Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Зоран Петровић Пироћанац (1953‒2015) био је познати српски новинар, ратни извештач, преводилац, политиколог и сарадник Института за политичке студије. Дипломирао је француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Почетком осамдесетих година боравио је као новинар на стручном усавршавању у Паризу где је на Школи високих студија друштвених наука одбранио магистарску и докторску тезу (2009). Од 1979. до 2005. године извештавао је као слободни новинар с многобројних ратишта широм света. Објављивао је репортаже из Никарагве, Хондураса, Гватемале, Либана, Газе, Кубе, Француске, САД и Канаде. Био је сарадник француског месечника Actuel и париског дневника Liberation. Аутор је политичких и документарних прилога, репортажа, водитељских емисија на ТВ Београд , ТВ Студио Б, ТВ Политика, ТВ Загреб, ТВ Сарајево, ТВ Нови Сад. Од 1991. до 1995. године радио је као ратни извештач ТВ Политика, РТВ Студио Б и сарадник француске телевизије ТФ1. Током богате новинарске каријере интервјуисао је бројне истакнуте личности светске политике, науке и културе: Хенрија Кисинџера, генерала Галоа, Жака Ширака, Данијел Митеран, Аријела Шарона, Јицака Рабина, Јона Илијескуа, Адама Михњика и др.
У звању научног сарадника у Институту за политичке студије у Београду бавио се светском и регионалном геополитиком, геостратегијом и политикологијом, са посебним освртом на то како глобализација утиче на трансформацију светске цивилизације, националних држава и локалних култура. Објавио је четрнаест стручних монографија у којима је обрађивао разне теме попут геополитике 21. века, затим феномене глобалног тероризма (Ал Каида и други облици), економске шпијунаже, ратне пропаганде и злоупотребе медија, као и новију српску политичку историју. Његова најзначајнија дела су Избрисати српски вирус (1999); Суноврат: од „Велике“ до мале Србије 1991‒2000 (2000. два издања); Al-Qaida: Oсама бин Ладен и „Зелена коминтерна“ против Јудео-хришћанске цивилизације (2002); Мали појмовник геополитике: субјективни мултидисциплинарни глосар неопходан сваком ко промишља свет Трећег миленијума (лексикон, 2004); Економска шпијунажа: мали водич кроз историју економске обавештајности (2005); Геополитика воде: хидрополитика, хидро-стресови и сукоби хидрауличког оружја XXI столећа (2007); Геополитика хране: битна развојна компонента друштва у XXI столећу (2008); Геополитика енергије: битна развојна компонента друштва у XXI столећу (2010); La Serbie et l’ascension de Slobodan Milosević (1982‒1992): anatomie d’une auto-dégradation, L’Harmattan (2011); Nomenclatura Serbica 1982‒2013: елите, ентропијски модел политичке класе и континуитет српске номенклатуре (2012) и др.
Посебну пажњу стручне и најшире јавности привукла је његова монографска трилогија о геополитици ресурса (вода, храна и енергија) који ће умногоме одредити кључна геополитичка дешавања у овом веку , па и судбину једне релативно мале државе као што је Србија. Његов други хвале вредан подухват свакако је студија Nomenclatura Serbica 1982‒2013: елите, ентропијски модел политичке класе и континуитет српске номенклатуре, која је поткрепљена мноштвом конкретних илустрација којима је указао на драматичне смене друштвених елита и појаву једне нове политичке класе у тзв. транзиционој Србији, која је захватила све друштвене сфере: од политике и економије до културе и идеологије. Зоран Петровић је преминуо у 63. години и сахрањен је на локалном гробљу у Сремчици код Београда.
Геополитика воде
Пироћанац је објављивањем монографије Геополитика воде: хидриполитика, хидро-стресови и сукоби хидрауличког оружја у 21. веку (2007) отпочео јединствен истраживачки подухват на нашим просторима, чији је основни циљ био да укаже на кључне стратешке компоненте и изазове у развоју људског друштва у 21. веку. Већ у првим уводним напоменама ове студије наводи податак да је око милијарду људи на нашој планети лишено приступа води, уз напомену да би ова бројка могла да се у наредних двадесет година утростручи. Према показатељима ОУН сваког минута петнаесторо људи у свету умире због немогућности приступа здравој води, што је уз проблематику недостатка хране један од основних узрока оружаних сукоба у многим деловима света. Вода и храна као честе директне мете оружаних сукоба служе не само за борбу и контролу над пројектованим непријатељем, него и као механизам надзирања сопственог становништва и потенцијални узрок изазивања грађанских ратова.
Тако су деценије окупације Ирака изазвале огромно оштећење пратеће инфраструктуре, укључујући и уништење инсталација за обраду природне воде, што је узроковало пораст разних обољења код цивилног становништва. У трусним регионима Блиског истока и Африке онемогућавање приступа водним ресурсима је циљ многобројних војних активности, што уосталом није искључиво обележје савремених ратова. Својевремено је француски геополитичар Ив Лакост пажњу научне заједнице привукао објављивањем књиге Географија, пре свега, служи ратовању (1976). Реч је о истраживању које се логично надовезало на његову чувену анализу америчке стратегије бомбардовања северно-вијетнамске Црвене реке и одговарајућег теренског истраживања које је спровео 1972. године. Лакост је геоморфолошким посматрањем бомбардованих места доказао хипотезу о томе да је америчка стратегијска авијација подмукло бомбардовала подручје дуж насипа ове реке, како би изазвала његово пуцање и прави геноцид над локалним становништвом. Све то подстакло је огромно негодовање у ондашњој међународној јавности и допринело повећању одијума према политици САД. Подсетимо се да је НАТО, приликом агресије на СРЈ 1999. године, бомбардовао објекте цивилне инфраструтуре и тако изазивао прекиде у редовном снабдевању становништва струјом и пијаћом водом. Исте године је после експлозије једне бомбе у Лусаки (Замбија) оштећена главна канализација па је готово три милиона становника остало без воде за пиће. На сличан начин се понашају зараћене стране и у вишедеценијском грађанском рату у Судану, што само доказује тезу да су „вода и храна стратегијске мете усмерене против интереса цивилног становништва“.
Пироћанац у овој монографији, поред војно-стратегијске димензије, читаоца упознаје и с одређеним међународним конвенцијама којима се правно регулише ово осетљиво питање (Уговори и конвенције, од Карла Великог до Стразбура), затим разјашњава појмове територијалних и трансграничних вода и указује на мапу и типове тзв. хидро-сукоба. Тако експерти Светске банке указују на чак 250 речних басена у свету који су потенцијална попришта ратних сукоба. Као најочитији пример наводе статус реке Нил од којег у потпуности зависи снабдевање једне велике државе као што је Египат и који управо због те чињенице има веома турбулентне односе са суседима у горњем току Нила – Етиопијом и Суданом. Пироћанац упозорава да је после завршетка Хладног рата, због стратешког значаја воде као природног ресурса, уочљива и милитаризација речника (битка за воде, геостратегија воде, хидрополитика, хидродипломатија), а што се савршено уклапа у један шири историјски контекст који се у стручној литератури означава као „милитаризација светске политике“. Отуда није случајно да су УН пописале чак 70 светских локалитета где би оружани сукоби могли да избију због приступа водним ресурсима.
Петровић нарочито указује на значај водних ресурса на афричком континенту који се испољава у свим димензијама свакодневног живота: социјалној, политичкој, еколошкој, економској, и који веома оптерећује будућност Црног континента. Пажњу привлачи и његова минуциозна анализа карактера израелско-палестинског сукоба из угла контроле над водним ресурсима, која има изразито политичку димензију, тим пре јер је Израел мала држава која има озбиљне проблеме с природним ресурсима. Он подсећа да је у ноћи 31. децембра 1964. године оружано крило палестинског Фатаха извело први напад на канализацију која је била саграђена од језера Тибериас до пустиње Негрев. Од тада до данас вода је, уз земљу, главни узрок пуњења емоционалног резервоара обе нације, који повремено доводи до експлозија и устанка. Нарочиту пажњу у овој монграфији привлачи поглавље Светски уговор за воду и приватни партнери у оквиру којег се анализира једно од најконтроверзнијих питања „приватизације водних ресурса“, што је у многим деловима света изазвало праве побуне против корпорација које угрожавају водне ресурсе (Индија, Боливија). Пироћанац такође указује на глобални тренд масовне приватизације управљања и власништва над водом, наводећи примере чак 16 великих градова који су управљање градским водоводима препустили супер-утицајној мултинационалној компанији Lyonnaise des eauih. Сви ови показатељи будућност света чине врло неизвесном.
Геополитика хране
На почетку 21. века проблематика снабдевања становништва храном постала је прворазредно геополитичко питање. Амерички политичар Хенри Кисинџер недавно је поново упозорио на све опасности које проистичу из продужетка актуелног рата у Украјини и нарочито указао на драматичне последице кризе у снабдевању светског тржишта енергентима и храном. За присталице националне самосталности контрола над процесима производње и расподеле хране је егзистенцијално питање које ће свакако определити њихову будућност у овом веку. Због тога је појава Пироћанчеве књиге Геополитика хране вишеструко подстицајна јер је реч о манифесту очувања „ресурсног суверенитета“ који све више нагризају интереси огромних корпоративних конгломерата у овој области.
На почетку ове монографије пажњу привлачи одељак под насловом Мала историја глади Европе и света у оквиру којег аутор обрађује широк спектар изазовних тема: од историје пољопривреде у људској цивилизацији, паралеле између ратова и појава глади, до анализе овог феномена који је погађао комунистичку Кину током шездесетих година прошлог века. Аутор указује на неколико историјских етапа у развоју пољопривреде, од неолитске револуције и појаве првих пољопривредника око 6000 година пре нове ере, преко прве пољопривредне револуције која се на европском тлу догодила у 18. веку, потом друге револуције коју је од 19. века карактерисало коришћење мотора с унутрашњим сагоревањем, а што је повећало продуктивност и брзину рада, до појаве треће пољопривредне револуције која је отпочела педесетих година прошлог века и која још увек траје. Њена основна карактеристика је примена многих научних техника, посебно у области генетике, што изазива веома супротстављене ставове у стручној и најширој јавности, нарочито због све раширеније праксе коришћења ГМО.
Проблематика глади широких слојева становништва посебно је повезана с ратним сукобима и унутрашњим политичким кризама. У 20. веку познати су случајеви Гладмора почетком тридесетих година на тлу данашње Украјине, затим примери масовног коришћења хербицида који су изазвали затрованост земљишта током Вијетнамског рата, до немогућности прехране становништва шездесетих година у Кини и Индији. Велике епизоде глади бележе се на подручју Африке, углавном због мањка резерви, заустављања размене или пресушивања животне средине. Петровић посебно указује на негативну улогу Светске трговинске организација која својим мерама „обесхрабрује локалне цене“ и форсира неолибералну мондијализацију у области пољопривреде, водећи рачуна првенствено о интересима огромних мултинационалних компанија у овој области – попут Монстанта. Овоме треба додати све израженије климатске акциденте, али и покушаје контроле климе којима се деградирају огромни природни ресурси. За писца ових редова је проблематично и деловање покрета против глобалног загревања, као и мере којима се и у име некакве „зелене агенде“ суштински форсира процес деиндустријализације пољопривредне производње. Зато аутор указује на то да у многим сегментима ова тематика има изразито геополитичко значење. Тако је амерички ауторски трио Огден у књизи Трагедија Косова оптужио власт у Србији да је деведесетих година ишла толико далеко у репресији да је „забранила продају 27 основних намирница у продавницама косовских Албанаца“. Повремене несташице хране користе се за дестабилизацију власти у Венецуели, о чему постоји широко документован извештај владе ове државе. Све то, као и многи други примери, доказује општепознату тезу о храни као стратешком оружју.
Аутор се у књизи Геополитика хране нарочито бави разјашњењем улоге светских контролора хране, али и правом народа на тзв. алиментарни суверенитет. Пироћанац као типичне примере наводи социјалне покрете који се боре против одлуке бразилске владе да промени водне токове реке Сан Франсиско и тако подстакне процес исушивања земље у североисточном Бразилу. Он такође опширно пише о тзв. кубанској зеленој револуцији чији је основни циљ била максимизација производње хране. Наиме, под утицајем светске кризе и због вишегодишњег америчког ембарга, Кубанци су били принуђени да се први у свету врате идеалу биолошке производње хране, односно стварању самодатне органске пољопривреде. То је постигнуто кроз развој малих урбаних фарми које су у приватном власништву и које се налазе на источној периферији Хаване. Лаура Енрикес са Берклија је приметила да се Куба, за разлику од остатка Латинске Америке, определила за модел алиментарне безбедности који је суштински ослоњен на мале пољопривреднике. Колика је предност оваквог избора можда најбоље сведочи податак о томе да је дечји морталитет на Куби нижи од оног у САД, као и да је просечан животни век од 77 година идентичан као у великој држави. Истина, треба напоменути и то да је за кубански модел органске пољопривреде неопходан велики број радника, што свакако ствара велике економске проблеме. Професор Жил Прети у том вагању аргумената ипак се опредељује за кубански модел, јер су на тај начин „људи ближи производњи, па то може да има лековите психолошке ефекте“.
Насупрот оваквом моделу органске пољопривреде који је ослоњен на мале фармере, постоји и онај далеко деструктивнији који оличавају корпоративни конгломерати који су осмисли и реализовали стратегију тзв. агробизниса. За време Хладног рата америчка администрација је храну дефинисала као стратегијско оружје које је замаскирано широко рекламираним пројектом „Храна за мир“. Цео концепт је био подстакнут светском кризом хране 1973. године под чијим изговором се одвија радикална промена на светским тржиштима хране. Хенри Кисинџер је осмислио синтагму о глобалном тржишту хране и „новој дипломатији хране“ чији је смисао „да се награде пријатељи а казне непријатељи“. На тај начин пољопривреда постаје власништво двадесетак конгломерата. Теоретичар Вилијам Ендгал открио је да је тзв. Зелена револуција била пројекат који је осмишљен ради контроле производње хране у одређеним латиноамеричким, азијским и афричким државама. На тај начин постигнута су два циља: обезбеђена су нова тржишта житарица за САД и омогућена је контрола становништва у државама попут Индије, Индонезије, Бразила, Мексика, Нигерије и др. Преко модела дужничког ропства (ММФ и Светска банка) створене су претпоставке да експлоатација ресурса ових држава зависи од драстичног редуковања њиховог броја становника, што је, како наводи Ендгал, у формално-правном смислу кривично дело геноцида. Још драстичнија пракса настављена је након краја Хладног рата када су конгломерати огласили „револуцију гена“ и започели масовну кампању промоције генетски модификоване хране. Оно што је започело под изговором зелене револуције педесетих и шездесетих година, претворило се у податак да су само током 2007. године земље у развоју биле принуђене да биотек индустрији плате 25 процената више новца за увезену храну јер су биле неспособне да приуште довољно хране за своје становништво.
Мере тоталне контроле хране оличавају и подаци о страховитој концентрацији власништва у рукама неколико мегакорпорација. Тако компаније „Монсанто“ и „Дипон“ контролишу више од 60 процената америчког тржишта кукуруза и соје на основу генетски модификованог семена. Ту је и податак да шест компанија контролише три четвртине глобалног тржишта пестицида. Ове корпорације имају и своје лабораторије које контролишу сигурност хране и јавно здравље. Једна од водећих компанија „Монсанто“ је најчешће кршила ова правила, ослањајући се на подршку утицајних личности, попут председника Буша Старијег. Ова корпорација је прва произвела ГМО млеко које је 1993. године Клинтонова администрација огласила сигурним за коришћење. Данас се такво млеко рекламира без обзира на многе здравствене проблеме које изазива код крава и телади. Постоје и озбиљна истраживања о најтежим формама обољења које употреба овог млека изазива код људи, па је ЕК била приморана да забрани његов увоз. Колико су интереси агробизниса испред јавног здравља сведочи и податак о томе да је влада Тонија Блера изнајмила једну приватну фирму чији је задатак био да доказује безбедност ГМО хране, уз обавезу запослених у државним лабораторијама да не смеју јавно износити податке о штетним последицама овакве „франкештајн“ хране. Сада је ситуација још драматичнија јер је у току велико власничко повезивање конгломерата који производе храну и лекове. Аутор цитира предвиђања Реја Голдберга који је процес генетске револуције описао „као индустријску конвергенцију хране, здравља, медицине, влакана и бизнис-енергије на тотално нерегулисаном тржишту“. Нема сумње да је човечанство после свега написаног ушло у једно мрачно доба.
Избрисати српски вирус
Књига Избрисати српски вирус доживела је два издања и представља можда најзначајнији новинарски ангажман Зорана Пироћанца. Реч је о антологији расизма, шовинизма и мржње, посвећеној феномену антисрбизма који се десио упоредо с процесима разарања СФРЈ. Ова књига је својеврсна оптужница коју су својим изјавама исписале неке од најистакнутијих политичких и јавних личности колективног Запада. Многе од тих изјава сабраних на страницама ове књиге прожете су елементима психопатологије. За ову прилику издвајамо само неке од најдрастичнијих примера: „Требало би да бомбардујете Србе.“ (папа Јован Павле Други – речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивању Денверу); „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.“ (изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ); „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе.“ (о. Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу); „Срби нису нарочито паметни. Српска деца се више неће смејати.“ (Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД); „Срби су злочиначки дупеглавци.“ (Ричард Холбрук, специјални посредник САД); „Зауставите Србе. Одмах. Заувек.“ (Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, Њујорк Тајмс, 4. мај 1994).
Додајмо да је лондонски Гардијан 18. јула 1992. године објавио апел 60 добитника Нобелове награде (Дезмонд Туту, Милтон Фридман, Ели Визел) који су у разбијању СФРЈ уочили не само планове за стварање Велике Србије, него и образац који су користили нацисти приликом ширења свог животног простора (lebensraum). Потпуно идентична медијска и политичка матрица коришћена је уочи и приликом агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Из огромног броја антисрпских и расистичких изјава на рачун српског народа, за ову прилику издвајамо и ону коју је дао некадашњи председник Председништва СФРЈ Албанац Синан Хасани: „На Косову гледамо паралелу са Другим светским ратом, јер је власт Србије, као она у нацистичкој Немачкој, дошла на власт тако што је утицала на народ да гледа с висине на одређену расу или етничку групу и да верује да таквима нема места у њиховој земљи, па ни права да живе.“ Из наведених примера, а њих је безброј, произилази логичан закључак о томе да је „постојао широки консензус мејнстрим медија и одређених политичких кругова тзв. међународне заједнице да српски народ буде приказан као највеће зло у Европи, после Другог светског рата“ (из књиге Владимира Илића Медијска нацификација српског народа, Конрас, Крагујевац 2020).
Као што је нацификација Немачке и „производња Трећег рајха“ била интернационални производ, тако је и разбијање СФРЈ на више малих држава, уз низ политичких, правних и војних преседана, било производ једне „црне интернационале“ чије су идејне основе настале у 19. веку. Нема никакве сумње да је и „медијска нацификација српског народа“ била производ ове интернационале, која је своје послушне извршиоце пронашла међу лидерима сецесионистичких република у бившој СФРЈ. Отуда је књигу Избрисати српски вирус потребно имати као својеврсно подсећање на једно време када се на Балкану пројавио један нови тоталитаризам који почива на систематском коришћењу средстава масовне (дез)информације, и одређеним средствима принуде, и који понижава не само сопствене грађане, већ поготово грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава.
ЛИТЕРАТУРА:
Зоран Петровић, Геоплитика воде, Институт за политичке студије, Београд, 2007.
Зоран Петровић, Геополитика хране, Институт за политичке студије, Београд, 2008.
Владимир Илић, Медијска „нацификација“ српског народа,Конрас, Крагујевац, 2020.
Коментари
Zoran Petrovic Pirocanac je uvek bio novinar prvog reda, istraživač i analitičar kakvi su prava retkost. Bio je, sa počivšim Draganom Havzijevicem prvi novinar u Managvi, u oslobođenoj Nikaragvi. Ako nije neukusno da u ovom komentaru pišem i o onome što me zanima: molim da mi neko odgovori na koji način i gde mogu da kupim Zoranove knjige Geopolitika vode i Geopolitika hrane. Nekoliko knjiga imam, između njih i Izbrisati srpski virus.
Остави коментар