У разговору учествују:
проф. др МИОДРАГ РАДОВИЋ
протођакон ЉУБОМИР РАНКОВИЋ
Међу документима у књижевној заоставштини Достојевског нађена je забелешка: Написати књигу о Исусу Христу. Забелешка je настала пo завршетку романа Браћа Карамазови, дакле, пред саму смрт славног писца. He зна се тачно какву je књигу Достојевски имао у плану. Да ли би то био наставак романа Браћа Карамазови или посебно дело о Исусу Христу? Тајну je писац однео у гроб. Ha ту његову жељу, Велики Инквизитор живота одговорио му je као некада Христу у севиљској тамници речима: „Ти немаш право да ишта додајеш ономе што си већ написао… He, немаш право, јер све што би накнадно написао био би напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; a слобода њихове вере je теби била драгоценија од свега на свету… Зар ниси често говорио и писао: човек треба да буде слободан“.
Достојевски je, нажалост, брзо променио светом, a да није ни знао да je Књигу о Исусу Христу, његово највеће животно дело, већ написана. Јер, из шире перспективе гледано, шта je друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о Господу Исусу Христу, Сину Божјем и Сину Човечјем? Може се слободно рећи да je дело Достојевског у последњих сто тридесет година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија, књига речи Божје. To дело je, збиља, својеврсно чудо над чудима у чијој основи je Христос и Његове две највеће заповести о љубави према Богу своме и према ближњему своме.
Ko год је од људи искрено и страствено трагао за собом и светом око себе, застајао је и надносио се над делом Достојевског, над тим књигама „светих чудеса“ као пред огледалом вечности (sub specie eternitatis). Њима је гасио мучне и ватрене жеђи своје душе и свога бића. И свако je у том недогледном бездану над собом и под собом, у леду и тами историје и живота, уочавао свете ватре којима je ненасито хрлио да се осветли и загреје. Покрај тих светих ватри нa давно остављеним домаћим огњиштима, увек би угледао Онога, „Јединога Безгрешнога“, који je из своје бескрајне луде љубави према човеку као Бог, просјаку сличан, походио земљу, да своју љубав посведочи највећом жртвом – смрћу на крсту, „ради нас и ради нашега спасења“. И увек би Он са радошћу дочекивао своју децу са најлепшом хаљином и златним прстеном. Te свете ватре у делу Достојевског су, у ствари, oнa места где се генијални писац, вечно заљубљен у Христа, својом ненадмашном књижевном имагинацијом дотиче Њега, директно или индиректно. To су оне зелене оазе на којима застајемо и покрај којих се одмарамо од заморног пута, кроз славне романе: Зли дуси, Злочин и казна, Идиот, Младић, Браћа Карамазови…
Kao што савесни и пажљиви путник са својих путовања понесе и дарује драгим особама понеку вредну успомену тако смо и ми сабрали сва та света места из дела Достојевског у једну књигу, за коју je већ славни aутор написао наслов пре више од 130 година, да њоме обрадујемо свој народ. Ha тај начин смо испунили његово животно завештање и уверени смо да се и његова велика хришћанска душа из „иних светова“ радује појави ове књиге. Радује се истом радошћу којом ћe се, сигурни смо, обрадовати бројни читаоци и поштоваоци његовог дела и сви искрени боготражитељи и себетражитељи… (из Предговора протођакона Љубомира Ранковића)
Коментари
Sjajno! Bravo brate,Ljubomire!!!!!!!!!!
Остави коментар