Циклус: ПОРТРЕТИ

РАЈКО ПЕТРОВ

НОГО

Поводом књига:

У долу шушти јечам

(изабране песме, Orpheus-КЗСНВ, Нови Сад-Подгорица, 2013)

Монографија Рајко

(Православна реч, Нови Сад, 2013)

Учествују:

ЈОВАН ДЕЛИЋ

СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Рајко Петров Hoгo (13. мај 1945, Борија, Калиновик). Студије југословенске књижевности завршио je на Филозофском факултету у Сарајеву. Магистрирао je у Београду радом Сонети и поеме Скендера Куленовића.

Био je уредник часописа Лица (1967-1968), секретар Удружења књижевника Босне и Херцеговине (1970-1972), уредник у издавачкој кући Веселин Маслеша (1972-1982). Од 1982. живи у Београду и ради као уредник у издавачкој кући БИГЗ до 2000, затим као предавач књижевности на Филозофском факултету у Српском, данас Источном Сарајеву (на Палама), за предмет Поезија и критика.Објавио je

књиге песама:Зимомора (1967), Зверињак(1972), Безакоње (1977), Планина u почело (1978), Лазаревa субота (1989), Ha капијама pаja(1994), Хајдучија / Мало документарних детаља (1998), Недремано Око (2002), He тикај у ме (2008), књигу поетске прозе Јечам u калопер(2006)

две књиге поезије за децу:Родила ме тетка коза(1977); Колиба u тетка коза (1981/1982),

више избора из поезије:Зимомора (1984), Ha крају миленија (1987), Лазарева субота u други дани (1993), Лирика (1995), Нек пada снијег, Господе (1999), Најлепше песме Рајка Петрова Нога (2001), Врата спaca(2004), Huje cвe пропало (2004), У Виловоме долу (2005), Човек се враћа кући (2010).

Критике, студије, сећања:Јеси ли жив (1973), Обиље u расап материје (1978), Ha Вуковој стази (1987), Сузе u соколари (2003), Запиши то, Рајко (2011)

Завод за уџбенике и наставна средства из Српског / Источног Сарајева објавио je 2003. године Дела Рајка Пеmpoвa Нога у пет књига: Песме; Песме u ноте;Песме за децу;Есеји, критике;Антологија српских јуначких пјесама.

Превођен je на више језика, a 2009. године, двојезично, на српском и руском језику, изашла му je књига Тајни знаци (Taйныe знаки), Москва-Београд, коју je саставио и са групом руских преводилаца и песника превео Андреј Базилевски

Добио je више књижевних награда: Бранкова награда (1968), Награда Свјетлости (1972), Змајева награда (1978), Исидорина награда, Ђура Јакшић (1985), Милан Ракић (1990), Бранко Миљковић, Принц ријечи (1993), Cвemu Caвa(1994), Јован Дучић (1995), Заплањски Орфеј (1999), Беловодска розета, Велика Базјашка повеља, Пјесник –свједок времена (2001), Скендер Куленовић (2001), Златни крст кнеза Лазара (2001), Виталова награда -Златни сунцокрет (2003), Меша Селимовић (2003), Награда Bуковезадужбине (2003), Жичка хрисовуља (2003) и Одзиви Филипу Вишњићу (2004), Светозар Ћоровић (2005/2006) – за најбоље прозно дело написано на српском језику (са Гораном Петровићем), Алекса Шантић (2007), Десанка Максимовић (2009), Извиискра Његошева (2010) за збирку He тикајуме,a за књигу сећања и есеја Запигии u напиши (2011) награде Печат времена и Ђуро Дамјановић.