Едиција Анаграм
Фасцинација градовима и њена истовремена иронијска филтрација, признање усуда понављања туђих гласова и мантрична преданост старим поступцима вишегласја, те дуга прозна реченица савијена неколико пута у исто толико стихова – све иде у прилог двострукости као основном поетском моделу Зорана Ђерића, које је у овој збирци резултирало децентном одбраном сопствених поетичких начела, зрелошћу иронијског промишљања и маштовитошћу у хибридизацији исказа. Ако песме и нису убедљив одговор на задатости лирике у изворном смислу, оне дискретно потцртавају њене кључне особине уочене просејавањем Ђерићевог искуственог блата кроз густо сито читаоца српског поетског писма у времену данашњем. Оне су виспрени и суптилни одговор интелектуалца, у исти мах светског путника и читача-монтановца, који баштини (пост)модернистичко поетско искуство претапања слика и догађаја, али који дискретно указује на импресију као кључан датум у аутобиографији, у уметности уопште. (Драгана Белеслијин) О АУТОРУ Зоран Ђерић (рођен 1960). До сада објавио следеће песничке књиге:…
Махмуд Дервиш се својим првим збиркама прославио као „песник отпора“. Ноћ изгнанства, тренутак када је његово детињство насилно прекинуто и када је изгубио дом, остаће централно место у његовом животу и у његовој поезији. У првим збиркама, када је свест о томе тек провалила у поезију, стихови бујају немиром и снагом носећи собом романтизам. Најбоље дело „песника отпора“ ће остати песма „Лична карта“ и Палестинци ће до краја Дервишевог живота очекивати бар још једну такву песму да њоме опет, за кратко, одахну. У другој половини свог стваралаштва, изван ових ужих националних оквира, он пише поезију за сваког човека, а будући заокупљен питањем смрти, изузетно слави тренутак и све оне фине мале ствари на које не пада светло у тмини свакодневице. Махмуд Дервиш је један од ретких арапских песника на чијим поетским вечерима, и у двадесет првом веку, никада нема довољно места за сву његову публику. (Татјана Ботић)…
Простор собе, стана, интимни простор, најчешћи је, али не и једини амбијент стихова у Алексићевој новој књизи. Уме песник да закорачи и у шире просторе, у оне идеалне, или у историјску и архајску прошлост, или да се једноставно упути градом, или се подсети морске обале. Било који да је амбијент песме, он је назначен сјајним сликама, средством којим песник, естетизујући исказ, наглашава артифицијелност говора. Дејан Алексић тематизује искуство пролазности, али и ванвремене тренутке свакодневног искуства који му обећавају вечност; он тематизује говор песме саме, и оно што песма може; тематизује исечке интимног и породичног искуства; тематизује значајно и тешко питање тела и телесности. (Саша Радојчић) О АУТОРУ Дејан Алексић је рођен 1972. године. Књиге песама: Потпуни говор (1995, „Бранкова награда“), Доказивање сенке (1996), Свагдашњи час (2000, Просветина награда, ,,Матићев шал“), Собна митологија (2003), После (2005, ,,Бранко Миљковић“), Довољно (2008, ,,Бранко Ћопић“), Једино ветар (2011, ,,Меша…
Иако је књига која се налази пред „драгим читаоцем“ готово сасвим очигледно збирка поезије, Ен Карсон напомиње да је реч о „песничком есеју у 29 плесова танга“. Део који се односи на „песнички есеј“ није тешко разумети – на крају крајева, ако се у неком песничком делу разматрају идеје истине, љубави и лепоте, ако се ауторка подједнако позива на, с једне стране, Хомера, Китса и Џејн Остин, а с друге, на Хојзингу, Бодријара и Аристотела, читалац не би требало да има великих тешкоћа да то дело разуме као нешто што је уједно филозофска расправа и поетски доживљај, нешто што се с правом може назвати „песничким есејем“. Нешто је компликованије начинити ментални скок од „песме“ до „танга“. Ту се намећу два питања: једно је, зашто не поезија, већ плес, а друго, од свих плесова, зашто баш танго? Веза између поезије и плеса није нешто што треба посебно објашњавати – поред мање-више…
Фасцинација градовима и њена истовремена иронијска филтрација, признање усуда понављања туђих гласова и мантрична преданост старим поступцима вишегласја, те дуга прозна реченица савијена неколико пута у исто толико стихова – све иде у прилог двострукости као основном поетском моделу Зорана Ђерића, које је у овој збирци резултирало децентном одбраном сопствених поетичких начела, зрелошћу иронијског промишљања и маштовитошћу у хибридизацији исказа. Ако песме и нису убедљив одговор на задатости лирике у изворном смислу, оне дискретно потцртавају њене кључне особине уочене просејавањем Ђерићевог искуственог блата кроз густо сито читаоца српског поетског писма у времену данашњем. Оне су виспрени и суптилни одговор интелектуалца, у исти мах светског путника и читача-монтановца, који баштини (пост)модернистичко поетско искуство претапања слика и догађаја, али који дискретно указује на импресију као кључан датум у аутобиографији, у уметности уопште. (Драгана Белеслијин) О АУТОРУ Ђорђе Кубурић је рођен године 1958. у Бачком Петровом Селу.
Ако на њеном почетку говори бајковито преко јунака животињског света, који су пре свега јунаци нашег детињства, при крају књиге снажан дах ничега веје кроз његове сти-хове, откривајући дубљу смисаону потку целине. Зато ова књига јесте песничка књига у првом реду, а тек потом збирка од 27 песама, међу којима неке спадају и у најбоље песме које је Копицл до сада створио и објавио. Нова књига Владимира Копицл је индивидуалистички гест зрелог песника који верује у знање песништва као једино релевантно знање о људском незнању. (Васа Павковић0Владимир) Копицл (1949) објавио је књиге поезије: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Клисурине (Народна књига, 2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (Орпхеус, 2002), Смернице…
„Зашто пишем о књижевности и писцима из земље које више нема? Као прво, зато што сам у тој земљи провео већину свог живота. Као друго, зато што је то био простор срећног детињства. Као треће, зато што ми то даје подстицај за размишљање о устројству данашње Европе. Као четврто, јер словеначки „улазак у Европу“ представља само тамну страну ‘изласка из Балкана’. Као пето, јер живим у свету који ме не занима, везан за изгубљену ствар, која представља мој дом. Ко сам? Члан велике породице, дете ‘југословенске Атлантиде’, које саставља комадиће за портрет нестале цивилизације: угао загребачке Трешњевке у Сијетлу и шанк сарајевског бифеа Мудрац у Вашингтону, Д. Ц., шољица из земунске кафане у Калгарију и одрази Љубљанице под мостовима преко амстердамских канала, меке падине Фрушке горе у црначком гету Чикага и светлост сунца које залази над Шибеником, шуња се преко подножја Ајфелове куле, а онда нестаје у пукотини између сведочанства…
Нећу одговарати на питања „о чему је есеј?“ – есеју не треба садржај, повод; пре је свим потенцијалним садржајима потребно да буду есејизирани. не постоје „есеји о“. као ни слика, ни есеј није ту да представи, прикаже, одрази, већ да рашчини, декомпонује, пратећи модалитете свог тона, свој распон. ако и о чему говори, есеј говори понајвише о себи (заљубљено). (Бојан Савић Остојић) О АУТОРУ Бојан Савић Остојић (1983) досад је објавио следеће књиге: Стварање истине (2003), Тропуће (2010), Стереорама (2013) и Јеретички датив (2014). Оснивач је независних издања Књижуљак и један од уредника електронског часописа за поезију Агон. Преводи са француског. Живи у Београду.
О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014). О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које…
