Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Колико је људи могло претпоставити да је 4. август 1995. године датум који ће означити почетак дуго припреманог егзодуса Срба из Крајине? Са својих огњишта прогнано је 280.000 Срба. У бруталном нападу хрватске војске убијено је 1.960 људи, а спаљено 40.000 српских кућа. У петак рано ујутру, око пет часова, киша граната пада по уснулом граду Книну. Горе куће, праште експлозије, људи у паници излећу, довикују ближње. Мајке грле уплашену децу у недрима, трче. Јауци јачи од ракета парају небо. Метеж, паника, страх, опет бомбе. Пао је Книн! Дан касније, у напуштени град ушла је Хрватска војска и на книнској тврђави истакла шаховницу. Најхомогенији српски етнички простор у бившој СФРЈ, омеђен Динаром, Мањачом, Велебитом и Петровом гором, за само неколико дана очишћен је од српског живља. У другој највећој сеоби Срба, за четири дана, с Баније, Кордуна, из Лике и северне Далмације, прогнано је 280.000 Крајишника! Погром је почео нападом хрватске војске, полиције и Хрватског већа одбране на Републику Српску Крајину. Хрватске снаге удариле су снажном артиљеријском и ракетном паљбом по положајима Српске војске Крајине и свим градовима. Под најжешћом ватром хрватског далекометног оружја нашли су се Книн, Петриња, Обровац, Бенковац, Глина, Костајница и Дрниш. Ратна авијација хрватске војске синхронизовано је тукла аеродром у Удбини, Петрињу, телекомуникациони предајник на брду Ћелавац, после чега су прекинуте све телефонске везе у РСК. На Крајину је кренуло 138.500 хрватских војника и полицајаца. У брисању свега српског учествовало је 700 тенкова и оклопних транспортера. Смрт је сејана из 1.800 комада артиљеријског оружја, минобацача и ракетних система домета до сто километара. Колону стараца, жена и деце бомбардовало је 47 авиона и хеликоптера. Српски етнички простор у Хрватској коначно је очишћен, што је и био главни циљ „Олује“ у којој је убијено и нестало 1.960 Срба. Пешадијске јединице Хрватске војске и специјалне бригаде Министарства унутрашњих послова операције су почеле на личком и банијском фронту, а убрзо затим и према Дрнишу. Хрватској пешадији подршку су пружиле артиљеријске и оклопно-механизоване снаге ХВ. На личком ратишту хрватска солдатеска се пробијала из смера Госпића према Медаку и, даље, Грачацу. На Грачац који је био стратешки важан за потпуно одсецање Книнске Крајине и Лике, кренуле су и злогласне хрватске трупе са велебитског масива.
Највеће борбе на банијском ратишту вођене су на потезу Гора – Граберје – Глинска Пољана, на прилазима Петрињи, у рејону Суње и Дубице. Замисао хрватских стратега била је да, преко Баније избијањем у Двор на Уни, допру до Суве Међе и ту се споје са јединицама Петог бихаћког корпуса муслиманске армије БиХ. Спајање хрватских и муслиманских снага из „бихаћког џепа“ планирано је и продором Туђманове солдатеске преко Кордуна. Зато је хрватска војска из Карловца кренула на овај део РСК, потпомогнута тенковским батаљоном. Из Јосипдола, надирући према Плашком, подршку им је пружала механизована бригада. План је био и да се јаким дејством у правцу Врховина отвори могућност продора према Кореници и Плитвичким језерима. Оклопно-механизоване јединице ХВ силовито су напале и Дрниш, удаљен само двадесетак километара од Книна. На границе западног дела РСК Хрватска је довела све елитне јединице. Окоснице њених снага биле су професионална гардијска бригада и специјалне јединице МУП. Рат је, дакле, вођен целом линијом фронта – од Орашја до Дубровника. Хрватски радио непрекидно је емитовао позив Фрање Туђмана упућен „грађанима српске националности“ у којем се тражи њихова предаја. Председникова егзалтираност прекидана је маршевима и борбеним песмама. Хрватска је оптужила Србе да су током ноћи, измећу четвртка и петка, бомбардовали двадесетак хрватских градова, што је био неприхватљив изговор за агресију на Србе у Крајини. Евидентирано је 1.205 погинулих Срба цивила, међу којима су 522 жене. Убијено је дванаесторо деце. Све што су западни Срби баштинили током пет векова своје историје, за та само четири дана отишло је у неповрат. После покоља Срба код Госпића, на коранском мосту, у Западној Славонији, свакодневног бомбардовања Добоја, Србобрана, Брчког, ракетирања Книна, Бенковца, Коренице, Војнића, Топуског, Република Српска Крајина практично је престала да постоји. Када су први топовски плотуни пали на Книн, четрдесет хиљада Срба почело је да бежи. У опустошеном граду хрватски гардисти затекли су само пет стотина људи, углавном старих и немоћних. Убрзо је пала и Глина. Иако су Срби и даље држали велики простор и располагали силом која је месецима могла да пружа отпор, превладала је стратегија повлачења. Територија коју су контролисале српске снаге простирала се од Топуског, Вргинмоста, Војнића и Турња на северу, до линије Дуга Реса – Јосипдол – Сењ на западу и до Слуња, Лапца и Срба на југу. Нападнута са тридесет полазних положаја Крајина је, према процени војних аналитичара, месецима могла да се брани. И Книн, с обзиром на географски положај, био би готово неосвојив да су га честито браниле само две бригаде. И у другим местима Крајине више се бежало него ратовало. Уплашени, избезумљени људи, носећи оно што су приграбили у тренуцима метежа и панике, кренули су у неизвесност. Пут је био дуг, мучан, у колонама се умирало од туге за остављеним кућама и бригом за ближње. У насељу Томина, код Санског Моста, 8. августа 1995. године хрватски борбени авиони у бришућем лету устремили су се на избегличку колону. Чули су се јауци, делови раскомаданих тела летели су на све стране. Том приликом у селу Сводна код Томина страдали су Миле Малобабић (42), Марта (60) и Раде Галогажа (40), док је идентификовано девет рањених.
Ратни авион хрватског ратног ваздухопловства МиГ-21 је 7. августа 1995. у 12 часова полетео са сплитског аеродрома последњег дана акције „Олуја“. Надлетео је изнад избегличке колоне српских цивила који су се кретали из правца Доњег Лапца ка Босанском Петровцу. Пилоти хрватског РВ и ПВО јасно су могли да виде да се ради о цивилима, а не о војсци. У повратку је тај авион испалио неколико пројектила који су усмртили четворо деце, једну девојку, четворо старијих особа. Преко 50 цивила (највише деце) је тешко рањено. Страдали су:
Даринка (Дане) Дрча (1927), из села Бротња код Доњег Лапца
Јовица (Душан) Дрча (1989), из села Бротња код Доњег Лапца, унук Даринке Дрча
Мирјана (Милан) Дубајић (1974), из села Бротња код Доњег Лапца, унука Даринке Дрча
Мика (Петар) Ковачевић (1912), из села Беглука код Доњег Лапца
Невенка (Спасе) Рајић (1984), из Доњег Лапца
Жарко (Спасе) Рајић (1986), из Доњег Лапца
Крстан (Обрад) Вуковић (1951), рођен у Хан Колима код Бањалуке, живео у Доњем Лапцу
Дарко (Крстана) Вуковић (1982), рођен у Бихаћу, живео у Доњем Лапцу
Бранко (Стеван) Стијеља (1923), из Надина код Бенковца
Мирко (Бранка) Стијеља (1961), из Надина код Бенковца.
За ратни злочин над цивилима оптужени су сада пензионисани официри хрватског ваздухопловства Владимир Микац (67), Зденко Радуљ (69), Жељко Јеленић (69) и Данијел Боровић (64). Кривичним поступком био је обухваћен и генерал бојник Јосип Чулетић, који је у децембру преминуо у Загребу, у 70. години, те стога није оптужен.
Бројна су и мучна сведочења очевидаца и преживелих у овом злочину. Ноћу 4. на 5. август 1995, око један сат иза поноћи, породица Стијеља кренула је из Заграда за Бенковац. Мирко (34) возио је свој „мерцедес 200Д“, а са њим су путовали отац му Бранко (72) и комшија Душан Иванежа, док су му мајка Сава (69), супруга Ведрана (27), син Саво (8) и кћер Александра (3) путовали у тракторској приколици комшије Славка Муњеса. Ведрана је била у деветом месецу трудноће. Сава, Ведрана и деца су у Бенковцу прешли у камион Раде Остојића из Биљана Горњих. Целим путем „мерцедес“ је пратио Остојићев камион и снабдевао их горивом, храном и водом. Тако су стигли и до (Босанског) Петровца, одакле су у недељу 7. августа наставили пут према Кључу у истом распореду. Када су од Петровца одмакли неких петнаестак километара, наишао је авион и гранатирао колону. Они у камиону били су под церадом па нису ни могли видети авион, али су чули јаку детонацију, након које се зауставио камион из ког су сви почели искакати напоље. За унучићима је искочила и бака Сава. Синовљев „мерцедес“ био је одмах иза камиона. Сава је кроз разбијено ветробранско стакло угледала обезглављеног сина Мирка. Сувозач Душан сав крвав по глави изишао је из „мерцедеса“. Муж Бранко седео је непомично на задњем седишту, а крв му је цурила из уста. Затечена призором, Сава је за тренутак остала без даха. Пренуо ју је нечији повик: „Ови су мртви!“, након чега је закукала за супругом и сином, истовремено тражећи погледом унучиће и трудну снајку. Деца су трчкарала по цести којом се ширио мирис барута, крви и бензина. Угледала је и снајку, која је била рањена у мишицу леве руке. Пред њиховим очима „мерцедес“ почиње да гори. Горе и још нека возила. Са више страна довикују им да се склањају што даље од возила у пламену јер може доћи до експлозије горива, а и авион се може вратити. Саву, Ведрану и децу угурали су у неки камион, који се однекуд створио поред горућих возила. Док су се удаљавали, „мерцедес” је већ био сав у пламену. Бака Сава с трудном снајком и унучићима стигла је у Мирковце, где су живеле њене две кћери. Одатле је Ведрана и отишла у новосадску болницу на порођај, где је 29. августа, приликом порођаја, не видевши бебу, и умрла. Родила је женско дете коме су дали име Тања. Ведрана је сахрањена у Барајеву, где су јој живели отац и брат. Ведранину децу преузели су ујак Никола Тинтор и ујна Наташа.
Службена Хрватска је све до 2012. године порицала да су њени авиони у акцији „Олуја“ уопште прелазили у ваздушни простор БиХ. Чак су тврдили да су српски авиони гранатирали избегличку колону. У августу 2012. хрватски „Магазин за војну повијест“ објављује повећи текст под називом „Операција Олуја – Акције хрватског ратног зракопловства“ са описом и прегледом свих летова хрватских борбених авиона и хеликоптера од 3. до 8. августа. У табели под датумом 7. август 1995. пише да је тога дана са аеродрома у Сплиту, у 12.10 по позиву полетео „миг 21“ са задатком да нападне „оклопно-механизовану колону у подручју Меденог Поља“, да је испалио две ненавођене ракете, уништио један тенк и успорио колону. А под датумом 8. август 1995. пише да су тога дана у 17.50 са аеродрома „Плесо“, такође по позиву, полетела два „мига 21“ са задатком да нападну оклопно-механизовану колону у подручју села Сводна, где су испаљене такође две ракете, те да је успорено извлачење и уништено више возила.
Намера аутора јесте да остане забележено и једно аутентично сведочење жртве неоусташких злочина хрватске солдатеске из августа 1995. године:
„ДУБАЈИЋ ЖЕЉКО, син Миле, рођен 2. 5. 1965. године у Доњем Лапцу, општина Доњи Лапац
…6. 8. 1995. кретао сам се у избјегличкој колони од Петровца према Кључу. У једном моменту је изнад колоне у бришућем лету надлетио авион. Ускоро се поново зачуо звук авиона а иза тога и детонације. Одмах послије детонације ја сам избачен из возила вани поред цесте. Јосипа и њена кћерка остали су у возилу. Возило је било избушено са гелерима. Кад се разишао дим и кад сам дошао свјести, скочио сам из јарка и најприје сам видио своју сестру како лежи на цести без главе. Излази из возила и Јосипа и тражи сина и пронађе га у кабини камиона мртва са размрсканом главом. Дара Дрча је била још жива, али погођена свуда по тијелу. До Петровачке болнице је умрла. Душан је био рањен у ногу и главу. Видио сам га поред камиона. Преживио је али је остао без десног ока…
Београд, 4. 11. 1996. године“.
Остави коментар