На „Трибини младих“ Културног центра Новог Сада у уторак 9. августа 19 часова биће отворена изложба „Путовање кроз галаксије“ младе сликарке Нине Ћировић. Изложбу можете погледати до 18. августа.
Нина Ћировић рођена je у Новом Саду 1989. године. Завршила средњу уметничку школу „Богдан Шупут“, смер ликовни техничар. Тренутно je студент Академије класичног скикарства на Универзитету „Educons“ у Сресмској Каменици . До сада је имала три самосталне изложбе у Новом Саду, излагала на већем броју заједничких изложби, добитница неколико награда и често је учесник ликовних колонија. Живи и ствара у Новом Саду .
Бескрајна слика
Досадашње уметничко стваралаштво Нине Ћировић обележила је једна велика тема – тема пејзажа. Њена посвећеност овој теми види се како на малим, тако и на великим форматима. Немирна поља Паноније, где се каткад у позадини виде обриси Фрушке горе, грађена су сигурним потезима кичице, која када се креће по пољима прави експресивне и широке прелазе и комбинује жуте и наранџасте тонове са јарко зеленим, а башунасте површине када слика небо изнад тих немирних таласа. То пространство пејзажа и трагање за неким новим просторима и ширинама, одвело је уметницу даље у сам космос, то непегледно пространство – тај ваземаљски пејзаж.
Није ли ова тама одувек фасцинирала, не само сликаре, већ и филозофе, научнике и религију? Нико није могао одредити границе, дати потпуну дефиницију, већ само неке од одлика онога што називамо свемиром или космосом, а једна од тих одлика је б е с к р а ј. (И сами научници доказују да се космос све више шири, те му се границе не могу одредити нити му се може ,,ухватити’’ крај). Када о космосу размишљамо и када га замишљамо, видимо оно што су токови цивилизације до сада открили, бројна сазвежђа, планете, црне рупе, звезде, метеоре и таму, као и слике које су направиле те бројне летилице које су изашле из земљине орбите. Како се чини, што се иде даље, то бива све мутније и тамније, сазвежђа свелте у тој тами као мале групе свитаца у ноћи, савршене, али опет усамљене и далеке. У очима уметника то не мора бити тако, тај свемир може бити и пурпуран, али и даље бескрајан и широк. Зато се ни на једној Нининој слици неће наћи ни грам црне или које друге тамне боје, све је у интезивним и енергичним нијансама наранџасте, ружичасте, јарко-зелене, светло-и-тамно-плаве, жуте, са белим звездама које су расуте свуда. Делује као да је све јасно, све доступно, да ништа није далеко, и да делује тако бескрајно. На слици немамо почетак, али исто тако немамо ни крај.
У другој групи слика која је претходила овим ,,космичким’’ видимо исти колорит, али и форму која логично довела до нових сликаних пространстава. Као мали метеори, живо обојени облутци сакупили су се да би сачинили један колористички прасак који је кулминирао у „бескрајним сликама“.
Љиљана Максимовић, историчарка уметности
Остави коментар