Змај, Димитријевић и либерали о српском питању у Хрватској

Змај, Димитријевић и либерали о српском питању у Хрватској

Аутор: др Милош Савин

Како би прецизно схватили држање Српске либералне странке из Угарске везано за српско-хрватске односе у Хрватској, веома је значајно сагледати серијал чланака у Бранику, органу и гласилу либерала, који је настао као реакција на шовинистичко, антисрпско писање хрватског листа Обзор. Браник не спори да је „одношај између Срба и Хрвата…отворена рана“, истичући да се сви родољубиви Срби, попут либерала из Угарске морају „оградити против тога да се српском народном политиком назива оно што Сабовљевић и Ђурковић заступају на угарском сабору“. Браник, унисон у критици српских владиноваца из Хрватске са тамошњом опозицијом, указује на кључну замену теза која је преовладавала у Хрватском, опозиционом политичком дискурсу: „Савез пак Ђурковића и другова са Мађарима против Хрвата, то треба да послужи као доказ томе да су Срби непријатељи хрватској неодвисности – те да су тако Хрвати имали право што су гонили Србе… Нама још никада није пало на памет да кажемо да је оно што ради Бан Куен-Хедервари народна политика хрватска, нити смо казали да нпр. Мишкатовић заступа јавно мњење Хрватске… Зар нису Срби искрено и одушевљено војевали са Хрватима заједно? Зар нису помогли Хрватима у борби за независност?“

Оштро се супротстављајући обзорашком негирању српске народности у Хрватској и Славонији и свођење Срба на православне Влахе, „Шћиптере“ или на „Хрвате источног обреда“, Браник поентира да „кад већ нисмо хтели постати ни Грци, ни Турци, ни Мађари ни Немци, нек се не жести што нећемо да постанемо ни Хрвати“.

Занимљиво је да Српска либерална странка у Угарској на прво место ставља термин „Српство“, који представља нешто попут народног духа или народне воље свих Срба, српску националност, која тежи државности, али има неупоредиво јачу садржину од тада постојећих српских држава Србије и Црне Горе. Српство чине Срби како из две већ формиране „Српске државице“, тако и Срби из Угарске, Хрватске и Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине, Старе Србије, Македоније. Браник у својој расправи поводом антисрпских иступа Обзора, истиче отворено непоколебљиви став Српских либерала из Угарске, везан за источну политику и Српско питање на Балкану, који истичу да „Српство тежи уједињењу српских земаља Србије, Босне, Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе“. Либерали сматрају да је „ова тежња и исторички и етнографски и етички и правно потпуно основана.“ Српска либерална странка Угарске, као организација лојалних грађана отворено не истиче право Срба из Угарске, бановине Хрватске и Далмације на самоопредељење и уједињење, али жестоко опонира хегемоним тежњама Хрватских политичких кругова да дође до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и њеног припајања Хрватској, којим би Хрватска и Славонија (укључујући цео Срем) спојена са Далмацијом, Истром, Босном и Херцеговином, постала трећа, јужнословенска круновина, у оквирима реформисане тријалистичке монархије. За Српску либералну странку, овакви захтеви не представљају никакво „Југословенство“, већ напротив, великохрватски хегемонизам, неспорно штетан и недвосмислено асимилаторски за Србе.

Браник се жестоко супротставља симпатијама хрватских опозиционара према великоалбанским претензијама на Стару Србију, које резултирају константним терором албанских банди и паравојски над српским становништвом, упућујући хрватској јавности питање: „Арнаути ово једино племе европско, које за више хиљада година није никада показало ни искре напретка или цивилизације, јесу ли му оно бољи него браћа његова Срби? Ваљда ћемо се с Хрватским народом боље моћи споразумети него са његовим садашњим вођама“.

Поводом тежњи хрватских политичара за стварање треће словенске, доминантно католичке, круновине у Хабзбуршком царству и критика хрватске јавности на рачун Срба који неучествовањем у овој идеји саботирају идеју словенске еманципације и југословенства, Српска либерална странка јасно формулише свој став: „Нећемо да кажемо то, да ми Хрвате у нашој борби за опстанак не требамо, али још много више требају нас Хрвати.“

Браник указује на дволичност хрватске опозиције која наговештава прихватање српских захтева, али тек након изградње јужнословенске круновине. Наводећи како хрватска опозиција „нас зове у југословенску заједницу онда ће вели све то друкчије бити“, Браник недвосмислено закључује да „ту заједницу ми не требамо још тако пали нисмо. Али хоћемо заједницу на основу истине и правде, на основу међусобног поштовања и признања права сваког члана заједнице“, чиме се доследно показује да Српска либерална странка Угарске прави јасну дистинкцију између хрватског народа и хрватских опозиционих првака.

И поред оштрих полемика са обзорашима, Српска либерална странка је доследна одбрани Хрватске од  угарских тежњи и њихових експонената у Хрватској. Либералски Браник подсећа читаоце да „Бан Хедервари управља скоро 3 године с Хрватском, па шта је учинио? Осим што је ширио мађаризацију по земљи – и то са доста слабим успехом“. Критикујући политику српских владиноваца и нотабилитета у хрватском сабору, Браник пише: „Срби посланици су главни стуб данашње хрватске владе, па шта је бан учинио у корист Срба у Хрватској. Ништа. Онај законски предлог с којим би се испунио најмањи део оног што Срби захтевају, још није постао законом и као што изгледа неће скоро ни постати… Крајње време је било да тамошњи Срби пречисте рачуне са садашњом владом. Тиме нећемо да кажемо да Срби ваљда учине какав савез са хрватском опозицијом. Док хрватска опозиција не изађе у сусрет Србима, не би могли Срби ићи с њом… Време пролази. За годину дана биће опет нови избори. Срби посланици требали би да пораде на томе, како не би празних руку изашли пред своје бираче“.

За успостављање јачих веза између хрватске опозиције и српске опозиције из Угарске, у новембру 1886. године изузетно је важно апострофирати значај књижевника, лекара и политичара Јована Јовановића Змаја, који је тада боравио у Бечу. Змај је био један од истакнутих првака некадашње Милетићеве странке и адреса којој су у вези сарадње почели обраћати хрватски политичари. „Када је наступио расцеп у странци, Змај се срчано залагао да се сачува њена целовитост. Искреност и племенитост његових настојања биле су изнад сваког нагађања, али сведоче колико се велики песник није разумевао у малу политику, колико је нереално, па и противречно, процењивао људе и догађаје, колико је залудно било његово измиритељство у странци која је природним током већ била осуђена на нестајање.“ Након оштрије диференцијације између српских либерала и радикала Угарске, августа 1886. године „Димитријевић је био огорчен што је Змај, у сукобу између Браника и Заставе, увек бранио Заставу“, истичући да га само пријатељски обзири још опредељују да са Змајем расправља о политици, али искључиво приватно.

Међутим искрена и аналитична комуникација пре свега везана за питања Срба из Хрватске наставиће да постоји између Мише Димитријевића и Змаја, а управо у периоду који постоји, она ће достићи свој зенит. Змај ће отворено постати радикал тек 1902. године, прихвативши Томићев предлог да се кандидује испред Српске радикалне странке за посланика у Вршцу, и активно учествујући у публицистичкој активности Заставе, где је између осталог и изнео предлог о промени назива „наше Радикалне странке“, чиме је себе први пут отворено детерминисао као радикала. Занимљива је и чињеница да се исти Јован Јовановић Змај, десет година раније 1892. године, дистанцирао од активне политике, вративши свој мандат Српском народно-црквеном сабору, где је такође био посланик града Вршца. Две године након страначког сврставања, у јуну 1904. године, Јован Јовановић Змај је преминуо.

Поред доста дугог утопијског односа према очувању јединствене Милетићеве странке, Змај је био непоправљиви идеалиста у погледу српско-хрватске сарадње, што ће бити и једно од темељних обележја његовог политичког рада. Каснија Штросмајерова оцена да је Змај само поета, а „о политици не разуме ни прво слово“ свакако је била преоштра, али није лишена извесне основе.

Поред новоформираног клуба саборског „Центрума“ и други опозициони политички чиниоци у Хрватској су постали заинтересовани за интензивирање сарадње са српским опозиционарима из Угарске, нарочито због избора који су предстојали 1887. године.

Неодвисна странка је настојала да предухитри Центрум, па је средином новембра 1886. године делегирала др Милана Армуша да понуди споразум са српском опозицијом Јовану Јовановићу Змају, који је тада живео у Бечу.  „Армуш је обећавао да ће обзораши удовољити свим српским захтевима и преклињао је да Срби прихвате споразум.“ Змаја су недуго након тога, посетили и бискуп Штросмајер и Шиме Мацура, покушавајући да га „лобирају“ за споразум са српским опозиционарима. О својим састанцима са истакнутим хрватским делегатима и њиховим понудама Змај је исцрпно обавештавао Мишу Димитријевића, што недвосмислено указује да је тада још увек, у конкретним политичким активностима, озбиљније рачунао на Либерале, као наследнике Милетићеве политике.

Већ 4. децембра 1886. године Димитријевић је поучен догађајима у Вуковару, који је посетио изнео веома битна гледишта, у свом писму Змају, које нам пружа увид у стварне ставове српских либерала Угарске према Хрватској и Србима у Хрватској, лишене формалности и самоцензурисаног дискурса публицистике. Миша Димитријевић пише Змају:  „био сам ових дана у Вуковару, и боравио сам неколико дана тамо. Састајао сам се са свима бољим и гласнијим Србима. А како је било непосредно после жупанијске скупштине, то сам се могао састати и са неким странцима – опет Сремцима. Ту сам имао прилике да сазнам расположај и да се разговарам са њима о ствари о којој си ми пре две недеље писао. Све што сам том приликом искусио, не може нам на утеху служити. Јаз између Срба и Хрвата у Хрватској и Славонији толики је, да се бар за сад запалити не да. Тако се бар мени чини. Па да имаде бар једног јединог човека, који би био изузетак. Али баш ниједног нема, који би наше мишљење делио. Ја верујем да то све није из уверења, и знам да се под том мржњом према Хрватима, скрива добра порција себичности и кукавичлука. Комотније је дабоме уз владу држати. Али има и са политичких људи, трезвених и озбиљних, па им сад тако исто као и осталим. Овај социјалан антагонизам изазвали су баш сами Хрвати. Шовинизам се од њихове стране тако далеко терао, да је чак знанцима немогуће било и за једним столом седети. Стотинама примера такве нетолеранције умеју тамо да приповедају. Као најновији пример наводе ми последњи избор жупанијских скупштинара у Вуковару. Вуковарски котар има да бира 9 скупштинара. Пре избора начине компромис и Срби пристану да се од тих 9 места 5 Хрватима уступе, а 4 Србима попуне. Но при самом избору, Хрвати дођу с другим цедуљама на којима је било 8 Хрвата и само 1 Србин, и незаконитим средствима извојују себи већину. Наравно да је овај избор због своје законитости покварен и наређен нов. Да ће при овом новом избору тешко бити споразума, то се већ унапред може предвидети. Ето тако стоје ствари, и таквих случајева има ваздан. Ове предрасуде треба на сваки начин сузбијати, и морам ти признати да ми се чланак Ј.Т. у јучерашњој Застави, а томе потписан, јако допада. Ја још не знам да је Ј.Т. још штогод тако озбиљно, тако разложно и тако достојанствено пописао као овај чланак под „Политичко вјерују“. И ја ћу с наше стране у своје време а у истом смислу изићи на јавност. Но и опет ти кажем да ће то слабо помоћи. Данас код Срба влада нека одвратност према Хрватима. Држе их за пакосне, подмукле, неискрене. О Штросмајеру ни да чују. Нека брине то најискренијег. Жалост је да се дотле дотерало.“

Јасно је да Миша Димитријевић и либерали у том моменту још увек виде одређену могућност сарадње са Томићевим радикалима, бар када је у питању подршка Србима у Хрватској и Славонији. Супротно томе, став либерала према српским нотабилитетима у Хрватској и хрватским владиновцима је непомирљив, а према хрватској опозицији критичан, али не искључив.

Период између првог сусрета хрватских опозиционара са Змајем и Димитријевићевог писма, односно другу половину новембра месеца 1886. године обележила је и једна активност српских нотабилитета, окупљених у Српски клуб, хрватског сабора. Наиме, вероватно у намери да заузме боље позиције пред изворе планиране за 1887. годину, Српски клуб је хрватско сабору поднео своју резолуцију. Поменуту резолуцију и српке владиновце у хрватском сабору, оштрој анализи и критици подвргао је Браник, иронично констатујући да је „Српски клуб проговорио“. Гласило српских либерала поводом нотабилитетске резолуције пише: „Известили смо укратко о резолуцији коју је донео српски клуб у Загребу…Српски клуб позван је да о сваком питању које се непосредно Срба тиче, своје мњење искаже и према томе своје држање удеси. Срби посланици у Загребу дужни су то да чине из више разлога. Њихова је политика: да треба оно спасавати што се може, а друго оставити за будуће дане, кад будемо јачи. А питање о нашој аутономији може се лепо и са опортунетског становишта бранити и заступати. Срби посланици налазе се у владиној странци и од њих се може захтевати, да код владе нешто и за народ израде. Код погодбе свака странка има својих права и својих дужности; а кад они подупиру владу могу и тражити да влада и њих потпомаже кад је реч о животним интересима народа српског… Народ од те политике није осетио никакво добро. Бан Хедерварија вешто је заваравао Србе посланике; они су трпељиво кулучили, без да су за народ израдили какве олакшице… Резолуција укратко гласи: „да се Српски клуб под овим приликама мора заузети за даљи развитак црквено-научне автономије“. Опростите али овим није ништа казано. Шта мисли Српски клуб да ради; у ком правцу хоће да дела – то је требало јасно исказати, овако може сваки тумачити резолуцију како хоће. Автономију српске цркве хоће и Герман; нема никог ко би хтео да ми останемо без автономије… Ми се управо чудимо, како Српски клуб допушта да му Ђурковић предлаже резолуцију. Човек који у народу српском не ужива никакво поверење“.

Настојећи да побољша и утврди положај Срба у Хрватској, поводом започетог зближавања са хрватском опозицијом, у броју који је изашао на католички Божић 1886. године, либерални Браник истиче: „Мажуранићева влада… уместо да је стојала на бранику земаљских права, почела је гонити Србе, ваљда је држала да ће с Мађарима лако ићи. Срби су верно учествовали у борби против Мађара за право хрватске, а сад су се наједаред нашли између две ватре. Овакав поступак од стране Хрвата јако је огорчио Србе. Мажуранићева влада паде кад је мислила да је најсигурнија… У Хрватској поцепа се владина странка, опозиција појача, но у својим редовима осетила је празнину, јер су Срби били у владиној странци… Ми нећемо да бранимо држање Срба посланика, али разумемо осећаје народа српског у Хрватској, који обманут у својим надама, стаде с владине стране очекивати олакшице, он је стога и бирао оне за посланике, за које је унапред знао да ће се држати владине странке…Срби су чекали од владе помоћи, али је нису дочекали… Под оваквим приликама није тешко изнаћи додирних тачака између већине хрватског народа и Срба у Троједници… Главно је да Хрвати сазнаду да без Срба не могу одбранити право троједнице… Један народ не може се одушевљавати за право земље ако се у тој земљи са њиме бездушно понаша.“

На самом почетку 1887. године Змаја су посетили и прваци центрума грофови Иван и Јосип Драшковић, чији је циљ био да испитају ставове Срба и да покушају да остваре договор којим би што већи број Срба узео активно учешће у њиховој странци и на изборима. Драшковићи су желели да им Змај и српски опозиционари из Угарске помогну да придобију српског посланика и политичког првака Медаковића да се врати у клуб Центрума. Приликом оснивања овог клуба Медаковић им је приступио, стајући уз њихов програм који је први препознао Србе као равноправан и пуноправан народ у Хрватској, али их је убрзо напустио. Други циљ грофова Драшковић је био да им Змај посредује у сарадњи са српским либералима Угарске. Став центрума према либералима је био прилично опортун, наиме они су Змају предлагали да предложи Димитријевићу, Вучетићу и поновно политички активираном Политу, да се они, српски либерали, први директно обрате хрватском центруму. Тактизирајући, представници центрума, нису хтели да се први директно обрате Српској либералној странци, страхујући да либерали могу да их одбију, чиме би дали материјал хрватским провладиним политичарима да их у предизборној „кампањи“ оптуже како су се нудили Србима, а чак су их и Срби одбили. „Упадљиво је да су хрватски политичари желели да Змајевим посредовањем преговарају са либералима, а заобилазили су радикале и самосталце. Међутим, српски либерали из Угарске, иначе склони споразуму и сарадњи, нису се сматрали позванима да преговарају са хрватском опозицијом у име Срба из Хрватске, а без њих.“

Змај је пасионирано радио на томе да до српско-хрватског договора дође, покушавајући да убеди Мишу Димитријевића о значају истог. Већ 8. фебруара 1887. године у свом писму Змају, Миша Димитријевић се искрено и прецизно изјаснио о односу либерала према политици у Хрватској. Димитријевић пише Змају: „Пре свега ја држим да не би било по твом да са и којом странком хрватскога сабора преговоре водим. У првој линији то је ствар Срба у троједници. Највише што би могло бити, то би били приватни разговори и обавештавања, па и у тима разговорима не бих ни за самог себе могао узети гаранцију да ћу међу Србима троједнице ма коју од хрватских странака, а најмање пак за партију центрума. Истина, признајем да је то једина партија до сада на хрватском сабору која је у свој програм и српско питање узела. Допуштам и то да иста партија може имати будућности. Али што је главно не видим у њој представљен хрватски елеменат. То је партија аристократска. Хрватски пак елемент, по мом мњењу заступљен је у обема другим опозиционим странкама, у народној самосталној и у партији права. Последња од њих нема свога јасно обележеног програма, или ваљда не сме да га истакне, јер по целом њеном држању има вид револуционарне партије. То би био један разлог зашто ми не би могли с њоме. Други је узрок, и управо велика потешкоћа, што је то странка која није прихватила Србе и која их, без сумње и данас мрзи. Признајем и то, да се у томе погледу у последње време она толико претргла да се не устручава српско име у своме органу спомињати. Но ова мала попустљивост, уствари је још врло далеко од признавања српског имена па и писменице, и од признавања права на самосталан српски културни живот у Троједници. Ја допуштам и то да та странка има већину народа за собом, али ценим да је то фанатизирана маса та већина, дочим је прва здрава свест хрватска тек најбоље изражена у народној независној странци такозваној Штросмајеровој. Тако бар ја мислим. И ако би ми Срби требали да се са неком од хрватских странака сложимо то би без сумње била ова странка за коју си и ти сам пре писао и рекао. Некако ме је изненадило кад си ме сад позивао да преговарамо са странком центрума. Ту преговори са наше стране не би ништа вредели док ми међу собом не будемо сами са собом начисто. Ја знам и то да наш народ има неку аверзију од поменуте две хрватске странке, и можда би најрадије нагнуо центруму, али ја и опет држим, да ћемо представнике хрватства баш онамо наћи, а нарочито међу штросмајеровцима. Малер је само што су ови код наших Срба у злом гласу неискрени људи, па Срби некако не могу да им са поверењем на сусрет изиђу.  Зато ја по свему овоме држим да ми не можемо за сада ни са једном од три опозиционе странке трајну свезу склопити. Ми би требали пре свега да утврдимо свој програм, из кога би морало бити искључено подржавање данашње владе, тј. требало би са самосталним опозиционим српским програмом да изаберемо заступнике, па би онда ови могли према околностима и изгледима, са једном или другом опозиционом странком пактирати. Да би пак могли што више посланика на сабор послати и уопште да би владу што већим има ослабити много, требало би при изборима да се сложимо са опозиционим странкама. Колико пак ово није ствар назнака, ту се не би морали држати једне партије, већ са сваком опозиционом партијом у добар одношај ступити разуме се на основу потпуног реципроцитета, тј. да и они наше кандидате потпомажу, где ови више изгледа од њихових имају. Свакојако пак морали би нам признати страначку самосталност. Ово би дакле била једна једина тачка преговора по моме мњењу. Но и за ово, морали би ми најпре спремити земљиште у нашем народу. Ја ћу као што сам ти можда једампут већ наговестио, о томе скорим писати. Ја ћу учинити своју дужност. Од каквог ће пак утиска на народ бити моја реч – то је друга ствар. Ја не стварам себи велике илузије у овом погледу, јер ја видим да смо растројени. То сам ја, додуше, одавно рекао. А сада налазим томе и нове потврде о држању целокупне наше штампе и нашег јавног мњења, после моје беседе на сабору. Нисам задовољио никога, ни Заставу, ни Наше Доба, ни Полита, па ваљда ни своје суграђане Новосађане, ни своје бираче у Шајкашкој. Ја се осећам и морам се у оваквим околностима осећати као немогућ. Међутим као што рекох, још ћу своју дужност учинити, па ће онда ваљда нужно бити да и на себе погледам, да своје прерастрзане живце опоравим, и приберем се за друго боље време, ако га уопште доживео будем. Нисам хтео ни зато доћи у Беч, што се грофови Драшковићи као што сам велиш устручавају нас потражити. Ово је од њих заиста чудно. Устручавају се онда приближити нам се, кад нас требају. Па с каквим образом се онда можемо ми њима наметати. Нисам хтео ни због Медаковића, мени је позната Медаковићева ствар и њина. Они су му обећали да ће од своје стране потаћи српску ствар на сабору па су се после извлачили а непрестано су молили Медаковића да он уз њих дигне свога гласа на сабору. Кад је Медаковић ово приметио он им је окренуо леђа и држим да је имао право. Овим су се могли комотно за српску ствар, као за неку општу земаљску, заузети па да се не компромитују јер се заузимају за праведну ствар. Дочим би Медаковић својим говором свакојако морао бити за њих ангажован, а без сумње пред Србима и компромитован, ако они не би српску ствар ни после прихватили. На ово ми изгледа нешто налик и ово сад где они хоће с нама да преговарају, али хоће и то да ми њих тражимо. Пошто дакле ја држим да се само за изборе можемо споразумевати и толико ћу ја у томе правцу и радити…“

Став српских либерала је дакле потпуно јасан. Са симпатијом су гледали на странку центрума као на једини политички фактор у Хрватској, који је својим програмом признао Србе и српска права. Српска либерална странка из Угарске је знала да је већина Срба из Хрватске и Славоније много ближа сарадњи са уљуђеном хрватском аристократијом, коју није обузимао шовинизам, него са обзорашима и правашима који су у свом деловању имали показивати мали степен разумевања и толеранције према српском питању. Међутим, либерали су били сумњичави према могућности да центрум, због своје аристократске природе, буде озбиљнији генератор хрватских политичких интереса. Било каква сарадња са Старчевићевим правашима била је немогућа због револуционарног карактера и фанатизма ове групе и њеног отвореног антисрпског шовинизма. Праваши су као велики уступак сматрали пристанак на чињеницу да Срби у Хрватској и Славонији уопште постоје, те да то нису Хрвати источног обреда или православни Власи и „Шћиптери“ – било каква друга српска права су императивно одбијали да прихвате. Обзораши односно штросмајеровци, који су за српске либерале били потенцијално прихватљива, у хрватском народу утемељена, политичка снага, нису уживали подршку Срба Хрватске и Славоније због својих неверстава и изигравања својих обећања према Србима, у Мажуранићевом периоду и касније.