Едиција Просефест

Закопана мачка је кратки роман, а истовремено поигравање са криминалистичким жанром. Савршеним осећајем за језик Сусан Рингел оживљава не само своје ликове, већ и мало место на обали мора. Село не спава чак ни кад је мрак. Сусан Рингел (Susanne Ringell) је рођена у Хелсинкију, Финска, 1955. године, где још увек живи. Рингелова је студирала на Хелсиншком универзитету и Хелсиншкој позоришној школи, где је дипломирала као глумица 1981. Десет година касније напустила је позорницу да би се усредсредила на писање. Рингелова је наставила своју везу са театром пишући комаде и радио-драме. Године 1995 добила је Приx Италиа за радио-драму Тхе Вестал Виргин (Весталка), а 2004. године добила је Приx Европа Радио Француска. Дебитовала је у књижевности 1993. са кратким причама, а од тада је објавила више од десет књига. Пише различите жанрове (кратке приче, поезију, и један роман који је преведен на француски), али углавном кратке – или…

Мала планинска насеобина постаје место на којем се нижу злочин за злочином. Јањина Душејко, некад градитељка мостова, сада чуварка околних кућа, изучавалац астрологије, њен ћутљиви и педантни сусед Матога, бивши ученик Дизјо, пасионирани преводилац Блејкове поезије, Добра Вест, продавачица у радњи половне гардеробе која сањари о студијама – представници су добровољних изгнаника од света отуђеног од природе. Насупрот њима стоје репрезентанти власти, друштво конципирано на католичкој култури, људи назначени навиком перцепцијске лењости, комфором одсуства размишљања. У таквом пејзажу ловачке чеке промећу се у куле осматрачнице концентрационих логора, а месо убијених животиња сугестивно прераста у апокалиптичну слику кише крви, и Јањина Душејко поставља једноставно, дубоко питање: зашто живимо у свету у ком је зло тако општеприсутно и природно, и зашто не можемо да нађемо аргументе за то због чега не треба убијати да бисмо јели? Овај филозофско-еколошки манифест и уједно морални трилер чита се у једом даху, држи у…

Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су „умрежене“ на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко) Кристофер Хоуп (Јоханесбург, Јужна Африка, 1944). Песник, приповедач, романописац, путописац, биограф, новинар. Међу књигама овог плодног и награђиваног аутора издвајају се збирке поезије Вожње по Кејпу (1974), У земљи црне свиње (1981), Енглези (1985), као и прозна дела Одвојено одрастање (1981), Кругеров врх (1984), Хотентотска соба (1986), Мој чоколадни спасилац (1989), Кућа спокоја (1992), Најмрачнија Енглеска (1996), Ја,месец и Елвис Присли (1997), Љубавници моје мајке (2006), Врт ружних снова (2008). Учесник…

У прози савремених бугарских приповедача, чија поједина дела имају леп одјек и у заграничју, огледа се данашњи бугарски живот у свој својој распршености и противречности, настао у лавиринту транзиционих времена у којима се, слично као и у другим јужнословенским литературама, формира симболичка визија аутсајдера као антихероја. На делу је, судећи по најпровокативнијим причама написаним у Бугарској на размеђу старог и новог века, естетизована представа о малим људима који се, таман као и њихови преци у доба комунизма, не сналазе у животу ма како он био постављен. Човеку је, изгледа, тесно у сваком времену, свеједно на који му се начин нуди могућност и слика неке будуће среће, која, наравно, никада не долази. И ту се, изгледа, ништа не може: свака утопија кад-тад постане напорна и тегобна свакодневица. Управо о томе пишу и савремени бугарски писци, што се сасвим лепо и добро види и у причама из ове књиге. (Михајло…

 Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су „умрежене“ на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко) Ђерђ Конрад (Konrád Guörgu) рођен је 2. априла 1933. године. Студирао је књижевност, социологију и психологију. Од 1959. до 1965. је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1976. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација две године у Западном Берлину, затим у Сједињеним Америчким Државама, путује по Европи, Аустралији и Америци. Један је од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим…

Требало би седамнаест прича из Катенача Вулета Журића читати као што истински љубитељ фудбала посматра последњих седамнаест минута утакмице у којој његов тим води са 1 – 0. И брани се. Али се брани достојанствено, смислено и са стилом. Шармантно. Тако да не остаје сумња шта се ту дешава и да ли су ствари на терену до краја осмишљене, или су плод некаквог хаотичног импровизовања. Као што тај посвећеник стрепи (али на стадиону, не у својој фотељи), нада се, напреже и даје све од себе да допринесе тријумфу. Шта би човек више хтео од литературе? Да цитирамо и парафразирамо Журића, по ружним временима све ружно је и даље ружно. Осим добре књижевности. (Срђан Срдић) Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003)…

Спајајући колоквијални кубански говор и кастиљански језик који почива на чврстим књижевним коренима, заводљива проза Сое Валдес представља читаоцу један оригиналан језик, створен личним прегором ауторке. Поигравајући се са готово математичким контрастом раскошне сензуалности карипског острва спрам величанствене равнодушности велике европске престонице, Сое Валдес прати своје ликове у дрском, на тренутке чак надреалном, тајанственом путешествију по изненађујућим стварностима једног од главних градова „развијеног“ света. Страст коју Данијела, кћерка кубанског амбасадора у Паризу, осећа према необичном младићу склоном сумњивим пословима, преображава се у чин побуне против претесне лудачке кошуље политичке исправности, наглашавајући, уз обиље путене еротике, то неухватљиво стање звано „кубанство“, неопходно да би се преживеле све недаће. Усамљеност, успомене, растанци, а пре свега та чудновата мешавина виталистичког песимизма Сое Валдес, чине константе овог експлозивног романа који ће изненадити бројне читаоце који познају и поштују њен непоновљив стил. (Бојана Ковачевић Петровић) Сое Валдес (Zoé Valdés), кубанска књижевница.