У Свечаној сали Градске куће, у петак 22. априла са почетком у 18 часова одржаће се Свечана академија Костићу и Шекспиру у спомен поводом 175 година од рођења Лазе Костића и 400 година од смрти Вилијама Шекспира. Програм организују Градска управа за културу Новог Сада, Културни центар и Организациони одбор Нови Сад – кандидат за европску престоницу културе 2021. Аутор програма је Хаџи Зоран Лазин, а учесници су: Сенка Недељковић, Бранислав Цвијић, Милош Милојевић, Мина Момчиловић, Александра Ракић, Новосадски дувачки квинтет, Жељка Јелић, Миодраг Петровић и Милутин Ж. Павлов.
ШЕКСПИР И КОСТИЋ…
У праву су сви они који тврде да је свестрани Лаза Костић (1841–1910) у животу имао две константе, а то су поезија и Шекспир…
Прве своје стихове на српском језику млађани Костић је написао 1858. године, а већ годину дана касније латио се незахвалног преводилачког посла – превођењем одломака са енглеског језика Шекспировог Ромеа и Јулије. Тај први превод објавио је Летопис Матице српске 1859. године, у књизи 99. свеска 1, чији уредник је био Јован Ђорђевић, Костићев професор, ментор и пријатељ. Годину дана касније Лаза Костић у часопису Даница у броју 8. објављује своје нове преводилачке покушаје из Ромеа и Јулије, са којима се знатно приближио Шекспировој дикцији и метрици, задржавши углавном његов јамбски стих.
Иначе, сав занесен Шекспиром и под великим утицајем његовог драмског песништва, Лаза Костић је написао свој драмски првенац – Максим Црнојевић, трагедију у пет чинова, у стиховима. Неки зналци Шекиспировог и Костићевог дела Максима Црнојевића назваће СРПСКИМ ХАМЛЕТОМ.
Тако је све то почело пре нешто више од једног и по века одавде, од Лазе Костића, чија је „шекспироманија“ (у најбољем смислу речи) била у ствари главни мотив што се (он) Лаза одлучио да не пропусти јединствену прилику да уз помоћ својих пријатеља организује Шекспирову прославу у Новом Саду 1864. (три стотине година од Шекспировог рођења).
НОВОСАДСКА СВЕТКОВИНА ШЕКСПИРА
Према првобитном плану тројице организатора, светковина је требала да буде одржана на Ђурђев дан (23. април/6. мај). Међутим, пошто је за 30. април/12. мај 1864. било предвиђено пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад, свечаност је одгођена за тај дан. Тако су стицајем околности прослављени у Новом Саду, уз пуцање прангија и јеку звона, истовремено веома крупни културни догађаји: пресељење и прва Скупштина Матице српске у новом седишту и тристота годишњица од рођења Шекспира.
Тадашњи Нови Сад једва да је имао двадесет хиљада становника, али се ипак могао похвалити да је био једини град на словенском југу, и један од не тако бројних у свету, који је на изразит, и за наше тадашње прилике упечатљив начин, обележио велику годишњицу рођења лабуда са Ејвона, највећег међу највећим генијима светске литературе и позоришта. Заслуга за то припада у првом реду песнику, студенту права у Пешти, Лази Костићу, као и лекару и преводиоцу Јовану Андрејевићу Јолесу (1833–1864) те студенту пештанског универзитета Глигорију Глиги Гершићу (1842–1918). Зачудо, овог историјског подухвата, прихватили су се и спровели га у дело на најбољи могући начин; двојица студената права и један тешко болесни лекар, којег само два месеца касније неће бити међу живима!
ОДОМАЋИВАЊЕ ШЕКСПИРА У СРПСКОМ НАРОДУ
Лаза Костић је веома држао до свог односа према Шекспиру. Како вели Предраг Палавестра: „Шекспир, у неку руку, обележава капију уласка и капију изласка Лазе Костића у свет књижевности“.
У Новом Саду 1866. године (250 година после Шекспирове смрти) Лаза Костић објављује свој чувени књижевни оглед Ромео и Јулија, прво у часопису Матица, у наставцима од бр. 36 до бр. 45, а потом и као самосталну брошуру исте године (1866) под насловом Ромео и Јулија. Једна понуда на одомаћивање Шекспира у српскоме народу.
Тек сада, са временске и историјске дистанце од једног и по века, смо свесни, или боље рећи постајемо свесни, огромног доприноса и значаја Лазе Костића а посебно његовог преводилачког и критичког деловања на одомаћивању Шекспира у српској литератури, позоришту и култури.
Мада је са енглеског у целости превео и објавио само четири Шекспирове драме (Ромео и Јулија у Новом Саду 1876. и 1907; Краљ Лир, Панчево 1881. и 1882; Цар Лир у Новом Саду 1894; Хамлет у Мостару 1903; Ричард III у Мостару 1904.) од тридесет седам Шекспирових драма Лаза Костић је „заразио“ свог најмлађег пријатеља и поштоваоца Светислава Стефановића и још неке друге људе од пера и интелекта да наставе да преводе Шекспирова дела а тиме и дугорочно утичу на репертоарску политику наших позоришта.
Књижевни оглед Лазе Костића – Око Ромеа и Јулије – Историја једног превода, објављен је у Летопису Матице српске у наставцима 1907, 1908. и 1909. Ова полемика са Богданом Поповићем коју је поводом превода Шекспира водио Лаза Костић завршена је Лазином смрћу 1910. године. Борба за афирмацију Костићевих ставова и афирмацију његове књижевне заоставштине започеће знатно касније…
Из свега напред изнетог, намеће се утисак као да је већ тада, пре скоро сто педесет година, мали град Нови Сад са Лазом Костићем, истакао своју кандидатуру за европски град културе!
Хаџи Зоран Лазин
Као преводилац Лаза Костић је за позориште најзаслужнији својим изузетним преводима Шекспирових дела. Превођењем Ромеа и Јулије, Хамлета, Цара Лира, Ричарда III бавио се дуго, непрекидно их усавршавајући. Прослава Шекспирове 300-годишњице, којој је Лаза Костић био покретач, била је за Српско народно позориште прилика да у свој историјски биланс упише још једну импозантну ставку. Шекспир се са српске сцене први пут огласио за јубилеј априла 1864. одломком из Ричарда III, у Костићевом преводу и његовој и Телечковој режији. Следеће године, априла 1865, исто ово позориште у дослуху са истим преводиоцем игра Ромеа и Јулију као прво целовито Шекспирово дело на балканским сценама у преводу са оригинала. Тај превод, истина нарушен мало обрадом Тоне Хаџића, штампаће се у Позоришту 1876, а то је прво штампање једног Шекспировог дела на српском језику у преводу с оригинала. Када се овоме додају и чињенице да се одломак његовог превода Краља Лира игра 1873, а цео превод Хамлета 1896, да Лаза Костић пише са одушевљењем о Шекспиру и чланке и стихове, нисмо далеко од закључка да је он творац Шекспировог култа у Српском народном позоришту и код Срба уопште, плодотворног јер се српска драматургија почиње у много чему ослањати на највећег светског мајстора драме. Не заборавимо, и јамб као Шекспиров стих у српску поезију долази управо сјајним версификаторским посредовањем Лазе Костића. Он је „тај стих афирмисао и у том смислу увео у српску поезију”.
(1991) Божидар Ковачек
На крају, намеће се закључак да Лаза Костић није направио од Шекспира идола којем би се клањао, нити је уопште био опсједнут и опсјењен Шекспиром, као што су то за његовог живота тврдили најпознатији српски критичари на крају његовог умјетничког рада и животног пута. Костић је на Шекспира гледао и приступао му критички, расуђивао о његовој умјетности на исти начин као што се односио и према нашој народној књижевности, према Хомеру и античким трагичарима. Својим критичким исказима, као и својим дјелом у цјелини, показивао је већу интимну блискост с домаћом духовном традицијом, али и изражавао тежњу да је обогати формама и садржајима из велике ризнице свјетског умјетничког блага. Што је при том Шекспира издвајао више од свих других, и данас му за то припада само част и хвала. Што његов цјелокупан допринос нашем познавању Шекспира није био плодотворан и инспиративан за нове нараштаје широм земље у већој мјери, и томе је крива људска слабост и сујета његових моћних савременика и њихових утицајних ученика и сљедбеника. Али они изузетни који су наставили Костићево дјело и непосредно послије њега и између два свјтска рата, знали су цијенити и његов преводилачки и критички допринос.
Можемо спремно закључити да би Костић био критичар Шекспира свјетскога гласа да је више писао о Шекспиру, али и оволико колико је написао заслужио је наше дивљење и учврстио нас у увјерењу да ће Шекспир остати темом за вјечне расправе, како је то рекао и Гете – кога је Костић изузетно цијенио – Shakespeare und keine Ende.
(1999) Вујадин Милановић
Остави коментар