Спајајући колоквијални кубански говор и кастиљански језик који почива на чврстим књижевним коренима, заводљива проза Сое Валдес представља читаоцу један оригиналан језик, створен личним прегором ауторке. Поигравајући се са готово математичким контрастом раскошне сензуалности карипског острва спрам величанствене равнодушности велике европске престонице, Сое Валдес прати своје ликове у дрском, на тренутке чак надреалном, тајанственом путешествију по изненађујућим стварностима једног од главних градова „развијеног“ света. Страст коју Данијела, кћерка кубанског амбасадора у Паризу, осећа према необичном младићу склоном сумњивим пословима, преображава се у чин побуне против претесне лудачке кошуље политичке исправности, наглашавајући, уз обиље путене еротике, то неухватљиво стање звано „кубанство“, неопходно да би се преживеле све недаће. Усамљеност, успомене, растанци, а пре свега та чудновата мешавина виталистичког песимизма Сое Валдес, чине константе овог експлозивног романа који ће изненадити бројне читаоце који познају и поштују њен непоновљив стил. (Бојана Ковачевић Петровић)

Сое Валдес (Zoé Valdés), кубанска књижевница. Фи­лолог по струци, између 1983. и 1988. радила је при организацији УНЕСКО и у Канцеларији за културу Републике Кубе у Паризу. Године 1988. вратила се на Кубу, где је учествовала у ликовном покрету, радила као сценариста и била помоћник директора часописа „Кубански филм“. Од 1995. живи у егзилу у Француској. Написала је двадесетак романа, пет збирки поезије, три књиге кратких прича и два дела у домену књижев­ности за децу. За свој последњи роман, Жена која плаче (La mujer que llora) марта 2013. добила је награду „Асорин“, једно од најзначајнијих књижевних признања шпанског говорног подручја. На српски језик до сада су преведене њене књиге Свакодневно ништавило (Paideia, 1999), Кафе Носталгија (Et cetera, 2006) и Морске вучице (Et cetera, 2007).