У сам освит праскозорја роје се раскошне боје које разбуђују хоризонт. Дуга магновења за кратко време измене нам поглед својим визуелним вишезвучјем; од љубичанственог аметиста, преко зеленкастих прелаза до јарког црвенила – тако се Сунце од јутра удвара Лепотици. А ми, деца старе Госпе од Дунава, наново се рађамо са знањем да постоји такав призор. Доиста, Тврђава је отхранила векове под овим небом. На њеним се недрима спајају два света, Балкан и Равница, хрид и ораница, лирика и епика, пустоловина и навика. Претапајући се, без јасних граница, и једно и друго, и једно у другом. Стога није чудо што овдашњи живаљ одвајкада личи на мешовиту шуму – лепота познаје све језике, осим оних злих. То је знао и Ђилдо Пасапане када је, по својој узаврелој талијанској души, херој из заљубљености, ерос делања, исекао споне уништења и тиме спречио нацистичке бомбе. Знао је то и генерал Драгош Ђелошевић, на жртвеник лепоте положивши своју војну каријеру, успротививши се рђогубној дефортификацији након Великог рата. Еталон лепоте, Петроварадинска Госпа, најкраснији драгуљ о којем сведоче меандри и кривуље Истара, подсећа на ону неспорност – да принцезе увек рачунају на своје заштитнике, и да је старо витештво, пре свега и изнад свега, надахнуто лепим, односно да се и сама етика естетиком кроји. Дакле, etica est etica – илити estetica. И ако је антички полимат и homo universalis, Архимед, уз помоћ Аполона зрцалима бранио Сиракузу, палећи римске галије, тако и уметници што столују горе на осматрачници наше микрокозме, са своје лађе већ седам деценија бране недогледни видокруг могућег. Домовина се брани лепотом, пева Ршум. Седам декада, то је један људски живот; у којем су се на Тврђави преплитали многи, почев од Антића, Солдатовића, Миће Михајловића… Нека мајка живи све животе што их је уздигла! Прожете нити потрају даље, у временској линији – од хоризонта у вертикалу трајања! Та вертикала, неуништива нит наших нараштаја – где јогунасту младост, као грдосна стена тврђаву, подижу стари сликари и вајари, а млади их доцније подсећају да остану усправни до самог краја. И да се смеју, знајући да се игра наставља, и да краја нема, јер изнова стасају неки нови хероји. И ма како се стена хладила, громадајући се у својој старости, топлином наших срца она нам се враћа, као љубав, увек подмлађена, (за)навек нова. Одлазио, да бих се поново вратио, то је умиљати шапат што се провлачи коз тишину у подножју поновног сусрета са Петроварадинском утврдом, свевидећим бедемом и храмом овог града. И сви џојсовски мислотоци у градским лутањима напослетку воде до ње, до наше Итаке, жене верне и неверне, најверније баш онда када је неверна, ударац за све незналице које заљубљености приписују рок трајања. Ова преморска лука нашег бившег мора, памћење кроз загубљену мрежу подземља, најдубљи је ров наших чежњи, и највиши кров наших надања. Може ли се живети без наде? Могу ли се без чежње готовити теревенке? Дају ли се без Ђаве дочекати зоре и одсуством горчине заменити многе звезде новом игром ове наше, звезде једине. У магловитим зимама Тврђава се сакрива од очију града, да подсети шта би био наш поглед без ње, да обрадује љубавника да види своју госпу при првој прилици када своје сањиве капке отвори, а речни ветрови са јутром маглу разгоне и растерају.

Ниче је певао са својим Заратустром: Велика Звездо! Шта би била твоја срећа да није оних које обасјаваш? Зато, попут тебе, морам заћи како то кажу људи којима се желим спустити. Благослови ме тако, ти мирно око које, без злобе можеш гледати и превелику срећу. Лука Станисављев, 2022.

Учесници изложбе: Саша Добрић, Андреја Баћо Васиљевић, Милош Васиљевић, Драгослав Вишекруна, Урош Недељковић, Драган Куруцић, Владислав Шешлија, Душко Стојановић, Боривој Попржан, Гордана Авдић, Бранислав Добановачки, Симонида Тодоровић, Ивана Косановић, Мирослав Нонин, Сузана Санковић, Ана-Леда Поп, Александар Аџић, Драгољуб Аџић Аџо, Маријана Аџић, Нада Манчић, Милена Мишков, Војислав Девић, Радуле Бошковић, Срђан Солдатовић, Бранислав Радошевић, Зоран Бабин, Марко Бодулић, Душанка Бодулић, Слободан Бодулић, Јелена Бјелица, Ивана Бјелица, Стојан Димовски, Цветан Димовски, Гојко Ђуровић, Иван Карлаварис, Бојан Кириџић, Јулијана Киш, Радмила Шијан, Вера Зарић, Милорад Цветичанин, Дивна Стефановић, Предраг Узелац

Меморијални: Јован Солдатовић (1920-2005), Петар Мојак (1933-2011), Павел Поп (1948 – 2019), Нада Познановић Аџић (1944-2021), Петар Ћурчић (1938-2021)