Ако на њеном почетку говори бајковито преко јунака животињског света, који су пре свега јунаци нашег детињства, при крају књиге снажан дах ничега веје кроз његове сти-хове, откривајући дубљу смисаону потку целине. Зато ова књига јесте песничка књига у првом реду, а тек потом збирка од 27 песама, међу којима неке спадају и у најбоље песме које је Копицл до сада створио и објавио. Нова књига Владимира Копицл је индивидуалистички гест зрелог песника који верује у знање песништва као једино релевантно знање о људском незнању. (Васа Павковић0Владимир)

Копицл (1949) објавио је књиге поезије: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Клисурине (Народна књига, 2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (Орпхеус, 2002), Смернице (Библиотека „Светозар Марковић“, 2006), Промашаји (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Едиција Повеља, 2008), Совин избор (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2008) као и књиге есеја Механички патак, дигитална патка (Народна књига, 2003) и Призори из невидљивог (Народна књига, 2006). Приредио је и превео неколико зборника и антологија: Тело уметника као субјект и објект уметности (Трибина младих, 1972 -са Аном Раковић), Трип – водич кроз савремену америчку поезију (Народна књига, 1983 – са Владиславом Бајцем), Нови песнички поредак – антологија новије америчке поезије (Октоих, 2001 – са Дубравком Ђурић), Врата панике – тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (Орпхеус, 2005), Миленијумски цитати (Орпхеус, 2005), Техноскептицизам (Орпхеус, 2007) итд. Добио је Бранкову награду за прву књигу песама (1979), Стеријину награду (1989), Награду ДКВ за књигу године (2003), Награду „Стеван Пешић“ (2003), Награду ИСТОК-ЗАПАД (2006) и Дисову награду за песнички опус (2008). Превођен на многе језике. Живи у Новом Саду.