Aутор: Јованка Симић, новинар
Породица Петровић пореклом из Чачка подарила је српској култури двоје великана – Надежду Петровић, зачетницу српског модерног сликарства и њеног млађег брата Растка Петровића, песника, путописца и ликовног критичара. Ова година посвећена је обома – поводом века и по од рођења Надежде (11. октобар 1873, Чачак – 3. април 1915, Ваљево) и 125 година од рођења Растка (3. март 1898, Београд – 15. август 1949, Вашингтон).
По много чему породица Петровић била је у своје време чувена. Димитрије Мита Петровић, пореклом из Херцеговине, и његова супруга Милева (рођена Зорић), чији су преци дошли са патријархом Чарнојевићем са Космета у Великој сеоби, иначе сестричина народног трибуна Срба у Угарској Светозара Милетића. Обоје су били образовани и добри познаваоци књижевности, историје и сликарства. Залагали су се за препород Србије, просвећивање народа и боље услове живота на селу. Димитрије, као ученик сликара Стевана Тодоровића, постао је професор цртања у гимназијама у Чачку и Краљеву. Написао је књигу Финансије и установе обновљене Србије (1897). Такође, марљиво је сакупљао и грађу о Првом и Другом српском устанку. Његова супруга Милева била је учитељица, наклоњена историји и поезији. Све те вредности пренели су на своју децу. Пред сам почетак српско-бугарског рата, породица се 1884. године преселила у Београд код Димитријевог оца Максима Хаџи Петровића, угледног трговца, у чијој се кући окупљала политичка и културна елита.
Надежда је током школовања ушла у покрет Уједињене омладине српске. Прве часове цртања добила је од оца и ујака Светозара Зорића. Због њене урођене озбиљности, марљивости и брижности према укућанима, цела породица веома ју је поштовала. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891, а наредне године положила је стручни испит за наставницу цртања у средњим школама. Потом је у Вишој женској школи постала предавач слободноручног цртања. Није се на томе зауставила. Учила је цртање у приватном атељеу очевог пријатеља Ђорђа Крстића који уз Пају Јовановића и Уроша Предића слови за најзначајнијег сликара српског реализма.
Уз уметнички дар, пажњу је пленила и својом лепотом, али и достојанственим држањем. Пошто је раскинула веридбу са судским официром, увређена инсистирањем његове мајке на богатом миразу, одлучила је да живи „само за себе и своје родитеље”, те је 1898. наставила школовање у Минхену, у приватној школи Словенца Антона Ажбеа, која је имала велики углед у Немачкој и држала одвојено женско одељење. Због доброг напретка у раду, као привилегована је уместо у заједничком, добила да ради у атељеу професора Ажбеа, где је сликала самосталне радове, са слободним мотивима и новим колористичким изразом. У школи је са устаљених норми прешла на нове европске правце, који су у то време захватили немачко сликарство.
Уписала се Надежда и у Државну школу за примењену уметност како би себи обезбедила већу државну стипендију захваљујући којој је у Минхену научила немачки, руски и француски језик. Током школског распуста 1900. године, у Београду је приредила прву самосталну изложбу која је садржала 37 њених слика изазвавши бурне критике, које су се више бавиле позицијом жена у јавном животу, него уметничким дометима младе сликарке.
Није то Надежду поколебало. Од 1904. године најпре се ангажовала у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, потом оснивања „Ладе” (Друштва српских уметника) и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905. године). Уследиле су њене значајне самосталне изложбе у Љубљани и у Паризу (1910), потом у Риму и поново у Паризу на Јесењем салону.
Претходно 1903. године са Делфом Иванић и Милицом Добри основала је хуманитарно друштво Коло српских сестара које је, заправо, представљало одговор на погроме над хришћанима у Старој Србији после Илинденског устанка. Хуманитарну помоћ које је Коло сакупило лично је делила у Македонији и Старој Србији. Залагала се за ослобођење јужнословенских народа и следила је државне идеје краља Петра Првог Карађорђевића, а предводила је и протесте против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.
У Београду је (1912) отворила сликарску школу и учествовала на Четвртој југословенској изложби. У Првом балканском рату, у својству добровољне болничарке, лечила је рањене на фронту. Са српском војском поново је била 1913, као и у Великом рату 1914. године. Умрла је у Ваљеву од тифуса, где је такође била болничарка. Свој живот и уметнички таленат, у складу са патриотским васпитањем које је понела из породице, положила је за отаџбину.
Стваралачки опус Надежде Петровић обухвата скоро триста уља на платну, око стотину скица, студија и крокија као и неколико акварела. Дела су јој разноврсна и припадају сецесији, симболизму, импресионизму и фовизму. Својом уметношћу поставила је темељ српском модерном сликарству.
Када је Надежда преминула, њен млађи брат Растко био је седамнаестогодишњак. Ни његов животни пут није био уобичајен. Пошто им је рано умрла мајка, однеговале су га сестре, а његове очи понајвише су биле упрте у Надежду и њену непоколебљивост у жељи да постане призната уметница. У периоду од 1905. до 1914. године Растко је похађао основну школу, а затим је уписао ниже разреде гимназије. Његово школовање прекидају балкански ратови (1912), а он затим као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и доспева у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. У граду светлости упознао је многе песнике, сликаре и уметнике. Почео је да пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и да их објављује у својој отаџбини. Године 1921. објавио је јединствени хумористички роман из живота старих Словена Бурлеска господина Перуна бога грома, а крајем 1922. штампана је његова збирка песама Откровење. Током целе наредне године, у Београду је заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других био зачетник српског надреализма. Пошто се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела (1923), убрзо је постављен за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код песника Милана Ракића (1926), који му је омогућио путовања по Италији, Шпанији, Француској, Турској и Африци. Године 1930. објавио је један од најзначајнијих путописа у нашој књижевности Африка. Постављен је затим за вицеконзула у Чикагу (1935), а наредне године прелази у Вашингтон на место секретара Посланства. Наставио је своја путовања по САД, Канади, Мексику и Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу. У Америци је провео и Други светски рат и за то време написао збирку Поноћни делија. Имао је 51. годину када је 1949. преминуо у Вашингтону. Његови посмртни остаци пренети су у Београд, јуна 1986. године и сахрањени у породичној гробници на Новом гробљу.
Оставио је дубок и препознатљив траг у српској књижевности и ликовној критици.
Литература:
1) Мереник, Л. (2006). Надежда Петровић: пројекат и судбина, Војноиздавачки завод, Београд
2) Амброзић, К. (1978). Надежда Петровић 1873–1915, Српска књижевна задруга, Београд
3) Живковић, С. (1966). Надежда Петровић (1873–1915), Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад
4)http://srpskaenciklopedija.org/doku.phpid=%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B0_%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Остави коментар