Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Године 1979. Зоран Живковић магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, одбранивши рад на тему „Антопоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка“, а три године касније докторирао са темом „Настанак научне фантастике као жанра уметничке прозе“. Основао је издавачку кућу Поларис у којој је објављено преко 200 књига (242). Под окриљем Полариса преведена су дела СФ гиганата попут Артура Кларка, Исака Асимова, Френка Херберта, Урсуле Легвин, Дагласа Адамса, Терија Прачета и многих других. Сам Живковић превео је више од 70 наслова. Незаобилазна литература изучавалаца и поштовалаца овог жанра јесте Енциклопедија научне фантастике на којој је Живковић радио дуги низ година и која садржи 1638 одредница (објављена је најпре у 2 тома 1990. године).
Након тога почиње списатељска каријера Зорана Живковића – од Четвртог круга (1993), преко Тумача фотографија (2016) до Четири смрти и једног васкрсења Фјодора Михајловича (2023). Од тада до 2022. његова прозна дела (којих има укупно 24) доживела су 209 издања, 121 страно издање (у 25 земаља на 21 језику), што га чини најпревођенијим живим српским писцем. Пре готово десет година, амерички издавач Кадмус прес почео је објављивање његових сабраних дела у 32 тома. Исте године (2016), Љиљана Пешикан Љуштановић објавила је књигу Заточник пете силе – Фантастична проза Зорана Живковића, у којој је представила опширну анализу свих Живковићевих дела, пружајући његовим даљим изучаваоцима сјајан путоказ кроз ову прозу. Не мање значајан је и темат који је часопис КУЛТ посветио прози Зорана Живковића, са преко 15 текстова различитих аутора, махом студената, који су овим доказали да међу младима у Србији интересовање за фантастику и те како постоји. Такође, године 2011. угледни амерички часопис „Светска књижевност данас“ објавио је темат о Живковићевој прози.
Битно је напоменути и значај који су чланови разних жирија препознали у ономе што Живковић ствара, те је његов рад овенчан наградама попут „Светске награде за фантастику“ за роман-мозаик Библиотека (то је једини пут осим оног кад је Патрик Зискинд добио ову награду, да европски писац буде носилац овог престижног признања), затим награде „Милош Црњански“ за роман Четврти круг, награде „Исидора Секулић“ за роман-мозаик Мост и награде „Стефан Митров Љубиша“ за укупно прозно стваралаштво. Припале су му и три награде за допринос фантастичкој књижевности: „Арт Анима“, „Станислав Лем“ и „Златни змај“, а 2017. године понео је титулу „Европског велемајстора“ за укупан допринос жанру научне фантастике.
Појавом прозе Зорана Живковића, српска књижевност добила је једну кафкијанску традицију обликовања фантастичког дискурса. У средишту приповедања нису више вампири, вукодлаци или нека друга натприродна бића, већ, како Тодоров закључује (пишући о Кафки) „постоји још само један фантастички предмет: човек“. (Тодоров 2010: 164). Реч је само о човеку и његовом ексцентризму, зачуђености пред необичном ситуацијом и спремношћу да се дела како је наложено или наговештено. Овим поједини Живковићеви јунаци излазе из оквира фантастичног према одређењу Цветана Тодорова: „Фантастично, то је неодлучност што је осећа биће које зна само за законе природе када се нађе пред наоко натприродним догађајем“ (Тодоров 2010: 27).
Живковић је најпре 2016. године на Арт-Анимином фестивалу фантастике у Београду прочитао поглавље тада још недовршеног романа Тумач фотографија. Била је то прича о госпођи Мариз Буве која се нашла у вагону метроа, напрасно оптерећена прекомерним сећањима. Затим је на БукТоку у Новом Саду, у оквиру панела „Ми, деца Саве Савановића: Фантастика и њено место у модерној књижевности“, поделио са осталим учесницима скупа још једну појединост из романа који је требало да изађе месец дана потом. Била је то прича о сну једне госпођице (сада знамо да је у питању списатељица Миријел Жулијар), која се у сну сусрела са мистериозном дамом у белој лимузини како би јој, као последњој читатељки на свету, понудила новац у замену за услугу, која је подразумевала да њен роман буде последњи прочитан роман на свету. Ова ситуација звучала би у најмању руку бизарно, када не бисмо били свесни чињенице да је то катаклизма којој се приближавамо. Како и Теодор Теја Крај, јунак Ковачевићеве драме Професионалац, каже – данас сви пишу и више нико не личи на писца. На то нас је упозорио и Бранко Миљковић – да ће поезију сви писати. Све је мање читалаца, а све више писаца. То нам могу посведочити и јунаци других дела професора Живковића. Наиме, када схвати да читање последње књиге изазива смрт, јунак истоименог романа, инспектор Дејан Лукић, истиче како то баш и није оружје за масовно уништење, и каже: „А колико људи у наше време отвори било коју књигу?“ Један од ликова у Амаркорду покушава да прода своје сећање, чију драгоценост заснива на великом броју прочитаних књига, али не успева, јер чак ни такво инстант знање нема потражњу на тржишту, купци сећања не маре за књиге.
Да је читалац врста која изумире, видимо на још неколико места у Тумачу фотографија. Анатол Мируј, јунак приче Жамор, чита чак пет пута недељно по шест сати у метроу, јер „није успео да смисли ништа боље чиме би у потпуности испунио обиље слободног времена“. Јунак са истим иницијалима, Арно Моран из приче Збир води несвакидашње испрограмиран живот. Сваки минут његовог времена је унапред испланиран. Иако сваке вечери, пред спавање чита, он тачно у 11 сати гаси светло, што нам говори да је њему читање аутоматска радња, која не може бити пролонгирана чак и ако га књига заинтересује да би прочитао коју страну више. Овај јунак је актер посве необичне приче – у свом перфекционизму, изгубио је свест о вредности живота. Његови покушаји да реши математичку загонетку бивају потпомогнути када му на телефон стигне 10 фотографија и једна порука са три математичка знака: сигма је једнако нула. На свакој фотографији он види круг, али ако мало боље размислимо, оне не симболизују само то. Земљина кугла снимљена из космоса, зелена јабука, жуманце куваног јајета, и остало, симболи су живота. Његов сан помоћи ће нам да докучимо и математичке знаке: атрактивне близнакиње га оптужују за велеиздају самог себе. Терају га да призна да не уме да живи. И стварно, сигма, односно сума његовог живота и те како је једнака нули.
Месец: новембар, дан: петак, година: 2016, место: метро у Паризу. У оквиру ових одредница налазе се јунаци романа Тумач фотографија. Ретке су прилике у којима Зоран Живковић своје јунаке именује и смешта у одређено време и(ли) контекст. Такав преседан видљив је у Тумачу фотографија, али због тога догађаји описани у роману нису ништа вероватнији. Нимало случајно, фотографија је „рођена“ управо у престоници Француске, 19. августа 1839. године. Популаризована је у истом граду, делањем надреалиста, који су њене предности користили развијајући свој правац. Од комора и специфичних услова у којима је једино могла настати, у данашње време фотографија је постала медиј који је доступан свима. Данас свако може бити фотограф, као што свако може бити писац.
Госпођица Марго Вердје фотографисала је девет људи. Она, као „тумач фотографија“, успева да докучи шта ових девет изузетних које је изабрала да фотографише, издваја у односу на остале путнике из метроа. Ову најкомплекснију нит препознавања (и упознавања), могуће је извршити тек трећим погледом на фотографију (у првом се откривају имена, а у другом приче, али сан као нешто најинтимније и најсложеније, долази напослетку, и овде госпођица Марго наликује Павићевој принцези Атех). То деветоро и сами су опчињени фантастичним стицајима околности које им је приредила фотографија. Они се зато могу посматрати у оном Настасијевићевом кључу – лове, а уловљени. Ако изузмемо госпођицу Вердје, и чињеницу да једино она није снимљена у метроу тог дана када је направљено на десетине слика, јер је неприметна, „права ноћна мора за писца који би требало да је опише“, фотографисање се може посматрати на другом нивоу. Господин Леру-Видал само je усликан, и то више пута, господин Моран осим на апарату госпођице Вердје нема своју личну фото-причу, док свих осталих седам ликова – и сликају, а и усликани су, независно од ње.
Интересантан је податак да је роман иницијално требало да проистекне из сарадње Зорана Живковића са француским фотографом Адријеном Томазом, али како до тога није дошло, фотографије су постале део имагинативне свести читаоца. Наговештај у коме постоје, читаоцу даје апсолутну слободу да их замисли према сопственом нахођењу.
Јунаци Тумача фотографија имају и специфична имена, која у преводу са француског могу бити драгоцена за њихово тумачење, по принципу nomen est omen. Ево, узмимо за пример госпођицу Вердје. Остали ликови из романа поседују или су окружени стварима црвене боје (фотоапарат, књига, веш, завеса, џемпер), а њено презиме на француском је реч за супротну, зелену боју. Прича госпођице Понтје, Булевар, твори мост између господина Мируја и господина Ригуа (le pont – мост), што су људи који једни другима делују познато. Нарочито је занимљива чињеница да сва женска имена почињу словом М (Мари-Луиз, Миријел, Мариз, Мадлен, Марго), а мушка словом А (Анатол, Алан, Александар, Арно, Алфред), што вероватно припада корпусу пишчеве приватне симболике.
Јунаци под бременом необјашњивог које им се намах дешава, мењају своје давно укорењене навике (тајни агент из вагона не иступа уназад, што је мера предострожности коју је увек предузимао, списатељица Миријел одлучује да се најзад опроба у писању „четвороугаоних“ романа…). Као и већина Живковићевих јунака, и људи из метроа културна су скупина с манирима, пуна обазривости, која је, упркос томе, суочена с властитим кршењем друштвених норми и конвенција или упадима у туђу приватност. И ови ликови, као и многи из претходних романа и прича овог аутора, актери су необичних ситуација које своје извориште имају много раније него што јунаци закораче на место које ће све променити (у овом случају, то је метро).
Битно је нагласити да је фотографији, као главном носиоцу прича које творе нови роман Зорана Живковића, дат посве ироничан оквир. Сузан Сонтаг у студији О фотографији истиче да „фотографирати људе значи оскврнути их, видјевши их каквима себе никда не виде; имајући знање о њима које они никада неће имати“. Ово апсолутно потврђује мисију госпођице Марго Вердје. Али фотографија, као тренутак који се замрзава у времену притиском на окидач фото-апарата, у овом роману нипошто није непроменљива. Јунаци Тумача фотографија у прилици су да виде како предмети нестају са фотографије након што буду снимљени, како се људима појављују ореоли у бојама, који сигнализирају да ће они парови чији су ореоли комплементарни остати заједно, и слично. Ови ефекти нису постигнути коришћењем различитих „филтера“ или вештином онога ко снима, већ настају сами од себе, мењајући фотографију на начин видљив једино ономе ко притиска дугме за сликање.
Мноштво немогућих прича и занимљивих снова испреплетано је на око 190 страна овог романа. Онима који су се раније сусретали с прозом Зорана Живковића, ово ће бити права посластица у којој ће открити фантастичку страну медија који је у данашње време свеприсутан. Онима који раније нису читали фантастичне романе и приче Зорана Живковића, ово ће бити само подстицај да надокнаде пропуштено.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран (2007). Амаркорд. Београд: Лагуна.
Живковић, Зоран (2016). Тумач фотографија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ковачевић, Душан (1994). Одабране драме 2. Београд: Време књиге.
Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2016). Заточник пете силе: фантастична проза Зорана Живковића. Нови Сад: Филозофски факултет; Бијело Поље: Радио Бијело Поље.
Сонтаг, Сузан (2009). О фотографији. Београд: Културни центар Београда.
Тодоров, Цветан (2010). Увод у фантастичну књижевност. Прев. Александра Манчић. Београд: Службени гласник.
Остави коментар