Neki političari iz opozicije i njihovi sufleri iz „kulturnog ešalona” očigledno ne razumeju pojam demokratije, njenu vrednost, svrhu i funkcionisanje, pa već godinama uporno svoje aktivnosti zasnivaju na verbalnom i fizičkom nasilju. Da se samo podsetimo upadanja u RTS sa motornom testerom, prebijanja i pljuvanja novinarki ispred televizije Pink, nasilnih protesta ispred Narodne skupštine u kojima su policajci odvoženi u urgentni centar, poziva na obračun sa svakim članom Srpske napredne stranke, nedavnog uništavanja prostorija SNS-a u Novom Sadu, paljenja srpske zastave, posmrtnog vređanja Ivana Tasovca, i brojnih pretnji i uvreda na račun predsednika Vučića, njegove dece, njegovog brata i njegovih roditelja.
Zanimljivo je da su u svakom od ovih slučajeva protagonisti ljudi koji se pozivaju na privrženost demokratiji i kontekstu savremene Evrope. Važno je uočiti i da su pomenuti oblici nasilja gotovo jedini sadržaj politike ovog dela opozicije uz, prirodno, izjave da žele smenu vlasti. Na drugoj strani treba podsetiti da je SNS 2012. godine došao na vlast na apsolutno demokratski način, izbornom voljom naroda, bez ijednog slučaja nasilja ili pretnje i uprkos neviđenoj medijskoj blokadi. Pobedili su temeljni politički argumenti. Ostvarivanje planirane politike, pa i njeno značajno prebacivanje u ekonomskim i infrastrukturnim parametrima, ili uspešno suočavanje sa pojavom pandemije korone, dodatno je produbilo razlike u rejtingu vladajuće i opozicionih stranaka. Skandal sa psovanjem predsednika države i njegove majke i izostanak osude takvog ponašanja iz redova opozicije ogolili su pravi problem naše opozicije, njegovu nedemokratsku i, u suštini, nepolitičku prirodu.
Politika je od helenske antike bila bavljenje opštim dobrom, dobrom zajednice. Osvajanje vlasti radi vlasti ne može biti legitimni cilj učesnika u političkoj utakmici. Vlast u demokratskom političkom društvu zaslužuju oni koji uspeju da zajednicu, modernim jezikom govoreći – građane, ubede u svoju viziju budućnosti i sposobnost da je ostvare.
Opozicija je konstituens demokratskog političkog sistema. Ali ona mora da bude svesna da je demokratija već sama po sebi dobrobit jednog društva a ne samo sredstvo za sticanje političke moći. Bez nje se zapravo ne može ako je cilj da živimo u civilizovanoj formi, u društvu moralnog i materijalnog napretka, rečju, u „večnom miru” koji je kao krajnji cilj postulirao još Kant, ili u elementu slobode, kako su propovedali njegovi sledbenici. U njoj se stiču i kroz istoriju idu ruku pod ruku, u razvijenom obliku ili samo u klici, velika ideje vladavine prava i, ono što je Ciceron nazivao idealom vrline koja omogućava da sa drugim ljudima živimo u „savršenoj zajednici koja je utemeljena na pomaganju”. Postoji, međutim, nešto što predstavlja preduslov za uspostavljanje i trajanje demokratskog poretka i civilizacije uopšte, što, kako bi to rekli teoretičari prirodnog prava, omogućava da ljudsko biće pređe iz prirodnog stanja u kome je „čovek čoveku vuk” i svako od svakog zazire, u modus uređenog društva. To je volja da u harmoniji živimo sa drugim ljudima sa svim međusobnim razlikama, da poštujemo pravila kao pravo ili kao običaje, a iznad svega to je pristojnost. Nepristojnog čoveka ne obavezuju ni moral ni zakoni. Nepristojnost je njegov odnos prema drugom čoveku i prema društvu u celini. Upravo govoreći u duhu Kantovog drugog kategoričkog imperativa: onaj ko pljune jednog čoveka pljunuo je čovečanstvo. Ako nekoga i ne pljune zbog hijerarhijske nadmoći, zbog nekog ličnog interesa ili prostog straha od sankcije, to ne znači da nije samo sračunati egoista koji, kao takav, više priliči prirodnom stanju nego našem vremenu.
Opozicija koja vređa, poziva na nasilje i sprovodi ga, koncepcijski ne pripada demokratskom poretku. Štaviše, Poper bi rekao da su to njegovi neprijatelji. Nije dovoljno biti marioneta inostranih moćnika da bi se dobio legitimitet za osvajanje vlasti u Srbiji. Moderna demokratija počiva na uverenju da većina građana poseduje političku racionalnost i da, bez obzira na povremene istorijske meandre, donosi izborne odluke koje su u njenom suštinskom interesu. Političke strukture opozicije, bilo da su stranke, nevladin sektor ili solo igrači, koje nemaju programe ali imaju agresivnu volju za vlast i napretek nedostojnih oblika ponašanja, nisu prepoznale da građani Srbije imaju čvrstu odlučnost da zaštite demokratiju sa svim strategijskim atributima koje ona podrazumeva: unutrašnju stabilnost, autonomni međunarodni položaj, razvoj i bezbednost. U demokratskoj Srbiji psovači i tabadžije su incident.
Ako ipak ima neke koristi od skandala opozicije koja je proistekla iz petooktobarskog prevrata, onda je to definitivno uviđanje zbog čega je Srbija sa njima prosula dvanaest dragocenih godina. S bezidejnim liderima bez političke strategije i metodologije, koji ne znaju da pristojnost predstavlja infrastrukturu demokratije, da je deo univerzalne građanske kulture i srpskog kulturnog nasleđa, drugačije nije moglo niti može biti. Ako nisu imali volju da od besprizornog Vidojkovićevog psovanja zaštite građanku Angelinu Vučić, da od tviteraškog paljenja zaštite nacionalnu zastavu, ili kritikuju pozive na linč političkih neistomišljenika, zbog čega bi sutra štitili vas?
Možda katarza ili vaspitavanje opozicije može da počne iz srpske Atine u kojoj Svetozar Miletić, sa Trga slobode, za sva vremena podseća svoj narod: „Mi smo Srbi, ali i građani”.
Dragoljub Kojčić, politički filozof
Ostavi komentar