Изложба Гига Ђурагића Дилета биће отворена у понедељак 10. маја у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 24. маја.

РАЗГОВОР СА САВОМ

Уз помоћ маште и фото-шопа нашао сам се поред Саве Шумановића (1896–1942) на отварању његове највеће изложбе, уједно и последње, септембра 1939. године, у тада новој згради Београдског универзитета, садашњег Филолошког факултета. Овде смо Сава и ја започели „разговор“ и водимо га све до данашњих дана.
Саву су усташе убиле 1942. године, а четири године касније, 1946. сам ја рођен. Када је убијен, Сава је имао четрдесет и шест година, а ја сада имам седамдесет пет година. Сави је изложба из 1939. године била шеста по реду, а ова изложба је мени сто шеста. Сава је имао двадесет и четири године уметничког рада, а ја сада имам педесет година уметничког рада.
Још у мојим младим данима Сава ми је постао идол, просто ме је опчинио, као да ме је његов дух походио и кроз уметнички живот водио. Зато није чудно што све време с њим „разговарам“.
У његовом судбинском Шиду увек сам се добро осећао, као да и ја ту припадам. Има нека тајна веза, што би рекао Душко Трифуновић, те сам у Шиду упознао још два Душка, своје исписнике, Шарца и Теодоровића. Повезали смо се још као млади извиђачи. И сада се питам да ли су ме у Шид довели они или Сава Шумановић.
После Савине изложбе 1939. године појавило се у штампи више приказа најзначајнијих критичара: Тодора Манојловића, Косте Страјнића, Пјера Крижанића, Павла Васића и других. Све њихове критике су биле с позитивном конотацијом, јер се у то време неговала свест публике о лепоти уметничког дела.
Другачије ставове је објавио часопис Млада култура и часопис Време, за који је тада писао др Винко Витезица. Примедбе су се односиле на број изложених експоната, што је последично утицало на то да je квантитет приказаних 410 експоната „у квантуму постао нелегитиман сурогат квалитета који је квантумом био скоро угашен“.
Галерија Саве Шумановића отворена је 1952. године, али је излагање започето неколико година касније. Први професионални управник галерије био је познати војвођански сликар Милан Кечић, који је, као и Сава, школован у Загребу. Пре формирања сталних поставки, које су се повремено смењивале, Кечић је направио пажљиву селекцију. С обзиром на то да је веома ценио Саву као колористу, највише је излагао пејзаже, мртве природе и понеки акт, као и последњи Савин циклус „Берачица”. Углавном, Кечић је пропагирао „лепе слике“. Остале слике је, такорећи, ставио у „бункер“. Ту су се налазиле слике из циклуса „Црнке из Париза“, „Шидске купачице“, „Портрети деце“, неуспеле мртве природе и цртежи. Овакав избор подржао је и професор Миодраг Б. Протић, стручни консултант Галерије.
Пометњу у оваквом вредновању Савиног дела 1997. начинио је историчар уметности проф. др Јеша Денегри, излажући „Шидске купачице“ с новим називом „Шидијанке“. Њему су се у ставовима убрзо придружили истомишљеници, његови студенти Лидија Мереник, Дијана Метлић, као и Весна Буројевић, садашња директорка Галерије „Сава Шумановић“.
По мом уверењу, оваква селекција је последица става (попут Марсела Дишана) да је уметност све што уметник направи, као и искорак из класичне „лепе слике“ ка „естетици ружног“ (инсталације, перформанси, растакање дела, фотографије са ружним мотивима и сл).
Такође, сматрам недопустивим учињене промене на експонатима у Галерији и Спомен-кући, у виду замене оригиналних Савиних рамова за слике из 1939. године италијанским украсним лајснама, што по мени представља девастацију уметничког дела и амбијента спомен-куће. С обзиром на мој емотивни однос према Сави и његовом опусу, рекао бих да ово ново вредновање иде науштрб адекватног приказа правих вредности Савиног дела.
Поред свог стручног, па и емотивног става у вези са Савиним стваралаштвом, тумачењем и чувањем истог, у  прилог „разговору са Савом“, остао сам у обавези да објасним суштину дијалога. Сава је у поменутом циклусу „Шидијанки“ своје актове поставио у своје пејсаже. Мој одговор је представљен на овој изложби актовима у актуелним ситуацијама, на приказима мојих пејсажа, у оригиналу и ажурираним на начин „Шидијанки“.
Овом изложбом дијалог је тек отворен. Наставиће се мојим даљим истраживањем, уз стручну помоћ неуропсихијатра, форензичара и конзерватора, а нарочито фотографа. Ово ће помоћи у откривању Савине намере да се на сликама оствари јединство стила и повезивање акта и пејсажа.

Нови Сад, маја 2021.

Гига Ђурагић Диле