О књизи
Реч је о делу посвећеном највећем српском импресионисти Кости Миличевићу (1877–1920), и настанку његове слике „Видо, острво смрти“ из 1919. године, страдалој у немачком бомбардовању током Другог светског рата. Роман упозорава да је уметничко дело неуништиво и кад мислимо да је уништено, јер је живот Велики Креатор незамисливих чуда!
Ово је роман о писању романа и потрази за грађом о трагичној судбини једног од најзаслужнијих сликара српског уметничког експеримента, који су упустили дух и дах модерне Европе у Србију, али и судбинама свих преосетљивих, неспремних да зарад ситних, тренутних интереса изгубе вековима грађен идентитет. Такође, то је роман о љубавима, неспоразумима, жељама и надањима, емоцијама испреплетеним кроз савремене али и догађаје из прошлости, које писац као главни актер кроз наметнуту му игру, у коју је увучен сплетом готово немогућих околности, прикупља и од њих гради аутентичну причу прилагодљиву сваком времену.
Извесни Математичар у свом изнајмљеном стану, у некадашњој првој Српској цртачкој и сликарској школи на Дорћолу, открива сеф са седам цртежа, које је Коста Миличевић цртао у купеу Оријент експреса на путу из Минхена за Београд 1903. године, као предсказање Великог рата (1914–1918). Игром комбинаторике, Математичар бира савезнике али и бизаран начин, па и место – руску књижару у центру Београда – где ће им оставити цртеже, свестан да ће их тек они, својим јаким сензибилом и повезаним судбинама, склопити у једну слику као магични пазл – чувену слику „Видо, острво смрти“, враћајући је у живот, али и историју уметности.
О аутору
Лаура Барна рођена је 6. фебруара 1964. године у Јазову (Банат). Школовала се у Сплиту и Београду.
Објављује прозе и стручне радове из историје уметности од 1995. године. Њене приче и есеји заступљени су у многим антологијама, зборницима и алманасима, а приче су превођене на енглески, мађарски и пољски језик.
Члан је Удружења књижевника Србије и Управног одбора Фонда “Исидора Секулић”. Објавила је:
Романе: археолошки роман Протовир (Ars libri, Београд и Бесједа, Бања Лука, 2003); Невоље господина Т. или сутерен (Народна књига – Алфа, Београд, 2005); Црно тело (Дерета, Београд, 2007; друго допуњено и прерађено издање Завод за уџбенике, Београд, 2010), Санаторијум под белим (Дерета, Београд, 2009), Ђорђеонеова клетва (Завод за уџбенике, 2011) и Пад клавира (Завод за уџбенике, Београд, 2013);
романсирану биографију Исидоре Секулић Моја последња главобоља (Завод за уџбенике, Београд, 2008);
књигу за децу Четири елемента (Завод за уџбенике, Београд, 2009);
Монографију: Девет средњовековних манастира у Босни (Луча, Суботица, 2006/2007);
Књига есеја: Уметност нема дефиницију (Unus Mundus, Ниш, 2007);
Збирке прича: Дијалог о камену (Лазар Комарчић, Београд, 2008) и Тамо нека занимања, парадокси једења времена (Бесједа, Бања Лука, 2010).
Награде: “Шумадијске метафоре” (2003), “Милутин Ускоковић” за приповетку “Запис” (2007. – награда се додељује за најбољу приповетку објављену на српском језику), “Мирослав Дерета” (2007, за роман Црно тело). За књигу Моја последња главобоља добила је награде “Бранко Ћопић” и “Димитрије Митриновић”, а била је и у најужем избору за НИН-ову награду.
Живи у Београду, ствара где “случај” одреди.
Остави коментар