Поезија за Хаџића на првом месту представља покушај да се у чулима доступном свету пронађе неки смисао. Ако тог смисла уопште има. Јер треба обратити пажњу овде на прву реч: песник не тврди, он не може ни себи, нити другима понудити никакву гаранцију да ће тај смисао и наћи; све што може јесте да покушава, и да у језику и језиком предочи сведочанства о тим покушајима. С тим у вези је и утисак опрезности у Хаџићевом лирском говору: она није производ кукавичлука, или одсуства класично схваћеног песничког заноса, већ управо плод животног искуства и мудрости. То што, дакле, субјект ове поезије пажљиво гледа, мирише и ослушкује, што сваки предмет, тему или лирску ситуацију као да опипава и премеће из руке у руку, јесте управо свест о варљивости сопствених чула, али не мање и сопственог искуства, а оно никада и ни у чијем случају није толико да би се свет могао до краја разумети и исцрпети у том разумевању. (Марјан Чакаревић)
О АУТОРУ
Ибрахим Хаџић (1944, Рожаје), објавио је једанаест збирки песама, као и песничко-графичку мапу (библиофилско издање – Ибрахим Хаџић / Исмет Хаџић), једну књигу прозе, једну књигу о завичајним речима, осам књига о гљивама (две са др Јеленом Вукојевић). Преводи песме с руског језика. Од 1965. живи у Београду.
Остави коментар