Изложба графика Милице Антонијевић у Малом ликовном салону од 4. априла

Изложба графика Милице Антонијевић биће отворена у Малом Ликовном салону Културног центра Новог Сада, у понедељак 4. априла у 20 часова.

Милица Антонијевић рођена је 1973. године у Краљеву. Дипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, одсек Примењена графика, атеље Графика и књига, 1997. а магистрирала 2003. године на предмету Графика на истом факултету. Члан УЛУС-а од 1998. године. Ванредни професор на предметима Цртање и Сликање на Филолошко–уметничком факултету у Крагујевцу.

ОКЕАН ЖИВОТА

Вода океана, који је обавијао Земљу након Великог праска, примордијална је колевка ћелијама свеколиког живог света. Преузимајући агенсе из атмосфере у виду хемијских елемената, неопходних за градњу клица будућих живих организама, постала је Materia prima, из које је све на Земљи настало. Уклјучујући и човечанство. Знамо да сваки земаљски ген, еволуцијом одређен да напусти своју колевку, добро памти своје водено порекло. Кодираном игром еволуције, клица Бића свести, Човека, надаље је додатно дарована деветомесечним блаженством водене заштите. Са сврхом. У то време и на том месту се одвија његова прва школа живота, са значајним програмом евоцирања «успомена» на процес настанка своје првобитне клице. Напуштајући сигурност ове заштите, Човекова свест ће изнова затурити најважније податке о пореклу и сећање на океан живота, потискујући их у бескрајна пространства несвесног. Тамо за сва времена остају неизбрисиво урезани, израњајући волшебним начинима и искључиво под дејством душевних, духовних, или стваралачких напора.
***
Освешћена спознаја океанског порекла Живота продрла је из дубина несвесног Милице Антонијевић, пробудила успавана сећања и снажно струјећи венама ове врсне уметнице, отелотворила се у теми воде, основној и неприкосновеној у свим видовима њеног ликовног стваралаштва – графици, сликарству, цртежу. Милица предано темељи сва своја ликовна и семантичка истраживања на разуђеној мисли о најважнијем елементу, као ентитету прокреативног значаја и на пребогатој структурној слојевитости његове хемије. Ово промишљање са озбиљном тежином, изнесено у виду обимних и исцрпних иконичких забелешки о сазнањима, наликује основи за научни рад. Уцеловљен, Миличин опус одиста емитује сложеност и темељитост каквог научног устројства, што ни једног тренутка није изоставило, нити потиснуло подједнако озбиљну категорију ликовног саопштавања. Напротив.
Такву врсту посебности понајвише и понајбоље очитавамо у Миличином графичком опусу. Као да на саставне делове разлаже тзв. примордијалну супу, она из листа у лист, разиграно и маштовито урезује ликовне графиконе структура, поставлја линијске и мрежне системе свеопште генетике, сагледане моћним унутрашњим оком. Примерну доследност ликовног језика схватамо као исход рационализације стечене образовањем. Плод дисциплине ума, овај слој ипак није успевао, а вероватно није ни требало да сакрије тајанствено дејство сила несвесног и прилив оних особених сазнања, потеклих из његових дубина. Ови увиди су се из Миличиног, појединачног ентитета, природно и очекивано надовезали на пребогату искуствену предају из генетског ланца предачког колективитета, обликујући и дефинишући уметничин коначни органско-ментални код. Пробијањем опне свести и коришћењем канала имагинације, Миличино несвесно је успешно одредило чудесну, езотеријски оријентисану поетику њене уметности. Истовремено, утицало је на њено истраживачко-аналитичко усмерење, ка вазда сложеним немирима «оне-која-жели-да-зна».
Уистину видно образована, Милица зналачки користи свој богати и добро систематизовани ликовни језик расног графичара, склоног сврсисходном експерименту, да непрекидно, гласно поставлја питања стара као век – «ко смо, шта смо, одакле смо» и одмах потом даје оригиналне и одрешите одговоре. Препознајемо их у виду симболичких решења за увиде у дубока значења воде као метафоре за живот (aqua vitae), као агенса за прочишћење бића, или за преображајне процесе лјудског духа (aqua permanens), воде као отелотворења женског принципа и његовог двојаког станишта, и у жени, и у мушкарцу (anima&animus) – одлике воде које намах упућују на широк спектар разноликих човекових искустава у областима митологије и религије, алхемије и психологије, филозофије и науке о природи.
Сложеност њене замисли се не задржава исклјучиво на структуралној анализи водених једињења. Из наглашеног графизма геометријски апстрактизованог света водених молекула, повремено искрсавају облици данашњих жителја океана, али и сведене, плутајуће лјудске фигуре, у лику ронилаца са препознатлјивом опремом. Увек у мушко-женским паровима, који се држе за руке, и оријентисани вертикално, стреме ка горе. Сугестивна асоцијација на симболично отелотворење Аниме и Анимуса у узајамном прогресу. Појавно безлични, сведени на облик, Рониоци можда представлјају и тзв. Сенку, еманацију несвесног, односно пројекцију ирационалног дела бића. Што све заједно не заклања ни њихову вероватну улогу везника између преисторијске клице и савременог Човека.
Графике Милице Антонијевић, сагледаване појединачно, несумњиво представлјају маркантну ликовну сензацију. Уверења смо да замисао уметнице није била усмерена толико ка њиховој самосталности, већ више ка чврстој међусобној повезаности у нераскидиву идејну и ликовну целину. Исказујући се на овај начин у иманентном својству градителја, Милица је мудро обликовала и приказала читав један свет, који својом поруком провоцира нова питања, свет који, ма колико езотеричан и интровертан, успешно комуницира са нашом упитаношћу, свет који је, првенствено, одраз успешне комуникације са упитаношћу свог ствараоца.

Весна Тодоровић, ликовни критичар