У оквиру програма 13. Антићеви дани „Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног“ изложба цртежа „У дијалогу са Миком: Јелена Ђурић“, моћи ће да се погледа од 9. до 13. марта 2020. године радним даном од 10 до 20 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. Свечано отварање изложе биће одржано у четвртак, 12. марта у 19 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. Изложбу отвара Сава Степанов, ликовни критичар и учествује Јелена Ђурић.

Од 2009. године на Антићевим данима традиционално се одржавају програми посвећени ликовној и визуелној уметности, дакле, оним областима стваралаштва којима се бавио велики песник. Све до недавно су поводом Антићевих дана приређиване колоније посвећене лику и делу Мирослава Антића. Убрзо се та програмска схема показала помало излишном, јер су сликарске колоније одавно изгубиле свој пуни уметнички смисао. Заправо, у савременој уметности више нема потребе за групним окупљањима нити за заједничким стваралачким циљевима – као што је то било у доба социјалистичког реализма средином протеклог века када се у Војводини појавио снажан талас уметнчких колонија у којима су учесници настојали да се колективистичким духом ослободе државног надзора, изборе за слободу стваралаштва и право на модерни уметнички израз… На иницијативу Маје Ердељанин, уреднице изложби на Антићевим данима, та пракса је промењена. Уместо шаблонских колонијских поставки започет је циклус дијалога савремених уметника са песничким, али и мултимедијалним (филм, тв, сликарство) делом великог уметника. Прва у низу тих изложби је спојила Мирослава Антића са новосадским филмским и видео ствараоцем Филипом Марковиновићем. Он је свој видео рад пројектовао преко белих рељефних слика, остваривши занимљив дијалог Антићеве слике са уметношћу нових технолошких могућности и особености…
Ове године са Антићевим сликарством комуницира новосадска сликарка Јелена Ђурић. Њој су, попут својеврсног изазова за овај дијалог, у изложбеној поставци послужиле три асоцијативно-апстрактне слике Мирослава Антића насликане средином осамдесетих година прошлог века. Те слике су настале у јеку актуелизовања постмодернистичког концепта којим се сликарство вратило на главну сцену савремене уметности – након претходне деценијске доминације концептуалне уметности, тог последњег титраја историјских авангарди. Сам Антић у тим превирањима није изравно учествовао, али је својом аутентичном уметничком интуицијом доспео надомак сликарства у којем су се рефлектовале неке особености тада актуелне уметности осамдесетих. У Антићевим сликама доминира снажни замах, неконтролисани слободни гест, наталожени слојеви боје у којима је седиментирана уметникова осећајност – можда као једина могућа одбрана од света и његових кризних манифестација.
У дијалошком конфронтирању цртежа и радова на папиру Јелене Ђурић са сликама Мирослава Антића указује се на особеност и способност аутентичног дела да репрезентује дух света и времена у коме је настало. У овим радовима су видљива два различито конципирана апстракцијска става: Антићева апстракција је мекша, обележена је лирско-поетским расположењем јер је настајала у друштву у којем су активни прогресистички процеси и веровање да је бољи свет могућ. Јелена Ђурић ствара у времену после 2000. Она припада генерацији која је преживела кризне деведесете, све транзицијске тегобе и друге драстичности друштва у перманентној кризи. Она данас уметнички сведочи константној угрожености човека, ствара у времену доминације бесног капитализма подржаног глобалном медијализацијом, делује у атмосфери перманентних политичких заоштравања, живи и ради у доба неемоционалности… Вођена истинском стваралачком етиком, сада већ као сасвим зрела уметничка личност, Јелена Ђурић својим уметничким и људским настоји да превазиђе све те околности; она својом сликарском реакцијом не жели, неће, и коначно – не може да потврђује дух времена у којем живи и ствара, већ изразито енергичном сликарском гестуалношћу протестује и буни се против тог и таквог света. Њени цртежи (или тачније: радови на папиру) одликују се драстичним експресионизмом. Иако без директне интерпретације и садржаја, ова уметност је потпуно ангажована и активистичка – она посматрачу нуди сугестију о карактеру нашег света у којем је човек-појединац све мање у стању да управља властитом судбином него што је приморан да се уклапа у узусе изнуђене егзистенције.
Важно је истаћи да сав тај ангажовани и активистички однос према стварности у цртежима и радовима на папиру Јелене Ђурић не произилази из некаквог анегдотског садржаја већ директно из карактеристика пластичке целине, дакле, из саме ликовне суштине ових цртачких и пиктуалних творевина. Сугестија ових дела је снажна, јер Ђурићева поседује способност прецизног ликовног мишљења. Аутохтони елементи ликовне структуре (линија, цртеж, боја, колорит, материјалност боје, ритам) чврсто су уткани у пластичку конституцију дела. На тај начин је формиран јасан естетски и етички систем који је могуће схватити као модел за превладавање свих тегоба које нам, тако обилато, нуди овај наш данашњи свет. Заправо, нови цртежи Јелене Ђурић, свом посматрачу, како би то констатовао Бурио, „обезбеђују простор који је делимично заштићен од униформног понашања и који чува утопистичку тензију уметности“. (Сава Степанов)