Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
Много је референци заједничких за Саву Текелију и Александра Пишчевића. Рођени су у истој деценији осамнаестог века[1], привлачио их је одлазак у Русију као и књижевног јунака Вука Исаковича – сличним жељама савршено укалупљеног у њихове исповести, ратовали су у сенци људи од који су потекли – у Текелијином случају то је стриц Петар, а у Пишчевићевом отац Симеон. Такође су им заједнички неспоразуми са најближим члановима породице, а мотив прељубе један је од означитеља њихових живота.
Мемоарска проза Текелије више него код Пишчевића, приказана је читаоцима кроз „сентименталистички ретуш“, како наводи Милорад Павић, јер „аутор увек пре писања пропушта реалност кроз стилску самоцензуру која води ка стилизовању и ублажавању свега што штрчи или разбија осећајан тон казивања“ (Павић 1991: 93–94). То је нарочито уочљиво када говоре о себи и о женама.
И један и други свесни су свог изгледа и угледа. Сава Текелија ће рећи: „Доста ја онда млад от двадесет шест година свакој сам био мио“ (Текелија 1989: 45), а Милорад Павић ће га упоредити са Игњатовићевим Шамиком Кирићем, након што Геземан „вечитог младожењу“ препозна као мотив. „Лепо се носио, богат и пуст, лепо сликао и свирао у флауту, а на маскарадама дивили су се његовим белопутим прсима и његовој вештини коју је показивао пробијајући дебела храстова врата стрелом. Био је светски човек вичан конверзацији на неколико језика“ (Павић 1985: 171). И заиста, човек који је постао doctor juris, први доктор права међу Србима и Мађарима, који је засењивао лепотице по бечким и пештанским нобл-баловима, вероватно није ни сањао да ће бити жртва једног злехудог брака и бракоразводне парнице која ће трајати дуго колико и избављење котарског јунака Стојана Јанковића од турске руке. У народном епском кључу може се читати и женидба Саве Текелије. Своју потрагу за невестом завршава ламентом: „Нигди девојку не нађоʼ и тако се вратим“ (Текелија 1989: 169), које подсећају на речи Милића Барјактара када након обиласка земље од истока до запада није срео девојку спрам себе, јер јунак свакој нађе ману, као и Текелија – или је неугодна или млада или богињава. „Текелија се женио са надом да се неће оженити“ (Павић 1985: 173). Међутим, видевши да ће се лоза Поповић-Текелија угасити без наследника, одлучује да ипак испроси девојку против које је и небо учинило протест на дан венчања (в. Текелија 1989: 173). Раније, када је први пут дошао да је види, један спахија пао је с тавана и сломио врат, а сам жупан му је рекао да тражи другу невесту. Као и пред почетак буне на дахије, када је небо вргло прилике да предскажу буну коју су Турци покушали да предупреде и осујете сечом кнезова, једанаест година од тада, Сава Текелија јадикује: „и тако Бог послао и ватру и воду, и све се ја нисам дао освестити“ (Текелија 1989: 173–174). Препреке које су се цару Душану испречиле пред женидбу, арадском племићу осликале су се пред очима тек након изговарања судбоносног да.
Будућа супруга, контроверзна Амалија Безег, донела му је толико срамоте и негативне репутације да се и поред доброчинстава и племенитих дарова завештаних држави Сава Текелија и даље посматра кроз призму превареног мужа. „Арадска Месалина“ (Ераковић 2009: 725), која је само требало да учествује у чину прокреације једне од најпознатијих племениташких лоза, и буде верна љуба тада већ средовечном Текелији, није учинила ништа од тога. Најпре није хтела у постељу с њим, а када је, након мужевљевог даривања породичним реликвијама – мајчиним чешљем и минђушама, ипак пристала да испуни своју брачну обавезу, Текелија се горко покајао. Биле су му потребне три недеље да се излечи од болести којом га је заразила. „А камоли би тко помислити могао да једна канковом пуна девојка би смела поћи за мене“ (Текелија 1989: 184). Без стида и срама, Амалија је своју болест пренела не само мужу, већ официрима које је Текелија виђао око дома, а касније по граду исцрпљене од грознице која је јасно говорила да се морала јавити као последица обитавања у постељи његове супруге. „Беше друга Далида као прва Сампсону, и ова се нађе крива своме красноме господину“ (Теодосије 1988: 232). Ова користољубива жена стајала је угледа потоњег председника Матице Српске. Он, који је својевремено мамио уздахе пештанских грофица, показујући умешност у плесању, софистицираност у одевању и своје полиглотске способности тако да је одавао утисак да је гроф Естерхази лично, пао је на брачном испиту, одабравши неподобну жену за заједнички живот. Своју превару Амалија није ограничила само на брачну постељу. Након четири године живота, „сас женом у кући, а без жене“ (Текелија 1989: 175), Текелија од слуге сазнаје да га она поткрада. Расипала је мужевљев новац и заовине бисере шаљући их породици у Рибар, а изневеравање брачног друга кулминира у тачки у којој писац мемоара читаоцима открива да је његова супруга чак склопила пакт са својим братом да га убије. Текелија одлучује да неверну жену удаљи од себе. Он је не везује коњима за репове, нити је замишља раме уз раме са Семирамидом, Клеопатром и другим прељубницима у другом кругу Пакла „које црн ваздух шиба као чворке“ (Алигијери 2005: 79). Без изазивања непотребних скандала, отпрема је кући из које је дошла, не слутећи да се његовим невољама крај и не назире.
Арадске крчме проносиле су гласине хвалисавог Амалијиног брата да ће усмртити Саву Текелију. У време када Арад и Ердељ постају расадници глади и болести, а водена болест хара шаљући у смрт и Текелијине најближе, он не може да се посвети тим проблемима и њиховом решавању, јер започиње мучни процес прекидања брака. Попут Кафкиног јунака, и Текелија губи нит у процесу у којем се обрео. Такозвана вармеђа – жупанија, коју је одабрао за подношење развода, будући да му је супруга била лутеранка, и мислећи да се протестанти лакше растављају, радила је на његову штету. Као злопатник над жупанијском пресудом, Текелија апелира и оповргава гнусну неправду којом га раскид брака неуобичајено много кошта. Пристаће он да уступи и накит и новац, али ни по коју цену не признаје да је Амалија невина. Процес доспева и до краљеве табле, али нема руке да раздреши чвор над племићевим мукама. Најзад, он увиђа да је читав процес заснован на моделу „кадија те тужи, кадија ти суди“. Када се разболи, увиђа да најближи само чекају тренутак његовог издахнућа како би разграбили његову заоставштину. Текелија неће дозволити да се то деси, предупредиће користољубиве намере свог синовца и бивше супруге, завештавајући имовину Матици српској, оснивајући Текелијанум, и подижући торањ на цркви коју је саградио његов деда, оберкапетан Јован Текелија.
Са друге стране, у случају Александра Пишчевића, прељуба се посматра готово са симпатијама. Кроз своје недовршене мемоаре, аутор поред својих војничких похода даје преглед и једног љубавног албума, већ на првим страницама наговештавајући његову неминовну присутност у животу младог војника: „Једино страст према женама као да ми је била урођена“ (Пишчевић 2003: 35). Ако се Сава Текелија може упоредити са читавом лепезом епских јунака, Александар Пишчевић свој пандан има у прослављеном венецијанском љубавнику Казанови. „Осећајући да је рођен да воли лепи пол и увек љубећи и настојећи да буде љубљен колико је год то било могућно, Казанова је имао уместо идеолошки ерозивне једну другу лозинку, јавку слободног телесног уживања“ (Алексић 2009: 28–29). Исту лозинку препознајемо код сина прослављеног генерала Симеона Пишчевића. Та телесна потреба јасно се очитава у тренуцима када млади војник тражи доказе љубави од својих љубавница.
Одлазак у Шклов представља полазну тачку у љубавним походима Пишчевићевим, када се први пут заветује на оданост и љубав шеснаестогодишњој Хорејновној. Међутим, његова потоња љубавна освајања биће опсаде већ утврђених кула – афере са удатим женама. Он то објашњава на следећи начин: „Младом војнику је својствено да одмарајући се на сталном квартиру помишља и на љубав. Од не мало дама и девојака које су посећивале мог пуковника, највише ми се допадала гђа Колокољцова“ (Пишчевић 2003: 65).
Ова госпођа предала се забрањеним страстима једне ноћи у грму, када је сазнала да ће војник ком је признала љубав отпутовати у Грузију. Од почетка до краја мемоара, Пишчевић упућује читаоце на своју несрећну судбину оличену у премештајима на забачена места, неспоразумима окончаним на његову штету, неповерењу надређених, недостатку заслуга. Заправо, чини се да је то мала цена коју су му наплатили надређени због придобијања наклоности (а често и нечег више) од њихових жена.
Грузија је била више него погодно тло за убирање љубавних плодова. У кућу господина Исмаилова који је желео да укаже посебно гостопримство, свакодневно је долазило неколико лепотица које су се утркивале за изазивањем већих симпатија младог војника. Пишчевићу је за срце нарочито прирасла млада Нина, коју ће због ове авантуре муж тући и заточити, али која ће неколико година касније наћи начин да поново види свог љубавника. Попут Казанове који не заборавља одбеглу љубавницу Анријету, ни Пишчевић не заборавља Нину, са којом је, попут италијанског заводника, провео свега неколико ноћи.
За разлику од Текелијиних мемоара где се о прељуби чита са згражавањем, исти мотив код Пишчевића готово да није проблематизован. Преварени мужеви као да не виде шта им се дешава испред очију или док су на одсуству, или не желе да виде оно због чега би изазвали скандале који ће им угрозити репутацију. Али већ поменути начини којима је Пишчевић скрајнут на маргине војне сцене, указују на то да је неких индикација о његовим авантурама ван пука ипак било. Чак је и велики руски војсковођа Григориј Потемкин зазирао од њега и престао да га шаље као курира својој младој супрузи.
Пишчевићеве авантуре читају се као пустоловине каквог књижевног јунака који тражи ону праву на свом путешествију по туђој, обећаној земљи. Свакој од својих дама, војник је откривао тајне заљубљеног срца, сваку је волео готово истим жаром. Можда најинтригантнија епизода из плејаде тајних браколомних авантура јесте она са госпођом Пеутлинг, која му се предала у соби где их је један зид делио од кабинета у којем јој се муж налазио. Пишчевић тада бележи: „После овога нико ме не може уверити да је могуће спречити жене да своје мужеве направе будалама ако оне то науме“ (Пишчевић 2003: 104). Он не оклева, не жали, чак у неколико наврата подгрева страст старих пријатељица. Ниједну од њих не портретише – о њима сазнајемо само да су биле непријатељи досаде, забавне и врле жене које су му се, како у неколико наврата наводи, коснуле срца. Осим тога, попут братственика по перу, поменутог Ђакома Казанове, Пишчевић прећуткује тренутке уживања у љубавној наслади, „чува мистерију самог спајања: описује увек само начин који га до тог спајања води“ (Алексић 2009: 56). Заједничка им је и извесна одбојност према женама које им се намећу (Казановина госпођа Ф. и Пишчевићева госпођа Деконска – пред којом се он поистовећује са Јосифом Смерним).
Оправдавајући своју играрију девизом да је у љубави и рату све дозвољено, а како се налазио истовремено на попришту и једног и другог, Пишчевић исписује у мемоарима глумљење наклоности према извесној госпођици, ћерки пуковника Ребиндера, како би био близу своје удате пријатељице. Велики тријумф бележи у тренутку када жену мајора свог пука, госпођу Хан, која је у међувремену постала побожна а самим тим и недоступнија, успева да убеди да се препусти страстима. Са супругом потпуковника Буткевича дружио се у неколико наврата, испрва не добијајући много више од пријатељства. „Ма колико жена била обазрива, ипак наиђу тренуци у којима се она предомисли“ (Пишчевић 2003: 155). Ако је и било таквих које нису поклекле пред шармом младог војника, ми о томе не сазнајемо. Из мемоара се јасно види колико је Пишчевић рачунао на своју слаткоречивост и моћ убеђивања. Чак је у једном тренутку био са две жене истовремено – госпођа Панчулидзе му је открила лепоту праве љубави, а госпођа Линицка му је у кабинету свог мужа распламсавала страст. „У загрљајима гђе Линицке заносио сам се љубављу, а враћајући се гђи Панчулидзе, тињао сам пред њеним ногама од исте те љубави“ (Пишчевић 2003: 207). И у случају госпође Панчулидзе послужио се лажном заљубљеношћу у сестричину њеног мужа као параваном, диверзијом за аферу која се одигравала у брачној одаји. На листи његових љубавница нашла се и госпођа Мартинова која се тајно сусрела с њим. Међутим, авантура са ћерком доктора Шмита, касније супругом капетана Куглова, готово га је стајала главе јер је бивша љубавница покушавала да га саботира на све начине.
Све епизоде прељубе једног момачког живота нагло су завшене оног тренутка када је Пишчевић упознао тада још удату госпођу Митендорф и пожелео да је начини својом супругом. Ноћ пре сусрета с њом у њему све бесни, као и временске прилике на дан венчања Саве Текелије, предсказујући велику промену. Пишчевић казује да је „сасвим тачно да жена доброг понашања намеће опхођење и најсмелијем мушкарцу“ (Пишчевић 2003: 309). Увређујуће би било за такву жену да буде нечија, па и његова љубавница, и у томе се види њена изузетност. Њихова узајамна опчињеност која води до радикалних промена у животима и једног и другог, слична је опчињености Димине јунакиње Маргерите својом највећом љубављу Арманом Дивалом и обрнуто. Након што се споразумно развела од господина Митендорфа, који је признао да није у стању да буде супруг, Пишчевићева будућа невеста и српски Казанова почињу заједнички живот. Њено присуство исцељује све непријатности, чак и када породични проблеми почну стихијски да надолазе. На пола писања о њима, завршава се мемоарска исповест, прекинута смрћу свог сачинитеља у четрдесет првој години живота.
Горан Максимовић у књизи Тријумф смијеха говори о значајној улози сарказма у Текелијином исповедном делу као „крајњег и деформисаног степена духовитог прикривеног исмијавања и непосредне најаве или реализације гротескних ситуација“ (Максимовић 2003: 74). Женидбена калварија има такав карактер, будући да Текелија овај инцидент посматра као сплет несрећних околности које су се поклопиле на његову штету. Гротескна је његова потрага за здравом женом која ће му родити наследника, а која се окончава на познат, несрећан начин. Описаније живота сам чин женидбе приказује као лош и погубан по човека. На једном месту Текелија каже: „Ожени се Наполеон […] може се решти да је почео бити несрећан“ (Текелија 1989: 149). Немили догађаји који су уследили морали су учврстити његове ставове по том питању.
За разлику од њега, Александар Пишчевић у женидби види прилику да раскрсти са казановистичком[2] прошлошћу и посвети се стварању породице са женом коју воли. Пример још једне женидбене гротеске јесте чињеница да је његова невеста (нимало изненађујуће) удата у тренутку када ју је упознао, била и његов последњи прељубнички трофеј.
Аутори ових мемоара говоре о прељуби на два различита начина: код Пишчевића је подразумевана, неодвојиви део његових љубавних освајања. Код Текелије је проблематизована, између осталог и разлог за раскидање брака са неверном женом. Текелија је онај који је преварен и говори из те перспективе, а Пишчевић је онај са којим руске госпође варају своје мужеве, па је његова перспектива много другачија. Без имало кајања или бојазни, млади војник помало хвалисаво све победе уцртава у свој љубавни атлас. С друге стране, Сава Текелија је патник од којег је прељуба (поред других супружничких изневеравања) направила човека који се скоро деценију повлачио по судовима улудо трошећи новац и покушавајући да спасе окаљано име. Вероватно на Пишчевићеву исповест уопште не би гледао са симпатијама.
Сходно библијској параболи, готово да нема особе упознате са случајем прељубе у Текелијним мемоарима која не би хитнула камен на превртљиву Амалију Безег. Питање је – колико би људи бацило камен на Александра Пишчевића?
Фото: приватна архива
ЛИТЕРАТУРА
Алексић 2009: Б. Алексић, Казановистичка еротика (Erotica casanoviana), Београд: Службени гласник.
Алигијери 2005: Д. Алигијери, Пакао, Београд: Просвета.
Ераковић 2009: Р. Ераковић, „Описаније добрих дела једног Арађанина“ у: Летопис Матице српске, бр. 483–484, Нови Сад.
Максимовић 2003: Г. Максимовић, „Комично као елеменат наративне структуре: Аутобиографска проза“ у: Тријумф смијеха: комично у српској уметничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића, Ниш: Просвета.
Павић 1985: М. Павић, „Тема ʼвечитог младожењеʼ у српској књижевности“ у: Историја, сталеж и стил, Нови Сад: Матица српска.
Павић 1991: М. Павић, „Мемоарска књижевност и путописи“ у: Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: Предромантизам, Београд: Досије, Научна књига.
Пишчевић 2003: А. Пишчевић, Мој живот (1764–1805) – успомене. Нови Сад: Матица српска.
Текелија 1989: С. Текелија, Описаније живота мога, Београд: Нолит.
Теодосије 1988: Теодосије, „Житије Светог Саве“ у: Житија, Београд: Просвета, СКЗ.
[1] Сава Текелија рођен је 1761, а Александар Пишчевић 1764. године.
[2] „Казанова“, као антономастички назив у енциклопедијским речницима, важи као заједнички назив за заводника, љубавног пустолова и освајача жена“ (Алексић 2009: 247).
Остави коментар