Издаваштво

Фасцинација градовима и њена истовремена иронијска филтрација, признање усуда понављања туђих гласова и мантрична преданост старим поступцима вишегласја, те дуга прозна реченица савијена неколико пута у исто толико стихова – све иде у прилог двострукости као основном поетском моделу Зорана Ђерића, које је у овој збирци резултирало децентном одбраном сопствених поетичких начела, зрелошћу иронијског промишљања и маштовитошћу у хибридизацији исказа. Ако песме и нису убедљив одговор на задатости лирике у изворном смислу, оне дискретно потцртавају њене кључне особине уочене просејавањем Ђерићевог искуственог блата кроз густо сито читаоца српског поетског писма у времену данашњем. Оне су виспрени и суптилни одговор интелектуалца, у исти мах светског путника и читача-монтановца, који баштини (пост)модернистичко поетско искуство претапања слика и догађаја, али који дискретно указује на импресију као кључан датум у аутобиографији, у уметности уопште. (Драгана Белеслијин) О АУТОРУ Зоран Ђерић (рођен 1960). До сада објавио следеће песничке књиге:…

Махмуд Дервиш се својим првим збиркама прославио као „песник отпора“. Ноћ изгнанства, тренутак када је његово детињство насилно прекинуто и када је изгубио дом, остаће централно место у његовом животу и у његовој поезији. У првим збиркама, када је свест о томе тек провалила у поезију, стихови бујају немиром и снагом носећи собом романтизам. Најбоље дело „песника отпора“ ће остати песма „Лична карта“ и Палестинци ће до краја Дервишевог живота очекивати бар још једну такву песму да њоме опет, за кратко, одахну. У другој половини свог стваралаштва, изван ових ужих националних оквира, он пише поезију за сваког човека, а будући заокупљен питањем смрти, изузетно слави тренутак и све оне фине мале ствари на које не пада светло у тмини свакодневице. Махмуд Дервиш је један од ретких арапских песника на чијим поетским вечерима, и у двадесет првом веку, никада нема довољно места за сву његову публику. (Татјана Ботић)…

Простор собе, стана, интимни простор, најчешћи је, али не и једини амбијент стихова у Алексићевој новој књизи. Уме песник да закорачи и у шире просторе, у оне идеалне, или у историјску и архајску прошлост, или да се једноставно упути градом, или се подсети морске обале. Било који да је амбијент песме, он је назначен сјајним сликама, средством којим песник, естетизујући исказ, наглашава артифицијелност говора. Дејан Алексић тематизује искуство пролазности, али и ванвремене тренутке свакодневног искуства који му обећавају вечност; он тематизује говор песме саме, и оно што песма може; тематизује исечке интимног и породичног искуства; тематизује значајно и тешко питање тела и телесности. (Саша Радојчић) О АУТОРУ Дејан Алексић је рођен 1972. године. Књиге песама: Потпуни говор (1995, „Бранкова награда“), Доказивање сенке (1996), Свагдашњи час (2000, Просветина награда, ,,Матићев шал“), Собна митологија (2003), После (2005, ,,Бранко Миљковић“), Довољно (2008, ,,Бранко Ћопић“), Једино ветар (2011, ,,Меша…

Иако је књига која се налази пред „драгим читаоцем“ готово сасвим очигледно збирка поезије, Ен Карсон напомиње да је реч о „песничком есеју у 29 плесова танга“. Део који се односи на „песнички есеј“ није тешко разумети – на крају крајева, ако се у неком песничком делу разматрају идеје истине, љубави и лепоте, ако се ауторка подједнако позива на, с једне стране, Хомера, Китса и Џејн Остин, а с друге, на Хојзингу, Бодријара и Аристотела, читалац не би требало да има великих тешкоћа да то дело разуме као нешто што је уједно филозофска расправа и поетски доживљај, нешто што се с правом може назвати „песничким есејем“. Нешто је компликованије начинити ментални скок од „песме“ до „танга“. Ту се намећу два питања: једно је, зашто не поезија, већ плес, а друго, од свих плесова, зашто баш танго? Веза између поезије и плеса није нешто што треба посебно објашњавати – поред мање-више…

Фасцинација градовима и њена истовремена иронијска филтрација, признање усуда понављања туђих гласова и мантрична преданост старим поступцима вишегласја, те дуга прозна реченица савијена неколико пута у исто толико стихова – све иде у прилог двострукости као основном поетском моделу Зорана Ђерића, које је у овој збирци резултирало децентном одбраном сопствених поетичких начела, зрелошћу иронијског промишљања и маштовитошћу у хибридизацији исказа. Ако песме и нису убедљив одговор на задатости лирике у изворном смислу, оне дискретно потцртавају њене кључне особине уочене просејавањем Ђерићевог искуственог блата кроз густо сито читаоца српског поетског писма у времену данашњем. Оне су виспрени и суптилни одговор интелектуалца, у исти мах светског путника и читача-монтановца, који баштини (пост)модернистичко поетско искуство претапања слика и догађаја, али који дискретно указује на импресију као кључан датум у аутобиографији, у уметности уопште. (Драгана Белеслијин) О АУТОРУ Ђорђе Кубурић је рођен године 1958. у Бачком Петровом Селу.

Закопана мачка је кратки роман, а истовремено поигравање са криминалистичким жанром. Савршеним осећајем за језик Сусан Рингел оживљава не само своје ликове, већ и мало место на обали мора. Село не спава чак ни кад је мрак. Сусан Рингел (Susanne Ringell) је рођена у Хелсинкију, Финска, 1955. године, где још увек живи. Рингелова је студирала на Хелсиншком универзитету и Хелсиншкој позоришној школи, где је дипломирала као глумица 1981. Десет година касније напустила је позорницу да би се усредсредила на писање. Рингелова је наставила своју везу са театром пишући комаде и радио-драме. Године 1995 добила је Приx Италиа за радио-драму Тхе Вестал Виргин (Весталка), а 2004. године добила је Приx Европа Радио Француска. Дебитовала је у књижевности 1993. са кратким причама, а од тада је објавила више од десет књига. Пише различите жанрове (кратке приче, поезију, и један роман који је преведен на француски), али углавном кратке – или…

Мала планинска насеобина постаје место на којем се нижу злочин за злочином. Јањина Душејко, некад градитељка мостова, сада чуварка околних кућа, изучавалац астрологије, њен ћутљиви и педантни сусед Матога, бивши ученик Дизјо, пасионирани преводилац Блејкове поезије, Добра Вест, продавачица у радњи половне гардеробе која сањари о студијама – представници су добровољних изгнаника од света отуђеног од природе. Насупрот њима стоје репрезентанти власти, друштво конципирано на католичкој култури, људи назначени навиком перцепцијске лењости, комфором одсуства размишљања. У таквом пејзажу ловачке чеке промећу се у куле осматрачнице концентрационих логора, а месо убијених животиња сугестивно прераста у апокалиптичну слику кише крви, и Јањина Душејко поставља једноставно, дубоко питање: зашто живимо у свету у ком је зло тако општеприсутно и природно, и зашто не можемо да нађемо аргументе за то због чега не треба убијати да бисмо јели? Овај филозофско-еколошки манифест и уједно морални трилер чита се у једом даху, држи у…

Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су „умрежене“ на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко) Кристофер Хоуп (Јоханесбург, Јужна Африка, 1944). Песник, приповедач, романописац, путописац, биограф, новинар. Међу књигама овог плодног и награђиваног аутора издвајају се збирке поезије Вожње по Кејпу (1974), У земљи црне свиње (1981), Енглези (1985), као и прозна дела Одвојено одрастање (1981), Кругеров врх (1984), Хотентотска соба (1986), Мој чоколадни спасилац (1989), Кућа спокоја (1992), Најмрачнија Енглеска (1996), Ја,месец и Елвис Присли (1997), Љубавници моје мајке (2006), Врт ружних снова (2008). Учесник…

Ако на њеном почетку говори бајковито преко јунака животињског света, који су пре свега јунаци нашег детињства, при крају књиге снажан дах ничега веје кроз његове сти-хове, откривајући дубљу смисаону потку целине. Зато ова књига јесте песничка књига у првом реду, а тек потом збирка од 27 песама, међу којима неке спадају и у најбоље песме које је Копицл до сада створио и објавио. Нова књига Владимира Копицл је индивидуалистички гест зрелог песника који верује у знање песништва као једино релевантно знање о људском незнању. (Васа Павковић0Владимир) Копицл (1949) објавио је књиге поезије: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Клисурине (Народна књига, 2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (Орпхеус, 2002), Смернице…

У прози савремених бугарских приповедача, чија поједина дела имају леп одјек и у заграничју, огледа се данашњи бугарски живот у свој својој распршености и противречности, настао у лавиринту транзиционих времена у којима се, слично као и у другим јужнословенским литературама, формира симболичка визија аутсајдера као антихероја. На делу је, судећи по најпровокативнијим причама написаним у Бугарској на размеђу старог и новог века, естетизована представа о малим људима који се, таман као и њихови преци у доба комунизма, не сналазе у животу ма како он био постављен. Човеку је, изгледа, тесно у сваком времену, свеједно на који му се начин нуди могућност и слика неке будуће среће, која, наравно, никада не долази. И ту се, изгледа, ништа не може: свака утопија кад-тад постане напорна и тегобна свакодневица. Управо о томе пишу и савремени бугарски писци, што се сасвим лепо и добро види и у причама из ове књиге. (Михајло…

„Зашто пишем о књижевности и писцима из земље које више нема? Као прво, зато што сам у тој земљи провео већину свог живота. Као друго, зато што је то био простор срећног детињства. Као треће, зато што ми то даје подстицај за размишљање о устројству данашње Европе. Као четврто, јер словеначки „улазак у Европу“ представља само тамну страну ‘изласка из Балкана’. Као пето, јер живим у свету који ме не занима, везан за изгубљену ствар, која представља мој дом. Ко сам? Члан велике породице, дете ‘југословенске Атлантиде’, које саставља комадиће за портрет нестале цивилизације: угао загребачке Трешњевке у Сијетлу и шанк сарајевског бифеа Мудрац у Вашингтону, Д. Ц., шољица из земунске кафане у Калгарију и одрази Љубљанице под мостовима преко амстердамских канала, меке падине Фрушке горе у црначком гету Чикага и светлост сунца које залази над Шибеником, шуња се преко подножја Ајфелове куле, а онда нестаје у пукотини између сведочанства…

 Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су „умрежене“ на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко) Ђерђ Конрад (Konrád Guörgu) рођен је 2. априла 1933. године. Студирао је књижевност, социологију и психологију. Од 1959. до 1965. је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1976. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација две године у Западном Берлину, затим у Сједињеним Америчким Државама, путује по Европи, Аустралији и Америци. Један је од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим…

Нећу одговарати на питања „о чему је есеј?“ – есеју не треба садржај, повод; пре је свим потенцијалним садржајима потребно да буду есејизирани. не постоје „есеји о“. као ни слика, ни есеј није ту да представи, прикаже, одрази, већ да рашчини, декомпонује, пратећи модалитете свог тона, свој распон. ако и о чему говори, есеј говори понајвише о себи (заљубљено). (Бојан Савић Остојић) О АУТОРУ Бојан Савић Остојић (1983) досад је објавио следеће књиге: Стварање истине (2003), Тропуће (2010), Стереорама (2013) и Јеретички датив (2014). Оснивач је независних издања Књижуљак и један од уредника електронског часописа за поезију Агон. Преводи са француског. Живи у Београду.

Требало би седамнаест прича из Катенача Вулета Журића читати као што истински љубитељ фудбала посматра последњих седамнаест минута утакмице у којој његов тим води са 1 – 0. И брани се. Али се брани достојанствено, смислено и са стилом. Шармантно. Тако да не остаје сумња шта се ту дешава и да ли су ствари на терену до краја осмишљене, или су плод некаквог хаотичног импровизовања. Као што тај посвећеник стрепи (али на стадиону, не у својој фотељи), нада се, напреже и даје све од себе да допринесе тријумфу. Шта би човек више хтео од литературе? Да цитирамо и парафразирамо Журића, по ружним временима све ружно је и даље ружно. Осим добре књижевности. (Срђан Срдић) Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003)…

Спајајући колоквијални кубански говор и кастиљански језик који почива на чврстим књижевним коренима, заводљива проза Сое Валдес представља читаоцу један оригиналан језик, створен личним прегором ауторке. Поигравајући се са готово математичким контрастом раскошне сензуалности карипског острва спрам величанствене равнодушности велике европске престонице, Сое Валдес прати своје ликове у дрском, на тренутке чак надреалном, тајанственом путешествију по изненађујућим стварностима једног од главних градова „развијеног“ света. Страст коју Данијела, кћерка кубанског амбасадора у Паризу, осећа према необичном младићу склоном сумњивим пословима, преображава се у чин побуне против претесне лудачке кошуље политичке исправности, наглашавајући, уз обиље путене еротике, то неухватљиво стање звано „кубанство“, неопходно да би се преживеле све недаће. Усамљеност, успомене, растанци, а пре свега та чудновата мешавина виталистичког песимизма Сое Валдес, чине константе овог експлозивног романа који ће изненадити бројне читаоце који познају и поштују њен непоновљив стил. (Бојана Ковачевић Петровић) Сое Валдес (Zoé Valdés), кубанска књижевница.