Земља као територија, део историје и енергетски простор

Изложба слика Ђорђа Станојевића „Сликати као природа“

биће отворена у понедељак 30. марта у 19:30 часова

у Ликовном салону Културног центра Новог Сада, и трајаће до 12. априла.

Биографија

Ђорђе Станојевић (1974, Осечина). Доцент на Академији за уметност и конзервацију Српске Православне Цркве у Београду. Хонорарни предавач на Факултету пејзажне архитектуре и Академији лепих уметности у Београду.

СЛИКАТИ КАО ПРИРОДА

Тема рада Ђорђа Станојевића је земља – као територија, као део историје, али и енергетски простор. Реч је о ангажованом приступу који повезује уметност са многим филозофским и етичким питањима.

Захваљујући виишегодишњем искуству стеченом у области савремених визуелних комуникација, спонтано је настала уметничка методологија која се ослања на елемент праликовног, неестетизираног, примарног, онаквог каква је природа. Као једна од могућности људског и уметничког промишљања у времену у коме живимо.

Земља у свом природном облику је кључни елемент који се провлачи кроз скоро све његове радове. Она је стварна и не може се копирати, симулирати или направити. Управо у тој чињеници лежи њена снага. Идеја рађања из ње и егзистенцијална борба рођеног, основни је мотив ове методологије уметничког истраживања.

Сви смо ми направљени од земље на којој смо рођени и носимо све њене особине. Она, као медијум, има огромну снагу. У себи носи историју, психологију и егзистенцијалност одређеног простора. Ђорђе Станојевић слика тај простор на коме живимо у његовом тоталитету. Слика га његовим средствима. Зато користи балегу, блато, плеву… Све оне материјале који носе животну ергономију тог простора.

Када кажем слика, подразумевам сва средства која баштини савремена уметност, од најкласичнијих до најсавременијих искустава. Избор материјала му је од пресудне важности. Они су махом ти који у себи носе животност конкретног простора.

Процес настанка радова је дуг. Одвија се исто онако како се у природи смењују годишња доба или онако стрпљиво и споро како дрво или човек расте. Он посматра како ти радови настају. Они су увек изненађење и за њега и за посматрача. Не сликати природу, већ природом. Разлика у методу је огромна. То није дескриптивни метод прављења пејзажа. већ читање земље, њено превођење на језик савремене уметности. Од природе он учи процес стваралаштва, спонтан и изненађујући.

Рудиментарност, животност и инсистирање на елементарном, кључни су концептуални оквири у којима се креће његова уметност. Јозеф Бојс је користио термин праликовног. За њега је то нешто неиздиференцирано и хаотично, као маслац или филц, што постоји у човеку као енергија и што жели да се изрази у одређеном материјалу.

Он баштини начин изражавања људи са ових простора. То је облик немуштог читања земље кроз знаке урезане на оруђима и оружјима. Јер ми на овим просторима нисмо имали прилику да прођемо кроз класичне периоде уметности и да формирамо јасну естетику. Историја то није дозвољавала.  Ратови су секли читаве генерације, чији су наследници увек почињали све из почетка. Култура, естетика и цивилизцијски нанос искустава је увек био кратког века и веома брзо нестајао у крвавим ратовима. Начин изражавања је сиров и чворноват, али веома жив.

Ђорђе Станојевић сматра да је једина шанса његовог истраживачког рада једна неестетизирана и рудиментарна уметност која се методолошки реализује кроз елементарност израза. Уметност која настаје од живота који је веома суров и снажан. Он дрхти, боји се, чворноват је, али је веома виталан. Он у себи носи енергију једног дрвета које трпи сва годишња доба, које никада није савршено и технолошки исправно, али је живо и прелепо.