ЗЕНИТАЛНЕ И МОНСУНСКЕ КИШЕ

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Климатски фактори који утичу на стање атмосфере нису униформни за сваки део света. Самим тим се и климатске прилике разликују у различитим поднебљима. Климатске карактеристике појединих области зависе од више узрока, као што су удаљеност од мора, експозивија рељефа, ваздушна струја, атмосферске циркулације, али и антропогени фактор.

У тропском појасу владају различити климатски услови него у умереном. Тропски појас се простире од северног повратника (23^о 27‘ СГШ) до јужног повратника (23^о 27‘ ЈГШ). У овом појасу је заступљена екваторијална клима са неколико варијетета. Главне карактеристике ове климе су: високе средње месечне температуре и мале температурне амплитуде (25°-28°С). На неким острвима у Пацифику и Индијском океану температурна амплитуда је свега један степен, Овај климатски појас карактерише и велика количина падавина (око 2000 mm и више) и влажност ваздуха (изнад 80%), као и пасатски и антипасатски. У екваторијалном појасу не постоје годишња доба као у умереном појасу. Постоје кишни и сушни периоди. Кишни период је најдужи око екватора, а како се иде на север и југ, они су све краћи. Тропској клими је веома слична монсунска, са израженијим разликама између влажног периода, од маја до октобра, када монсун дува са мора на копно (Западним Гатима доноси 3000-6000 mm падавина) и сушног раздобља, од новембра до априла, када монсун дува са азијског копна. Мумбај (Индија) у зимским месецима прими 3 до 8 mm падавина, а током летњих 600-800 mm.

Пасати дувају у жарком климатском појасу. Дувају из правца повратника према екватору па на северној полулопти имају правац СИ-ЈЗ, док на јужној полулопти им је правац ЈИ-СЗ. До њиховог скретања долази услед окретања Земље око своје осе и услед девијаторне силе и чињенице да се тачке на екватору брже крећу него оне у умереном појасу. На самом екватору (у појасу 3 до 5° географске ширине) не постоји хоризонтално струјање ваздуха већ само узлазно (вертикално) па се ова зона назива „појас тишина или калми“.

У преподневним часовима, око екватора долази до интензивног загревања и испаравања, па се долази до брзог узлазног струјања ваздуха и стварања облака из којих се, након расхлађивање водене паре на већим висинама, у време зенитског положаја Сунца излучује велика количина падавина (зениталне кише). Сунце два пута током године привидно „прелази преко екватора“, то јест Земља окреће своје полулопте по линији еклиптике. Сунце се за време пролећне равнодневице у марту налази над екватором „крећући се“ на север према северном повратнику изнад којег је за време летње дугодневице на северној полулопти у јуну месецу. Сунце је тада над северним повратником у зениту, што значи да оно „стиже“ само до овог упоредника на север. Северније од северног повратника сунчеви зраци увек падају под одређеним углом који је мањи од 90°. Иста ситуација је на јужној полулопти. Од јуна до септембра Сунце „се креће“ од северног повратника према екватору и за време јесење равнодневице Сунце је у зениту над екватором. Идући према децембру Сунце „се креће“ од екватора на југ према јужном повратнику над којим је у зениту у децембру за време зимске краткодневице на северној полулопти. Потом се Сунце „креће“ до марта према екватора и циклус се понавља. Из овога се може уочити да Сунце два пута „прелази“ преко екватора (март – јун и септембар – децембар). Када се нађе у зениту изнад екваторијалног појаса, тада настају кишни периоди. С обзиром да нема хоризонталних струјања ваздуха, да би влажност односили ка југу и северу, све што испари са екватора (а испаравање је велико због интензивног загревања и велике количине падавина) падне на истом простору. Зениталне кише су изразито пљусковите, и у време кишне сезоне, падају сваки дан од 13 до 15 часова.

Овакав вид падавина је највише изражен у басену реке Конго, у централној Африци. На западним и источним обалама овог континента, екваторијални тип климе је измењен под утицајем дургих климатских фактора. Наиме, Камерунске планине, као и простор истоимене државе, али и територије Екваторијалне Гвинеје, Габона и југоисточне Нигерије су под утицајем летњег монсуна са Атлантског океана. Ова ваздушна струја мењају распоред падавина у овим екваторијалним ширинама. Из тог разлога кишни периоди нису условљени максимумом зениталних киша већ и излучивањем падавина током летњих месеци. Из тог разлога, простор Камерунских планина је најкишовитији део Африке са преко 10000 mm падавина током године.

Најпознатији периодични ветрови су монсуни. Они дувају у јужној, југоисточној и источној Азији. Разликују се летњи и зимски монсун. Монсуни настају услед неједнаког загревања азијског континента и околних мора и океана. Летњи монсун дува током летњег дела године (од маја до октобра) на северној хемисфери и дува са мора на копно доносећи велике количине падавина. Ваздух има мању специфичну тежину и запремину од воде па се брже загреје али и брже охлади. Можемо узези за пример црногорско приморје. Највише температуре ваздуха у приморским градовима Црне горе су крајем јула, а највише температуре воде Јадранског мора су у августу. Уочава се фазно закашњење од месец дана колико је води дуже потребно да се загреје од ваздуха. Слична ситуација је и зими. Најниже температуре ваздуха у приморским градовима Црне Горе су у јануару, док су најниже температуре воде Јадранског мора у фебруара. Води је потребно месец дана дуже и да се охлади.

Иста ситуација је и у погледу летњег монсуна. Током лета се огромни азијски континент много брже загреје од околних океана (Индијског и Тихог) и мноштва мора па је над копном топлије и ствара се област ниског ваздушног притиска (циклон), док је над акваторијама хладније па се ствара поље високог ваздушног притиска (антициклон). С обзиром да ваздух прелази преко огромних акваторија у тропском појасу, са њих је велико испаравање па се ваздух засити великом количином водене паре. Када стигне до копна пењући се на веће висине долази до расхлађивања, кондензације и излучивања падавина. Из тог разлога, ови простори су најкишовитији на Земљи. Ветрови са монсунским кишама прелазе преко Индокине, Бангладеша и источне Индије да би потом почели да се пењу уз јужне суподине највишег планинског масива на свету, Хималаја. Ваздушне масе обогаћене великим колинима водене паре се хладе како се пењу на више надморске висине. Смањивањем температуре долази до хлађења водене паре и њене кондензације. Тежина кондензованих капи утиче на излучивање падавина, највише у индијској регији Асам, на планинском масиву Шилонг. Овде се налази место Чарапунџи, најкишовитије на Земљи, са годишњим просеком од око 12000 mm падавина. Овде се ствара и ефекат тзв. „кишне сенке“ јер су Хималаји својом висином и димензијама огромна климатска препрека па топле и влажне ваздушне масе не могу да се пробију до њихових северних страна. Из тог разлога имамо појаву изузетне сушности у регионима Тибетанске висоравни као и кинеских пустиња Џунгарија и Такла Макан.

Летњи монсун је изузетно важан за привреду народа у Индокини и на Индијском полуострву. Народи Вијетнама, Лаоса, Камбоџе, Бурме, Бангладеша, Малезије, Тајнланда, Индије, Шри Ланке базирају на великим површинама засађеним пиринчем, памуком и осталим тропским биљним културама. Њихово специфично узгајање захтева велику количину падавина, поготово током периода садње и пресађивања. С обзиром да ове државе са углавном ниским стандардом ставовника не могу да приуште мелиоративне мере, у потпуности зависе од летњег монсуна. У одређеним специфичним приликама, као што је на пример појава Ел Ниња на простору Пацифика, долази од могућег закашњења летњег монсуна у пределе где је најпотребнији. Кашњење од седам до десет дана узрокује пропадање великих биљних површина у напоменутим државама и велике изазове приликом прехране становништва. Ел Нињо јужна осцилација која се јавља у Тихом океану описана је у једном од претходних текстова.

Обрнута појава је зимски монсун. Он дува са копна на море. Током зиме се континент много брже охлади од околне акваторије па се над копном ствара област високог, а над морем ниског ваздушног притиска. Зимски монсун не доноси падавине јер на копну нема довољно великих акваторија па нема ни већег испаравања. Зимски монсун доноси падавине Јапану јер прелази преко Јапанског мора и Короманделском приморју јер прелази преко Бенгалског залива али и Тајвану, југоисточној Кини, Филипинима, истоку Индокине, Индонезији,  и Шри Ланки. Дувају у зимском делу године на северној хемисфери (од новембра до априла). Међутим, количина и интензитет падавина је много мањи него онај у летњем периоду.  На прелазу летњег у зимски монсун и обрнуто настају јаки вртложасти ветрови који се називају тајфуни. Они се у Америци називају урагани, а у Аустралији вили-вили.

На крају, морамо споменути да зениталне и монсунске кише у тропским пределима условљавају одређени тип вегетације. Због велике количине падавина, вегетација је углавном бујна, понегде и са девет спратова, од лишајева и маховина до највишег дрвећа. Прашуме, монсунске шуме или џунгле у Јужној Америци се називају селваси. У Индији су оне углавном сачињене од сандаловог, кедровог и тиковог дрвета.

Простиру се у Амазонији, јужном делу Средње Америке (од Белизеа до Панаме), басену реке Конго и приморски део Западне Африке. Прашуме се пружају у долинама реке Ганг и Брамапутра, Индокини, острвима Индонезије, Новој Гвинеји и полуострво Јорк у Аустралији. Како се иде од екватора на север и југ и како је кишни период све краћи, вегетација је углавном мање бујна. У крајњим тропским пределима јавља се и бласт високих трава, савана. На саванама се налазе најпознатији животињски резервати у Африци: Нгоронгоро, Мбуџи Баји, Масаји, Серенгети, Кенија, Кругер, итд. Саване се у долини Оринока називају љаноси, а на северним падинама Бразилске висоравни серадо или кампоси. Повољне климатске прилике и вегетација условљавају богат животињски свет са егзотичним врстама и сафари туризам.