Аутор: Данило Копривица, политиколог
Санкт Петербург је без сумње најевропскији руски град који у сваком погледу оправдава свој европски епитет. Овај империјални град је северна капија Русије. Северна и европска. За разлику од јужне капије земље, азијске капије, коју представља Дербент, древни град о коме смо већ писали и причали. Није једноставна та руска дихотомија и стално колективно преиспитивање. Куда се упутити, на коју страну се јаче наслонити – европску или азијску, није једноставна ни из перспектива остатка Европе. Сама чињеница да је хришћанство на тло данашње Руске федерације закорачило управо преко Дербента, дакле преко данашње азијске капије, јасно говори у прилог томе. Назив европска капија Русије, Санкт Петербург је стекао, не само због свог географског положаја, него пре свега због својих европских узора, по којима је замишљен и изграђен, као и због мисије, коју му је наменио његов градитељ сверуски император Петар Велики (1672–1725). И данас, када се каже Руска империја, најпре се помисли на њеног оснивача.
Формирање Руске империје обнародовано је 22. октобра 1721. током прослављања Ништадског мира. Тада је Петар Велики постао „император и самодржац свјеросијски”, „отац отаџбине и император целе Русије”, „император сверусијски”. Нису све државе ондашњег света прихватиле и признале тај чин. Неким земљама се то учинило као претеривање. Руско претеривање или западноевропска завист, тек апсолутна власт руских импертора опстала је до 1905, док је Империјална царевина нестала са фебруаром 1917.
Петар Велики је створио модерно руско племство и приморао га да служи држави. Ставио je цркву под своју контролу. Подстакао је Русе да успоставе контакте са, у то време, најдинамичнијим делом света – Европом. Направио је од Русије европску војну суперсилу. Регулисао је законом све сфере живота у Русији. И док је Берђајев сматрао да је био бољшевик на престолу, иза Булгакова је остала мисао која му је ишла у прилог – у Русији је могуће само једно: вера православна и власт самодржавна.
Но вратимо се Санкт Петербургу. Иако овај блистави град називају Венецијом севера, заправо је грађен по узору на један други велики и моћан приморски град и велики поморски центар. Његов стварни градитељски и функционални узор био је Амстердам, где је руски владар боравио неко време. Циљ Петрове историјске мисије је био да научи, па и да примора Русију да успостави контакте са Европом. Међутим, са примањем и развојем европске идеје и са преузимањем европске војне, трговачке, културне и сваке друге врсте праксе, као и европског стила и манира, Русија се све време преиспитивала и у односу на своје историјски важно азијско наслеђе. Значајни руски великани, одувек су имали врло критичне, на моменте и драматично негативне ставове према западним вредностима, како испрва према западноевропским вредностима, потом исто тако и према америчким. Зато ће овај кратки осврт подсетити на поједине опаске значајних руских стваралаца, пре свих руских књижевника и мислилаца: Фјодора Михајловича Достојевског, Лава Николајевича Толстоја и Михаила Булгакова.
***
ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ (1821–1881)
Превише је умних и стручних речи изречено о Ф. М. Достојевском у програмима КЦНС, па ћемо се само кратко подсетити на његове поруке браћи Словенима, у којима се заправо веома јасно и језгровито одредио према кључним друштвеним тековинама западног друштва. Објављујући Пишчев дневник, Достојевски није скривао да је био поприлично заокупљен темом русофобије и уопште незахвалности Словена према слободарској историјској мисији Русије. У то време, та тема је била високо на лествици приоритета јавности царске Русије јер је посебан значај дао управо окончани Руско-турски рат (1877–1878). Био је то рат у којем су се Русија, Румунија (Уједињене Кнежевине Молдавије и Влашке) и Србија удружиле против Турске око питања аутономије за Босну и Херцеговину. Руска коалиција је однела победу, али успеси постигнути Санстефанским миром (1878) ограничени су на Берлинском конгресу (1878), уз притисак Британије и Аустроугарске. Пре свега дипломатска, а потом и комбинована моћ западних сила, довеле су до пораста њиховог утицаја у словенским земљама, што је Русију и њено јавно мњење значајно иритирало. Исто се десило и са великим писцем, коме се након ове кратке историјске дигресије враћамо. Достојевског је посебно погађала оријентисаност Словена ка Западној Европи и њеном све демократичнијем облику друштвеног уређења. Препоручујемо вам, да с времена на време, поново ишчитате ове његове мисли, у којима се велики писац испољава као друштвени и политички мислилац времена, дакле ангажовани философ, публициста и што би се модерним жаргоном рекло „инфлуенсер”. Једно сасвим засебно „словце”о Словенима које сам одавно хтео да искажем његове су мисли, у којима се он спочитавајући Словенима штошта, заправо јасно одређује према кључним вредностима западног друштва, стављајући их насупрот вредности православних Словена, по његовој замисли предвођених царском Русијом. Ево неких извода:
… неће Русија имати, и никада још није имала, такве мрзитеље, завиднике, клеветнике, па чак и отворене непријатеље, као што су сва та словенска племена, која чим их Русија ослободи, Европа признаје као ослобођене!
… Нећу да идем у ширину, али знам да ми не треба да тражимо захвалност од Словена, на то треба унапред да се припремимо. Почеће они, после ослобођења, свој нови живот, понављам, управо тиме што ће за себе измолити од Европе, Енглеске и Немачке, на пример, гаранције и покровитељство за своју слободу.
Посебно ће пријатно бити ослобођеним Словенима да се изјашњавају и трубе на све стране о томе како су они образована племена, способна за највишу европску културу, док је Русија варварска земља, мрачан северни колос, који чак није ни чисте словенске крви, прогонитељ и мрзитељ европске цивилизације… Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени са усхићењем појурити у Европу, до губитка своје личности преузети европске форме, политичке и социјалне, и на тај начин морати да преживе комплетан и дугачак период европеизма пре него што схвате било шта о свом словенском значају… Међу собом ће се ове земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге сплеткарити.
У том обраћању је садржано и оно чувено слово намењено Србима и Србији које је данас једнако актуелно, као и тада када је написано.
Постоје две Србије: виша Србија, ватрена и неискусна, која још није живела ни деловала, али зато страсно сања о будућности већ са партијама и интригама које понекад долазе до таквих граница (поново због плаховитог неискуства) да се ништа слично не може срести ни у једној од нација које су дуго живеле, неизмерно веће и самосталније од Србије.
Али поред те више Србије, која толико жури да живи политички, постоји и народна Србија, која само Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им.
***
ЛАВ НИКОЛАЈЕВИЧ ТОЛСТОЈ (1828–1910)
Великан руске и светске књижевности, Толстој упамћен је понајпре по романима који јасно сликају дубоку друштвену позадину Русије и њеног друштва у деветнаестом веку. Те хируршки прецизне слике руског колективног профила и руског друштва у целости су присутне у романима који су га прославили Ана Карењина и Рат и мир, али и у новелама као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича. Тај поглед на руску стварност је импресионирао многе умне људе тог времена, али је имао утицаја, како у Русији, тако и ван ње и много касније. Достојевски, кога смо претходно помињали, сматрао је Толстоја највећим од свих живих романописаца тог времена.
Лав Николајевич је био између осталог и друштвено ангажовани мислилац. Есејиста, борац за права радника, друштвени критичар и морални философ. Понајпре, Толстој је био пацифиста и ненасилни левичар. Стога не чуди, да је био инспирација и узор историјским личностима које ће се касније појавити и позвати на његову мисао о ненасилном отпору, пре свих ту спадају Мартин Лутер Кинг и Махатма Ганди.
Толстој је у младости, према сопственим речима, био опчињен делом Жан Жака Русоа, истичући да су Русоове мисли на њега оставиле немерљив утисак, попут јеванђеља. Међутим његово усхићење европском друштвеном праксом нагло је спласнуло након посете Европи 1857, када је боравио у Енглеској, Немачкој, Француској, Италији и Швајцарској. Поражен оним што је затекао, оцењивао је стање савремене Европе као забрињавајуће и крајње негативно, сматрајући да су западна друштва у још горем стању него Русија и да се зато на њих никако не треба угледати.
Писца је погађало то што се у Русији позива на увођење форми политичког живота какав постоји у Европи и Америци, те који наводно обезбеђује слободу и добробит свих грађана.
Русија за њега не треба да попут Европе, размишља о слободи штампе, о верској толеранцији, о слободи удруживања, о таксама, условним казнама, о раздвајању цркве и државе.
Толстој се изразито противио настојању да се Русија од сељачке земље претвори у пролетерску јер је управо живот сељака на земљи сматрао, најморалнијим и најдостојнијим за сваки народ.
Посебно разочарање је доживео посматрајући европски систем образовања деце, који је доживео као потпуно одвојен од животних тема, изграђен на страху и на кажњавању, са примарним циљем дечијег пасивизирања, а све ради лакшег друштвеног покоравања будућих чланова друштвене заједнице. Али наставак приче о Толстоју и његовом поимању образовања и васпитања, била би већ посебна тема, с обзиром да је Толстој био изразити педагошки ентузијаста.
Најупечатљивији и уједно најмрачнији утисак на њега су оставиле, у Европи тада свеприсутна слободна љубав, која је цветала међу паровима без формалне везе, а посебно присуствовање јавном гиљотинирању у Паризу. Тај догађај га је дубоко ужаснуо. Иако су јавна погубљења у Русији престала још пре његовог рођења, Лава Николајевича је мање ужаснуо сам чин одсецања главе од еуфорије и забаве окупљене руље. Посебну забринутост је исказао према идеји о гиљотини и механизованом одсецању главе, ужасавајући се чињеницом да су неки стручни људи своје време утрошили ради производње тако бизарног механизма.
Људи у Европи и Америци се налазе у положају човека који је већ далеко зашао стазом која се у почетку чинила правом, али која га је, што се даље њоме кретао, све више удаљавала од циља, а он се плаши да призна своју грешку, остало је написано у чланку Велики грех који је Толстој објавио 1905.
***
Велика петорка или моћна гомилица била је група руских композитора из средине 19. века која се окупила у Санкт Петербургу под утицајем музике Михаила Глинке.
Циљ „петорке”, као носиоца музичког романтизма, било је стварање музике настале на руском фолклору и на оријентализму, уместо тада актуелне музичке праксе која се наслањала на европску, претежно германску музичку традицију.
Милиј Балакирјев (Исламеј, с.п. Тамара), Александар Бородин (о. Кнез Игор), Николај Римски Корсаков (Антар, Шехерезада), Модест Мусоргски и Цезар Кјуј.
Подстакнути руским националним идејама, петорица су настојала да прихвате елементе руралног руског живота, да изграде национални понос и да спрече да западни идеали продру у њихову културу.
***
МИХАИЛ АФАНАСИЈЕВИЧ БУЛГАКОВ (1841–1910)
Нема већег апсурда од упорног називања Булгакова знаменитим совјетским писцем. Не само што је то у супротности духа саме књижевности, већ и због чињенице да је он и личним политичким опредељењем, али још значајније, својом књижевном речју, био противник и критичар совјетског друштва и силе која је стајала иза тог и таквог друштвеног поретка.
И та лична, често аутобиографкса пројекција, присутна је у многим романима Михаила Афанасијевича, а нама је због теме којом се бавимо, најинтересантнији његов најпознатији роман. Роман о Мајстору и Маргарити био је за Булгакова исто што и роман о Исусу и Пилату за Мајстора – животно дело. Као што је нага жена која надлеће Москву на метли за њега у стварном животу заправо била Јелена Сергејевна.
Писати роман о Христу у доба Совјетског Савеза, у време отворене диктатуре у име пролетеријата, била је јасно, немогућа мисија. Булгаков је то добро знао, па зато и није испољавао амбицију да роман Мајстор и Маргарита, који је стварао целих десет година, буде објављен за његова живота. Уосталом, роман је у СССР-у по први пут објављен 1967. године, тек више од двадесет година после настанка и после пишчеве смрти и то у скраћеној, цензурисаној верзији. Истовремено, на западу се појавила интегрална верзија романа, која ће се у Совјетском Савезу, уз велики друштвени одјек, појавити тек 1973. године. До тада, земљом су кружиле тзв. „самиздат” верзије, настале упорним прекуцавањем на писаћим машинама.
До објављивања култног романа, дошло је, ваља нам се подсетити, залагањем Јелене Сергејевне, коју ће свет памтити по презимену и као Булгакову, тек након њеног трећег брака, у који је изненада упловила из везе са совјетским генералом. Јелена, за коју се, без икакве сумње, сматра да је прототип Маргарите, учинила је највише за штампање овог романа, као и за укупно очување пишчевог књижевног наслеђа. Иако се за њу с почетка њиховог брака, сумњало да је била агент совјетске тајне службе, она је била та која је забрањивана дела и никад објављене списе, предала поверљивим познаницима са запада. Она је та која је у роману описана као жена која напушта статусно моћног и имућног мужа, а због свог вољеног, друштвено помало изгубљеног и неафирмисаног писца. А како би му помогла да напише и објави роман, склапа договор са ђаволом и постаје вештица. Већина Булгаковљевих романа су, према оценама познавалаца, мешавина аутобиографских чињеница, сатире и онога стила, који ће нешто касније бити назван магијским реализмом. Свестан репутације Јелене Сергејевне, Булгаков је био сигуран да је њен стварни пакт са ђаволом, са совјетском тајном службом, био Јеленин данак са циљем његове заштите.
Много је редова написано да се укаже на очигледну одбојност Булгакова према совјетском политичком и друштвеном систему. Међутим, тек ће касније бити запажено да је поред тога, што је у сатиричном тону изражавао подсмех према совјетском друштву, Булгаков испољавао и отворену одбојност и према појединим западним друштвеним вредностима, које су у његово време преплавиле Москву.
Зато добри познаваоци друштвено-историјских прилика у времену у коме се одвија радња романа Мајстор и Маргарита, роман ишчитавају и на нешто другачији начин. Многобројни аутори су у Воланду, који се појављује са штапом на чијем је врху глава пудлице, препознали Гетеовог Мефиста, или Одина, врховног бога скандинавске митологије са којим дели симболе гаврана на рамену и олујних коња. Па и сам Булгаковљев кнез таме, на питање које је националности, тек загонетно одговара: Рецимо да сам Немац. Како год, неспорно је да кнез таме долази из европског духовног миљеа.
Као што је неспорно да је Булгаков инспирацију за бал код Сатане, пронашао у бизарној пролећној забави организованој у америчкој амбасади, априла 1935. Тада су из хира биљке вештачки изазване да цветају, а медведића доведеног из зоо-врта напили су шампањцем. Булгаков који је сасвим извесно присуствовао забави, накнадно је коментарисао, како је осећао ретку одвратност према том догађају и његовој бизарној сценографији, тако да је та забава, без икакве сумње, била инспирација за чувену забаву код Сатане.
Нешто касније јавила су се тумачења, која на ишчитавање романа бацају и неко друго светло – мистично и масонско.
Није мали број историчара књижевности и истраживача мистичних и тајних друштвених организација, који су приметили да Воланд својом спољашношћу, висином и тамним теном, заправо подсећа на авантуристу, а многи кажу и преваранта и великог манипулатора грофа Калиостра, чија је веза са највишим масонским круговим била добро позната у ондашњој Русији. Златна табакера са дијамантским украсима у облику троугла, као и двобојни плашт и сабља са златном ручком, само су појачавали утисак да се ради о Кадош витезу, шкотског реда тридесетог степена.
Једнако је упечатљива и јасна и симболика одсечене Берлиозове главе, која је ново испричана прича о последњем великом мајстору витезова темплара, Жаку де Молу, чија се глава, према легенди, вековима након погубљења из 1314, користила у ритуалима америчких масона. О тој „масонској копчи” говори и низ других детаља, од прикривене иницијације у болници, подеране кошуље једног од јунака и још неколико других детаља. Закључно са симболички врло јасним именом књижевног удружења МAССОЛИТ. Булгаков се заправо ругао совјетским елитама, које су отуђене од своје традиције, покорно следиле совјетске идеале у које нису веровале, хрлећи да преузму сав корпус крајње сумњивих, и за Русију, и за руско друштво, биће непотребних и недобронамерних вредности које су долазиле са запада.
***
Како смо видели, Русија је одувек имала дилему, да ли јој ваља окренути леђа азијском залеђу или се напротив изоловати од све декадентнијег европског запада. Чак и када би поједини утицајни људи свога времена, попут Толстоја, покушавали да нађу неки засебан и специфичан, потпуно руски пут, критика западних друштвених вредности и страх по руско друштво, уколико би у њему дошло до потпуног и трајног усвајања тих вредности, све време су били и остали присутни.
Дакле, онда остаје дилема, шта је то Петар Велики видео у Европи, што толики умни људи Русије, касније нису препознали. Или је можда тек руски император у времену у коме је тражио за Русију европске узоре, заправо гледао у најдинамичнији и најразвијенији део тадашњег света, део који већ дуго времена не зрачи истим сјајем и оправданим друштвеним оптимизмом.
Шта ви мислите. Који би светски град данас, представљао узор за подизање неког новог Санкт Петербурга?
Остави коментар