоха на Западу није била без фасцинантних биографија угледних и образованих жена које су искакале из свакодневнице.

Гала Плацидија је била ћерка византијског цара Теодосија I, све до 410. године живела и боравила најпре у Милану, а потом и Риму. Одведена је као талац после првог пада, односно варварске пљачке Рима, коју је затим оженио Атаулф. Већ 416. године била је размењена за жито, а затим поново, мимо своје воље, 417. године удата је за победника над Визиготима и потоњег цара Констанција III. Из овог брака су се родила деца Хонорија и будући цар Валентијан III. Способна жена у политици, утицај јој се повећао у време после смрти западно-римског цара Хонорија, када је дошла у сукоб са војним заповедником Кастином, због чега је морала да побегне у Цариград, где је прихватила и измирење са ранијим противником византијским царем Теодосијем II. За ово путешествије се везује и прича о бродолому и наводном завету Светом Јовану који је Гала Плацидија дала како би је избавио из те опасности. Уистину, на кратко ју је и погледала срећа јер је Валентинијан III проглашен за цара 425. године, Гала Плацидија била је регенткиња малолетном сину, али то је кратко трајало. Сукоб са војсковођом Аецијем је потом избио и Гала Плацидија, велика владарка и ктиторка била је приморана и на повлачење 433. године. Умрла је 450. године.

Света Клотилда се у историографији романтичарски назива: Жена која је покрстила Франке или друга мајка прворођене ћерке Мајке Цркве. Ћерка бургундског краља Хилперика II. Нејасно је како дошла на двор код Ходовеха и удала се за њега, јер најбитнији извор за овај период Гргур Турски изгледа користи неку апокрифну причу. Вероватно је у питању био политички брак 493. године, када је Клотилда постала франачка краљица. Занимљиво, и њена сестра Хрона је била активна и основала је цркву Светог Виктора у Женеви. Клотилда је била одгојена као побожна хришћанка, родила је петоро деце, инсистирајући на њиховом крштењу код Хлодовеха и то у периоду пре него што је и он сам примио хришћанство. У време када су скоро сви варварски народи били аријанци, Клотилда је била из породице која је следила никејску догму и римски обред и тиме утицала и на мужевљев правац. Покрштење Хлодовеха у Ремсу након победе у бици код Толбијака често се придодаје и њеном утицају. Овом се времену приписује и црква Светих Апостола Петра и Павла у Паризу, касније Свете Геновеве савременице Хлодовеха и Клотилде. Геновева је често долазила у ову париску цркву, Клотилдину задужбину, тамо се молила и након смрти је канонизована и постала заштитница Париза. Од 511. године Клотилда је била у Туру, покушавајући да обезбеди права на престо унуцима, посветила се потом аскетском животу, те умрла на гробу Светог Мартина 545. године. Убрзо након смрти канонизована је као светица.

Амаласунта/Амаласвинта била је ћерка највећег остроготског владара Теодориха Великог, која је била у браку са племићем Еутериком. Аријанка по верској припадности, знала је латински, грчки и готски, учила је философију. Поседовала је, сведоче оновремени извори, све женске врлине: била је срећна, плодна и стрпљива. Политички је такође била врло мудра и активна, разумела је изузетно добро и време и ситуацију. Од 526. године наследила је остроготски трон као регент, владала је у име сина Аталариха, и као таква приказана већ 530. на диптиху. Вероватно су већ тада вођени преговори са византијским царем Јустинијаном I о бегу у Цариград. Од октобра 534. до априла 535. године Амалсвинта је на врхунцу, јер је у то време била самостална владарка, али не задуго. Затворио и убио ју је Теодахад, што је био изгледа и узрок византијских похода на Готе.

Хилда од Витбија била је једна од најважнијих жена раног средњег века у англосаксонској Енглеској. Рођена 614. године у Деирану. Требало би рећи да сви подаци о њој потичу од Часног Беде и његовог дела о црквеној историји Енглеске. Сукоби различитих краљевстава и племена у раној англосаксонској Енглеској су обеле-жили њен живот. Хилдина сестра Хересвита постала је монахиња, она и њене ћерке, како сведочи Беда, биле су надалеко познате по хришћанским врлинама. Хилда је сама основала 657. манастир у Витбију по узору на келтско хришћанство које се ширило из Јоне, насупрот ономе које долазило из Рима, тзв. епископалном, папском. Опатија је сама конципирана по келтском принципу, састојала се од више малих кућа у којој је живело два до три монаха. Неколико монаха из Витбија су касније били епископи, неки канонизовани, у опатији неговане хришћанске врлине и познавање Библије, као и читање, писање, образовање уопште. Све је то била заслуга ктиторке и изгледа прве настојатељице Хилде од Витбија.

Света Радегунда живела је од 520. до 587. године и била је тирингијска принцеза и франачка краљица. Прво је ратна заробљеница, а онда једна од шест жена и конкубина Хлотара I. Око 550. Хлотар је убио Радегундиног брата, угасивши тирингијску династију по мушкој линији, а она је побегла епископу Ноајона и постала ђакониcа. Основала је манастир Часног Крста код Поатјеа у којем су живеле монахиње по Правилу девица Цезарија из Арла, на основу кога је писменост и образовање важан елемент живота монахиња, осим наравно девичанства, сиромаштва и послушања. Радегунда је била писмена и веома образована, писала је писма песнику Фортунату, која нису сачувана, а доцнији хагиограф и за живота пријатељ био јој је и Гргур Турски. Посвећене су јој две песме, које је наводно писао Фортунат, а можда  је и она сама њихова ауторка, како неки наводе. Ове две песме носе наслове De Excidio Thoringiae и Ad Artachin. Била је екстремни аскета, строго постила цео живот и врло рано након њене смрти развио се култ, који се током средњег века ширио од Поатјеа, Париза и Кембриџа, па све до данашње Словеније, односно аустријских земаља где су ницале цркве посвећене управо  њој. Сам гроб Свете Радегунде су уништили хугеноти. Њено житије писала је монахиња Бодовинија након побуне у опатији, кад су монахиње одбиле да им мушки клир именује опатицу, што је решено тек након две-три године. Очигледно њен утицај био је много јак на сестринство.

Дуода (око 824–844) је била франачка списатељица, жена војводе од Септиманије, у времену распада каролиншке империје. Очигледно образована, богата жена из врло угледне породице, али са до данас нејасним пореклом. Ауторка је дела Liber Manualis написаног за свог сина Виљема. Дело садржи 73 поглавља са дидактичком намером да буду водич њеном сину кроз живот. Дело није класично владарско огледало, али представља спис од огромне важности јер показује њену ширину, образовање и схватање света. Дело се дели на 11 књига, теолошке, етичке и политичке садржине, као што су о корисности Псалама, о Светој Тројици, о бројевима, о молитви и друго. Трезвена жена, свесна да су и богати огрезли у греху, веома побожна и посвећена вери, писала је и да је молитва неопходна не само за прошлост него још више и за будућност. За рани средњи век, па још узевши у обзир и чињеницу да је у питању жена у западној хемисфери, била је и више него врстан теолог и егзегета. Наведено њено дело  сачувано из каролиншког доба, представља једини спис за који се сигурно може рећи да га је саставила жена.

Из ових неколико биографија се види да је током раног средњег века на западу било и те како активних и значајних жена које су остале забележене у историји. Иако готово искључиво жене из високих друштвених слојева, учиниле су много на ширењу културе, писмености и духовности на западу Европе у доба када је све то скоро потпуно замрло.