Аутор: др Милош Савин, историчар
Односе између Срба и Хрвата српски либерали из Угарске увек су доживљали као „отворену рану”. Нису порицали да је Србима неопходна подршка Хрвата како би се изборили за своја права, али су сматрали да су Срби више потребнији Хрватима. Такво писање Браника на неки начин потврђено је крајем 1886. године, при чему важну улогу има Јован Јовановић Змај, који је тада као лекар и уредник листа Стармали живео у Бечу. Поред тога што је био можда и највећи представник српског романтичарског песништва, Јован Јовановић Змај важи и за веома значајну политичку фигуру свог времена. Змај је био један од истакнутих првака некадашње Милетићеве странке и велики борац за њено јединство. У том истрајавању је показивао извесну наивност, нереално процењујући политичке прилике и чиниоце. Разочаран, дистанцираће се од активне политике 1892. године, да би се десет година касније поново активирао у редовима радикала. Поларизација на српске либерале и радикале у Угарској временом била је све већа, при чему је Змај остао уз Заставу, која је тада била гласило радикала. Иако је вођа српских либерала у Угарској, Миша Димитријевић, био разочаран Змајевим држањем када су у питању сукоби између Заставе и Браника, пријатељски односи и приватно политичко полемисање – поготово када је реч о Србима у Хрватској – међу њима није прекинуто, што потврђује коресподенција о изборима који су се 1887. одржали у Вуковару.
Поред статуса важне политичке фигуре међу Србима у Угарској, Змај је био незаобилазна адреса за све хрватске политичаре који су уочавали значај српске подршке за своје политичке циљеве. И у том погледу Змај је био непорављиви идеалиста, што ће бити једно од темељних обележаја његовог политичког рада. У циљу зближавања Срба и Хрвата, Змај се касније 1898. преселио у Загреб, где се успутно бавио и уређивањем дечијег часописа Невен. У Загребу је боравио све до 1902. године, када се разочаран вратио у Сремску Каменицу. Та чињеница и у овом случају потврђује његову политичку наивност, о чему сведоче речи првака Неовисне народне странке, бискупа Јосипа Штросмајера, да Змај „о политици не разуме ни прво слово”. Међутим, хрватски политичари, а међу њима и Штросмајер, пред изборе 1887. године одлазили су у Беч и Змају нудили политичку сарадњу. Неовисна странка је настојала да предухитри Центрум, па је средином новембра 1886. године у Беч послала др Милана Армуша у нади да ће обезбедити подршку српске опозиције. Армуш је убеђивао Змаја да ће обзораши у случају победе испунити све српске политичке захтеве. Истим поводом су Змаја, недуго након тога, посетили и бискуп Штросмајер и Шиме Мацура. О својим састанцима са истакнутим хрватским делегатимa и њиховим понудама Змај је исцрпно обавештавао Мишу Димитријевића. То недвосмислено указује да је тада још увек, без обзира на раскол, у конкретним политичким активностима озбиљно рачунао на либерале, као наследнике Милетићеве политике.
Након посете Вуковару, Миша Димитријевић 4. децембра 1886. године износи веома битна гледишта у свом писму Змају, које нам пружа увид у стварне ставове српских либерала из Угарске о политичкој ситуацији у Хрватској, као и о положају тамошњих Срба. Лишене формалности и самоцензурисаног дискурса публицистике, Миша Димитријевић описује свој вишедневни боравак у Вуковару. Имао је прилику да се сретне и разговара са виђенијим Србима, како из Вуковара, тако и са онима из читавог Срема. Димитријевић у том писму потврђује Змајеве тврдње да је јаз између Срба и Хрвата велик, те да ниједног човека спремног на сарадњу није срео. Наводи да Срби не желе сарадњу добрим делом због сопствене „себичности и кукавичлука”, као и због хрватског шовинизма, који је и оно мало људи спремних на сарадњу, натерало да се предомисле. Жупанијску скупштину у Вуковару Димитријевић наводи као конкретан пример хрватског шовинизма, када је нарушен договор о томе ко ће колико делегата имати. Наиме, при постизању договора Срби су направили уступак тако да су од девет делагата петорица били Хрвати, а остали Срби. Међутим, Хрвати ни то нису испоштовали, па су наступали са цедуљама на којима је било осморица Хрвата и један Србин. Иако су ови избори поништени, Димитријевић је песимистично гледао на могућност да Срби и Хрвати јединствени изађу на предстојеће изборе и жали што Срби за Хрвате, а поготово за Штросмајера, неће ни да чују. Ипак, наглашава да ће својим изласком у јавност покушати да утиче на приближавање између ова два народа.
Једна од занимљивости у овом писму јесте Димитријевићево похвално изражавање о чланку Јаше Томића, објављеног у Застави, у коме овај анализира поменут однос између Срба и Хрвата. Јасно је да Миша Димитријевић и либерали у том моменту још увек виде одређену могућност сарадње са Томићевим радикалима, бар када је у питању подршка Србима у Хрватској и Славонији. Супротно томе, став либерала према српским нотабилитетима, окупљеним у Српском клубу у Хрватском сабору, и хрватским владиновцима је непомирљив. Наиме, вероватно у намери да заузме боље позиције пред изборе планиране за 1887. годину, Српски клуб је Хрватском сабору поднео своју резолуцију. Поменуту резолуцију и српке владиновце на Сабору, оштрој анализи и критици подвргао је Браник, иронично констатујући да је „Српски клуб проговорио”. Браник оштро пише да је, након „кулучења” зарад интереса владе, време да српски владиновци нешто учине и за народ, који од њихове политике никакву корист није имао. Са друге стране, Браник је према хрватској опозицији критичан, али не искључив. Настојећи да побољша и утврди положај Срба у Хрватској, поводом започетог зближавања са хрватском опозицијом, у броју који је изашао на католички Божић 1886. године, либерални Браник истиче да се у хрватској опозицији осећала празнина због тога што су Срби углавном били уз владину странку, од које никакву корист нису имали. Исто тако Браник истиче да се хрватски интереси не могу очувати без Срба, те да се они не могу борити за земљу у којој би се њихова права кршила.
На самом почетку 1887. године Змаја су посетили и прваци Центрума, грофови Иван и Јосип Драшковић, чији је циљ био да испитају ставове Срба и да покушају да остваре договор којим би што већи број Срба узео активно учешће у њиховој странци и на изборима. Драшковићи су желели да им Змај и српски опозиционари из Угарске помогну у поновном придобијању српског политичара из Хрватске, Богдана Медаковића. Други циљ грофова Драшковић био је да им Змај посредује у сарадњи са српским либералима Угарске. Наиме, либералима је требала припасти улога иницијатора преговора, како би центрумаши избегли да их остале хрватске странке оптуже да се нуде Србима.
Упркос центрумашком тактизирању, Змај је пасионирано радио на томе да до српско-хрватског договора дође. У писмима Миши Димитријевићу Змај је глорификовао значај договора између два народа, односно сарадњу између Срба из Хрватске и странке Центрума. Већ 8. фебруара 1887. године у свом писму Змају, Миша Димитријевић се искрено и прецизно изјаснио о односу либерала према политици у Хрватској. Димитријевић пише Змају да он нема право да преговара са било којом хрватском политичком опцијом у име тамошњих Срба. Наводи да је то пре свега њихова ствар, те да изузев приватних разговора и обавештавања он не може ништа учинити. Димитријевић такође пише да тамошњим Србима не може гарантовати ни за једну хрватску странку. То се поготово односи на странку Центрума, иако признаје да је она једина на Сабору у свој програм унела и српско питање. Проблем Центрума је, сматра Димитријевић, што она никако није хрватска, већ однарођена аристократска партија. Хрватске елементе он налази само у опозицоним партијама, међу обзорашима и правашима. Са правашима се никако не може остварити сарадња јер је она револуционарна и непоколебљива у својим антисрпским ставовима. Због тога Димитријевић „здраву хрватску свест” налази унутар Штросмајерове Неовисне народне странке, са којом би он лично најрадије сарађивао. Међутим, иако обзораши у поређењу са правашима нису били толики шовинисти, глас о њиховој неискрености међу Србима у Хрватској гласно се чуо. Истиче разумевање за Србе који би најрадије ишли уз Центрум, али као противаргумент наводи однос са Богданом Медаковићем и тактизирање у иницирању преговора са либералима. Због тога Димитријевић закључује да се ни са једном хрватском политичком опцијом не може остварити дугорочан савез, те да би за Србе у Хрватској најбоље било да наступају самостално и са сопстевним програмом, па тек онда на Сабору, зависно од околности, сарађују са неком од опозиционих хрватских странака.
Став српских либерала је, дакле, потпуно јасан. Са симпатијом су гледали на странку Центрума као на једини политички фактор у Хрватској, који је својим програмом признао Србе и српска права. Српска либерална странка из Угарске је знала да је већина Срба из Хрватске и Славоније много ближа сарадњи са уљуђеном хрватском аристократијом, коју није обузимао шовинизам, него са обзорашима и правашима који су у свом деловању показивали мали степен разумевања и толеранције према српском питању. Међутим, либерали су били сумњичави према могућности да Центрум, због своје аристократске природе, буде озбиљнији генератор хрватских политичких интереса. Било каква сарадња са Старчевићевим правашима била је немогућа због револуционарног карактера и фанатизма ове групе и њеног отвореног антисрпског шовинизма. Праваши су као велики уступак сматрали пристанак на чињеницу да Срби у Хрватској и Славонији уопште постоје, те да то нису Хрвати источног обреда или православни Власи и „Шћиптери” – било каква друга српска права су императивно одбијали да прихвате. Обзораши односно штросмајеровци, који су за српске либерале били потенцијално прихватљива, у хрватском народу утемељена политичка снага, нису уживали подршку Срба Хрватске и Славоније због својих неверстава и изигравања својих обећања према Србима, у Мажуранићевом периоду и касније.
Остави коментар