Издаваштво

Књига Нека, хвала испуњена је директним, заокруженим, веристичким текстовима чија тема може бити било шта чега се дохвати ауторова критичка оштрица. (Бојан Васић) Небојша Васовић је рођен у Краљеву, живи у Торонту (Канада). На Филолошком факултету у Београду дипломирао је на Групи за југословенску књижевност са општом 1978. године. Магистрирао на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску са темом „Епиграмска поезија Д. Х. Лоренса“ (програм: Поетицс), 1992. Аутор је следећих књига: поезија – Струна/Сутон (Просвета, Београд, 1983), Со лично (Видици, Београд, 1986), Бразил (Матица српска, Нови Сад, 1986), Песме за децу и калуђере (Матица српска, Нови Сад, 1989), Пердидо (КЗНС, Нови Сад, 1991), Гонг у житу (Матица српска, Нови Сад, 1991), Музика роба (Нолит, Београд, 1992), Талмуд и ја (БИГЗ, Београд, 1992), Седам чунова (БИГЗ, Београд, 1995), Посечене су шуме (Народна књига, Београд, 2003), Ни љубави ни хлеба (Повеља, Краљево, 2006), Изабране песме (Повеља, Краљево, 2011) и Нека, хвала (КЦНС,…

У погледу основног поетског тоналитета, темперамента и тематике, као и кључних стилско-реторичких поступака, Метеорски отпад се отвара ка својеврсном сведочанству или коментару сувремене урбане стварности, чак и неким решењима која су карактеристична за српско песништво ангажовано-критичког усмерења седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Тиме се свакако сугерише један посебан меланхолично-иронијски, али уједно и трезвено-рационалистички поглед на свет, виђен, дакако, женским очима које не узмичу од „баналности бележења свакодневице“ и веристички обликованих ситуација. Напротив, на њима се у овом рукопису готово без изузетка инсистира. Било да је реч о дескриптивном и/или наративном поступку са елементима путописа и есеја, Метеорски отпад провоцира дијалог супротности, агон, сучељавање исказа који својим симболичким прототекстом увек упућују на властито (литерарно, политичко, културолошко, аутобиографско) порекло. (Бојана Стојановић Пантовић) Ана Ристовић је рођена 1972. године у Београду. Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је шест…

Онај ко је Александрину поезију читао гугловски насумично стиче погрешан утисак да се ради о поезији путовања. Песама о промени места, о номадизму, о сеобама заправо је најмање: највише је оних које говоре о хитању кући. Александри је сваки нови ентеријер дом, макар ходала на прстима и изненађивала се мирису мушкатли који обавија собу („Дäммерунг“). (Владислава Гордић Петковић) Александра Ђајић Хорват је рођена 1966. у Сарајеву. Дипломирала је на Филозофском факултету у Сарајеву 1990, на Одсеку за англистику. У Нови Сад се сели почетком 1991. и од 1993. до 1999. ради као асистент на Одсеку за англистику Филозофског факултета у Новом Саду. Од 1999. до 2001. живи у Будимпешти и држи курсеве из енглеског језика и антропологије. Године 2000. похађала је интердисциплинарни Интернационални женски универзитет у Хановеру (Немачка). Завршни рад јој је био кратки поетски филм „Тхе фирст морнинг ин еxиле“, који је део сталне изложбе…

Чакаревићев Поетски говор је специфично отеловљење универзалног језика, „нешто“ између Знаковног система и Говора. Текстура (као производ поетског „обраћања“) је, заправо, слика истинског стања уметности. А то је стадијум пре коначно одређеног облика нечега. Уједно је то „стање“ после оживљавања и покретања елементарија. Баш као оно стање пред полазак на пут, у праскозорје, облачног јутра, док сви спавају, док на путу и даље нема никога, и док су чула неоптерећена сувишним опажајима, а радозналост је одраз чистог погледа детета. (Жарко Радаковић) Marjan Čakarević (1978, Čačak), diplomirao je i završio master studije iz srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige poezije: Paragrad (1999), Sistem (2011) i Jezik (2014) – za koju je dobio Nagradu „Miroslav Antić“. Piše i književnu kritiku i esejistiku. Objavljuje u domaćim i regionalnim časopisima. Živi u Beogradu.

Гола молитва као књижевно дело представља необично интересантан спој древног жанра молитве и поеме. Овај песнички поступак обезбедио је да се дело одликује изванредном динамичношћу и једним готово непрекинутим ритмом који се намеће при читању. У потрази за адекватним поступком који би исказао најсложеније религиозно-философске теме, песник се користи наслеђем категорије текста апсурда, разбијајући логику реченице, претачући се из једног лица у друго, у заповедне исказе, а на тренутке употребљава изреке, устаљене обрте, понављања, рефрене, да би затим опет уследиле целине, састављене од само једне речи. То, међутим, максимално истиче вишезначност сваке употребљене речи и динамизује сам исказ. Монолог се претапа у корачницу, корачница у биографски опис у трећем лицу, а овај у усклик који се ненадано отме у неконтролисаним ситуацијама. Иако се чини да на тренутке текст поеме прети да склизне у необуздани говорни ток, то се ниједном не дешава, јер се осећа непрекидна песникова интенција и…

Некима је већ по објављивању књиге Тонус било јасно да је Иван Антић један од најзначајнијих прозаиста нове генерације; другима пак то вероватно никад неће постати јасно. Узрок потенцијалног неспоразума крије се великим делом у антиинтелектуализму који је иманентан нашој епохи, док је другим делом реч о статусу кратке приче, који је последњих година, па и деценија, чини се, суштински уздрман. (…) Позиција коју Иван Антић са новом књигом заузима могла би отуда бити упоређена са оном на којој се налазио Албахари почетком осамдесетих година: реч је, дакле, о фрагилном мејнстриму, који се све време поиграва са сопственом позицијом и непрестано је суштински доводи у питање, непрестано покушава да се измести из те позиције и да себе посматра са стране, налик на глумца из приче „Није се прекинуло“. И то овог писца на пресудан начин одваја од осталих: он се не налази на самонаметнутој и утолико привидној поетичкој…

Поезија Тање Крагујевић је „осетљива реакција на сваку промену“, како видљиву, тако и невидљиву. Она примећује кад „пролети анђео“, миловање ветра, стаклене нарцисе, „мора од стакла“, гребене, глечере, „оштри лед фигура“, исијавање асфалта, портретише одсуство. „У распореду свемоћних типки“ тражи „тачку осетљивости“. Мисли „на ствари које се нису десиле. Као да јесу“. „Пада. И тоне. У целоноћно спорење језичких фигура“. (…) Она препознаје границе, „савршенство краја“. Размишља о свакодневним стварима, ситницама, али и о Универзуму, који је „савршена, права прича“. Поезија Тање Крагујевић је, дакле, сеизмограф или, тачније, песникиња је тај уређај за регистровање „земљотреса“, тј. свих поменутих и непоменутих промена око ње, око нас, негде у свету, а њена поезија је сеизмограм, запис, сведочанство о томе. Све што постоји, ту је и зато да би се написала песма. С друге стране, поезија је свет за себе – оно што егзистира у њој, не постоји нигде другде. Поезија…

Новим књижевним остварењем Соња Веселиновић наставља авантуру започету запаженом Поемом преко. Тим литерарним првенцем она се уписала у поље актуелног књижевног живота као ауторка наклоњена радикалнијим жанровско-формалним решењима. Под означитељем препознатљиве књижевне врсте, она је, у једној од најинтригантнијих дебитантских књига последњих година, оживела изразитију међузависност непредвидивог кретања (ауто)рефлексије и (ре)конфигурисања текстуалности. На том трагу, и у Кросфејду није у првом плану једнообразност жанровских својстава. Пружајући повода за говор и о кратком лирском роману, и о дужој, атипичној новели, ауторка исписује вишегласни дисперзивно-наративни ток који специфичном организацијом чак подстиче и на удаљавање од питања о профилисању књижевне врсте. Не само особен вид приповедања, већ и тематски слојеви кроз које роне уведени гласови, указују текстуалност Кросфејда као растресито, нехомогено, динамичко поље, лишено линеарног развоја мотива, базирано на ковитлавој кумулацији увида, слика, исказа који изискују стрпљивије читаоце, наклоњене експерименталности. (Горан Коруновић) Соња Веселиновић је рођена 1981. године у…

Поезија за Хаџића на првом месту представља покушај да се у чулима доступном свету пронађе неки смисао. Ако тог смисла уопште има. Јер треба обратити пажњу овде на прву реч: песник не тврди, он не може ни себи, нити другима понудити никакву гаранцију да ће тај смисао и наћи; све што може јесте да покушава, и да у језику и језиком предочи сведочанства о тим покушајима. С тим у вези је и утисак опрезности у Хаџићевом лирском говору: она није производ кукавичлука, или одсуства класично схваћеног песничког заноса, већ управо плод животног искуства и мудрости. То што, дакле, субјект ове поезије пажљиво гледа, мирише и ослушкује, што сваки предмет, тему или лирску ситуацију као да опипава и премеће из руке у руку, јесте управо свест о варљивости сопствених чула, али не мање и сопственог искуства, а оно никада и ни у чијем случају није толико да би се…

У Јеванђељу по магарцу може се препознати Аћинова наклоњеност према неким већ стваралачки артикулисаним и доминантним темама из претходних књига прича, попут љубави и смрти, путовања и књижевности. Но, осим ових колико индивидуално поетичких толико и универзалних, присутне су и оне постмодерно специфичне теме, попут изгубљених или апокрифних рукописа, паралелних светова, борхесовских лавирината, зачудних односа између историје и савремености, имагинације и стварности, односно проблем текстуалности света и живота. Разврстана у четири поглавља, књига својим поднасловом наговештава да су то „приче о ситним светим тренуцима“. Но читалац ће убрзо схватити да се „свето“ у Аћиновом речнику не може тако лако одвојити од парадоксалних или ироничних ефеката, те да оно, уколико има везе са религиозном или етичком, још више има са оном естетском и текстуалном димензијом. (Ђорђе Деспић) Јовица Аћин, рођен 1946. у Зрењанину. Пише песме, кратке приче и есеје, преводи с немачког, француског и енглеског. Објављене књиге прича: Дуге…

„Ова поезија није лирика улјулјкивања у хармоничном доживлјају света, или у контемплативној надмоћи песникиње над светом, нити тежи првенствено метафизичким увидима. Поезија Данице Вукићевић извире из споја егзистенцијалног грча и аксиолошке напетости о којем непрестано сведочи на различитим нивоима властитог искуства, од родног питања до духа времена и проблема друштвеног статуса песника. Отуда растрзаност, горчина и побуна, фрагментарност и скепса, јер песма постаје „радикална пракса радикалног живота“. Песма постаје колаж саставлјен од различитих исцепканих делића јунакињиног искуства, у којем доминирају забринутост, разочараност, стрес, и где се једине умирујуће тачке наслућују у односу кћерке и мајке, што и јесте један од важних мотива женског песништва. Управо из овог односа кћерка-мајка, извире оно животно и топло, она нежна емоција пуна бриге и лјубави која стоји опозитно према горчини и резигнацији које долазе из окренутости према друштву и свету.“ (из поговора Ђорђа Деспића) О АУТОРУ Даница Вукићевић (1959,…

Петриновићева књига почиње питањима и она до краја остаје књига питања која се бави условима, околностима и могућностима света који је наш свет. Како прозно контекстуализовати динамику кризе? Како ући у природу односа истине? Како доживљавамо живот и шта смо о стању да кажемо о њему? Шта коме припада на точку судбине? Како пронаћи смисао животних епизода? Како приповедати тишину која се спушта над нама? Где је догађај егзистенције? Где су нестали велики циљеви? Докле уопште сежу наше амбиције? Како је живети без посла и без смисла? Како држати живот у својим рукама? Који је удео наше људскости? Како превладати личну ускогрудост? Шта преостаје човеку који је издао срце, а кога је памет преварила? Све су то обесхрабрујућа питања која човек може данас себи да постави. На срећу (или на несрећу), људи на овом свету углавном не знају како проблеми других утичу на њихове животе, а Петриновић под…

Ђорђе Кубурић је одувек волео маргину, сматрао је, с правом, својим аутентичним упориштем. … Кубурићеви стихови су одувек били упечатљиви када су били ставови једног усамљеног и аутентичног духа, а у овом рукопису они су увек такви … Било да су питања, одговори или да су дилеме, било да су описи стања или осећања, која после читања Кубурићевих стихова сабласно лебде око нас, прожимају наше емоције и наш разум, некако између. То између је сабласношћу сенки помирено и претворено у стихове који нас скоро онирички закриљују. (Васа Павковић) Ђорђе Кубурић је рођен године 1958. у Бачком Петровом Селу. Објавио шест песничких збирки. Превођен. Живи у Суботици.

Четврта књига прича Милорада Грујића броји шест приповедака дужих обимом, а које бисмо најпрецизније могли одредити као приповести – жанр који представља корак од приче ка роману. Могло би се рећи да у том погледу аутор наставља поетику опширног приповедања из претходне књиге прича, У помрчини архива, објављене 2010. године. С друге стране, оно што књигу Без граница везује за збирке Новосадски ноктурно и У поноћ, из неке мрачне куће негде у свету, па и за романе У засенку Дунавском сокаку и Бог Вадраца и Маџара, јесте историјски потдекст и фасцинација биографијама (стварним и домаштаним) личности које су обележиле културни и политички живот Новог Сада и Војводине у деветнаестом и двадесетом столећу. Управо покушај да се у причу смести читав један живот, да се обухвати што више детаља и протагониста, јесте оно што чини приповедачки свет Милорада Грујића динамичним, живописним и узбудљивим. Драгана В. Тодоресков Милорад Грујић је…

Бернардијева соба није само роман као догађајност, већ прича која је пронашла и аутора и читаоце, и вози нас и вози у чудесној наизменичности узлазних и силазних лукова на Јадранској магистрали. Испресецаност путања фениксцрвене бубе и тамног мерцедеса, у тамнољубичасто море, у велики хладни Океан. Роман који је кантата распричава се као музика – и на плану доживљаја. Реч је о прозно-поетском меланжу, приповести и рефлексијама, музици и сликама, алхемијским претапањима догађаја, размишљања, боја и облика, намештаја, собе, града и океана. Нарација није линеарна, него испрекидана, музикална, понављајућа, дијалектичка; не путања, него мноштво скретања и сусретања … Нови роман Слободана Тишме појављује се као нетипична проза, као пасивни отпор и резигнација, као ремећење класичне нарације (система у којем живимо) и препуштање алхемији згушњавања доживљаја и догађаја. Слојеви радње су слојеви заноса који жели да буде непрекидна афирмација, дијалектичка афирмација, ,,Да али Не! Не, али Да! Увек Да, али…