У Малом ликовном салону Културног цента Новог Сада у понедељак 6. јуна са почетком у 20 часова биће отворена изложба под називом „Иронеске“. Аутор дела је академски уметник Јанош Тарко.
Серија (дигиталних) цртежа и слика „Иронеске“ Јаноша Тарка може се видети као симптом и/ли симбол савремене комуникације и културе. Иронија, која се крије иза игре речима у наслову изложбе, у најширем смислу представња стилску фигуру којом се преноси одређено значење. Проширивањем фокуса теорије од реторике и књижевности на уметност и медије, стилска фигура ироније постаје видљива и у делима која комуницирају ликовним елементима уместо речима. Проширивањем студија комуникације, постаје евидентно да се иронично значење не преноси самим речима него интонацијом, гестовима, погледом и осталим елементима говора тела. Али како су они видљиви у делима визуелне уметности?
Имајући у виду да је иронија семантички комплексан процес који зависи од односа ироничара (уметника), интерпретатора (гледаоца) и културног контекста у којем се одвија рецепција уметничког дела, за савремене видове ироније није од пресудне важности тип уметничког дела, то јест да ли је он визуелни или књижевни. Оно што јесте пресудно је критички однос и присуство ироније у позицији субјеката (уметника и гледаоца) уметничког дискурса у односу на посматрани проблем. Из такве критичке позиционираности, уметник може да се изрази цинично, саркастично, сатирично, нихилистички (да поменемо само неке аспекте ироније) и да гледалац препозна његову намеру и ишчита поруку коју преноси уметничко дело.
Иронију, како истиче Linda Hutcheon, карактерише „ночекивана двојна евокација и афекта и посредниства – или, и емоције и политике“ (Иронy, Носталгиа анд тхе Постмодерн, 1998). Уз масовне медије и популарну културу, иронија је окупирала и почела да доминира савременом комуникацијом, као најзаступљенији вид критичности. У радовима Јаноша Тарка, она се очитава кроз контрасте комплементарних и топло-хладних боја, адресирајући питања плуралних идентитета, кроз нарације које су пуне лажних осмеха, мноштва очију/лица, новца, симбола националних идентитета и селебритија. „Иронеске“ укључују и однос према школама, вестима и „фитнесизам“ култури/религији/стилу живота.
У Тарковим радовима налазимо и метафикционални моменат карактеристичан за постмодерну уметност, то јест моменат у којем уметник јасно ставља до знања да је он тај који ствара дело и преноси поруку. Метафикција је изразито присутна код постмодерних аутора јер они стварају после „смрти аутора“, критички и само-иронично приступајући својој пракси. Али „Иронеске“ су и нешто више од тога. Осим што овај неологизам подсећа на „гротеске“ и „бурлеске“ чије елементе можемо видети у Тарковим радовима, из њега се може извести и придев „иронескно“, који не би био исто што и „иронично“, него би означавао, попут термина „романескно“, све оно што је у духу ироније, где се иронија поставлја као обележје духа савременог доба. У истој мери у којој су фреске својевремено биле визуелно комуницирање канона, иронеске скрећу пажњу на то да је иронија стекла или је близу тога да стекне статус канона у савременој визуелној уметности.
Соња Јанков
ЈАНОШ ТАРКО је рођен 1980. године у Новом Саду. Дипломирао 2004. године на Академији уметности у Новом Саду на одсеку за графику, у класи професора Милана Станојева. Излагао је у Србији, Хрватској, Мађарској, Словачкој, Мексику и Канади. Области ауторског интересовања су му сликање, графика, вајање, музика, перформанс.
Самосталне изложбе (избор):
2004. Галерија Palette, Београд
2006. Галерија СУЛУВ, Нови Сад
2009. Галерија Фиуме, Ријека, Хрватска
2009. Галерија Feszek, Будимпешта, Мађарска
2009. Колегијум за високо образовање војвођанских Мађара, Суботица
2010. Галерија Лукијан Мушицки, Темерин
2012. Галерија СУЛУВ, Нови Сад
2014. Арт-Еxпо, Нови Сад
2014. Галерија СУЛУЈ, Београд
2015. СКЦНС Фабрика, Нови Сад
2015. Галерија, Сивац
2016. Галерија Klein house, Суботица
2016. Центар за визуелну културу Златно Око, Нови Сад
Остави коментар